Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачка а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. октобра  2019. године, д о н и о  ј е

 

О  Д  Л  У  К  У

 

Утврђује се да члан 21. став 5. и члан 22. став 3. и 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19) нису у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) и Законом о одржавању зграда („Службени гласник Републике Српске“ број 101/11).

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 14, члана 20. алинеја 2. и члана 24. Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" број 2/18 и 40/18), те члана 1. алинеја 3, члана 3. став 1. алинеја 2. и чл. 4, 5, 6. и 8. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије – Прилог 1.

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18 и 40/18).

 

                                                          О б р а з л о ж е њ е

 

Партија Слобода из Бање Луке, заступана по адвокату Вањи В. Лакић, и Мелиха Филиповић из Бање Луке дали су Уставном суду Републике Српске одвојене иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 21. став 5, члана 22. ст. 1, 3. и 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" број 2/18), члана 14, члана 20. алинеја 2. и члана 24. Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" број 2/18), те члана 1. алинеја 3, члана 3. став 1. алинеја 2. и чл. 4, 5, 6. и 8. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије – Прилог 1, које је донијела Скупштина Града Бања Лука. Из садржаја иницијатива произлази да даваоци иницијатива сматрају да је оспореним одредбама поменутих општих аката нарушено уставно начело из члана 108. Устава Републике Српске, према којем, закони, статути и други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и општи акти са законом, те да је повријеђено право на мирно уживање имовине гарантовано чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. У образложењу наведеног истиче се: да оспорено прописивање из члана 21. став 5. и члана 22. ст. 1, 3. и 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ограничава право власништва, што је супротно члану 17. Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11 и 60/15), члану 3. тачка г) и члану 9а Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), те да давалац услуге, супротно основним начелима Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), има монополистички положај, односно да корисник и давалац услуге нису равноправни у овом односу, као и да корисник услуге, супротно члану 3. тач. г) и члану 38. Закона о заштити потрошача у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17), нема могућност избора даваоца услуге; да су оспорени члан 14, члан 20. алинеја 2. и члан 24. Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије, те члан 1. став 1. алинеја 3, члан 3. став 1. алинеја 2. и чл. 4, 5, 6. и 8. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије – Прилог 1. у супротности са чланом 13. став 5. и чланом 52. Закона о заштити потрошача у Републици Српској и чл. 6. и 13. Закона о комуналним дјелатностима, јер, како се наводи, у поступку доношења ових аката није прибављено мишљење савјетодавног тијела, те да се накнада за услугу која није извршена не може наплатити, чиме је доносилац изашао из оквира својих законских овлашћења. Слиједом наведеног, предлаже се да Суд утврди да оспорене одредбе поменутих аката нису у сагласности са Уставом Републике Српске и законом. 

Рјешењем број У-23/18 од 26. септембра 2018. године Суд је одлучио да о иницијативама води јединствен поступак, припајајући иницијативу број У-56/18 првозапримљеној иницијативи У-23/18. 

У одговору на наводе из иницијативе у предмету број У-23/18, који је Суду доставила Скупштина Града Бања Лука, истиче се да су исти неосновани, те да садрже погрешно тумачење одредаба релевантних закона. Образлажући овакав став, у одговору се наводи да је доносилац оспорених аката, прописујући као у члану 21. став 5. и члану 22. став 1, 3. и 5. Одлуке, остао у оквиру својих уставних и законских овлашћења. Такође се сматра да су наводи иницијативе у погледу оспореног члана 14, члана 20. алинеја 2. и члана 24. Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије, те члана 1. алинеја 3, члана 3. став 1. алинеја 2. и чл. 4, 5, 6. и 8. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије, у цијелости неосновани. У односу на норму члана 20. алинеја 2. Одлуке о Тарифном систему указује се на члан 9. став 4. тачка г) Закона о комуналним дјелатностима, којим су у структури цијене гријања предвиђени и дистрибутивни трошкови по инсталисаној снази. На крају, доносилац ових аката износи мишљење да оспореним нормирањем нису нарушене гаранције из члана II/3к) Устава БиХ и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштити људских права и основних слобода, те указује на одлуке овог суда у предметима број У-42/13 и У-2/15. Предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.      

            Одлуку о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" бр. 2/18 и 40/18) донијела је Скупштина Града Бања Лука, на основу члана 82. став 2. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16), члана 6. Закона о комуналним дјелатностима (Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), члана 32. Статута Града Бања Лука („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 25/05, 30/07, 17/12, 20/14, 39/16 и 26/17) и члана 12. Уговора о стратешком партнерству број 12-Г-1540/17 од 30. 05. 2017. године. Овом одлуком уређују се производња, испорука и коришћење топлотне енергије за потребе гријања, климатизације, вентилације и у објектима: услови за прикључење објекта, уговорни односи, производња, испорука и продаја топлотне енергије, обавезе и одговорности даваоца услуге и корисника услуге, услови мјерења, обрачуна и плаћања топлотне енергије, поступци неовлашћеног коришћења топлотне енергије, услови за примјену поступка прекида испоруке или обуставе испоруке топлотне енергије и поступци утврђивања накнаде штете (члан 1).      

Према оспореном члану 21. став 5. ове одлуке корисник услуге не може без писмене сагласности даваоца услуге обављати замјене, преправке или доградње на унутрашњим инсталацијама. 

            Оспореним одредбама члана 22. Одлуке прописано је: да се корисник услуге не може издвојити/искључити из централног топлификационог система без сагласности осталих корисника у објекту и даваоца услуге (став 1), да је искључење зграде, као цјелине, из централног топлификационог система могуће уколико се обезбиједи сагласност за издвајање свих корисника услуге унутар зграде, те претходна сагласност даваоца услуге, а у случају захтјева за поновним прикључењем примјењују се одредбе члана 12. ове одлуке (став 3), да је искључени корисник услуге дужан да омогући повремену провјеру стања инсталација централног гријања од стране овлашћених лица даваоца услуге, а у случају да давалац услуге буде онемогућен да изврши провјеру у накнадно остављеном року, датом на обавјештењу, кориснику услуге ће се обрачунати пуни износ трошкова топлотне енергије (став 5).  

Суд је утврдио да је у току поступка Скупштина Града Бања Лука донијела Одлуку о измјени Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ број 12/19), на основу члана 82. став 2. Закона о локалној самоуправи (Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), члана 6. Закона о комуналним дјелатностима (Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), члана 38. Статута Града Бања Лука („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 14/18 и 9/19) и члана 12. Уговора о стратешком партнерству број 12-Г-1540/17 од 30. 05. 2017. године.

Овом одлуком је у Одлуци о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18 и 40/18) у члану 22. измијењен став 1. који гласи: "Кориснику услуге може се, на његов писмени захтјев, одобрити издвајање из централног топлификационог система/искључење ако техничке карактеристике система то омогућавају".

            Одлуку о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" бр. 2/18 и 40/18) донијела је Скупштина града Бања Лука, на основу члана 82. став 2. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16), члана 6. и 9. ст. 3. и 4. Закона о комуналним дјелатностима (Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), члана 32. Статута Града Бања Лука („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 25/05, 30/07, 17/12, 20/14, 39/16 и 26/17) и члана 12. Уговора о стратешком партнерству број 12-Г-1540/17 од 30. 05. 2017. године. Овом одлуком прописано је да се Тарифним системом са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије одређују: основни тарифни елементи за обрачунавање утрошене топлотне енергије коју давалац услуге производи и испоручује правним и физичким лицима која преузимају топлотну енергију (у даљем тексту: корисник услуге), основе за формирање цијене топлотне енергије, односно висине тарифних ставова за обрачун произведене и испоручене топлотне енергије, разврставање корисника по тарифним групама и подгрупама, као и припадност тарифних ставова, тарифних елемената и тарифних модела групама и подгрупама, обрачун и плаћање утрошене топлотне енергије, обрачун и плаћање накнаде за вријеме повременог искључења из топлификационог система, обрачун и плаћање накнаде за одржавање и верификацију индивидуалних мјерила топлотне енергије, Методологија формирања цијене топлотне енергије (Прилог 1) и Матрица тарифних модела (Прилог 2).    

            Оспореним чланом 14. Одлуке прописано је да је основ за обрачун накнаде корисницима за вријеме привременог искључења из топлификационог система корисна површина стамбеног/пословног простора или  инсталисана снага искљученог објекта, која се утврђује на бази накнаде за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази, а у складу са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије и обрачунава се мјесечно за све тарифне моделе.

            Према оспореној одредби члана 20. алинеја 2. Одлуке, утрошена топлотна енергија за појединачне кориснике обрачунава се у односу на обрачун накнаде за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази по важећој тарифи.   

            Оспореним чланом 24. ове одлуке прописано је да се обрачун накнаде за вријеме привременог искључења корисника услуге по одобреном захтјеву за издвајање из централног  топлификационог система или због дуговања, корисницима услуге врши мјесечно у складу са Методологијом (став 1), и да се мјесечна накнада из става 1. овог члана обрачунава и корисницима услуге који су се без сагласности даваоца услуге издвојили из централног  топлификационог система, као и физичким/правним лицима, која су без сагласности даваоца услуге извршили надоградњу у објектима колективног становања прикљученим на централни  топлификациони систем (став 2).                 

            Оспореном одредбом члана 1. алинеја 3. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије – Прилог 1. прописано је да се овом методологијом уређује обрачун накнаде за вријеме привременог искључења корисника из топлификационог система.

            Оспореном одредбом члана 3. став 1. алинеја 2. ове методологије прописано је да се укупни трошкови произведене и испоручене топлотне енергије, који представљају пословне расходе увећане за годишње трошкове набавке сталних средстава даваоца услуге дијеле на два дијела: дистрибутивни трошкови по инсталисаној снази и остали трошкови, у складу са чланом 11. Тарифног система.  

            Према оспореном члану 4. Методологије укупна цијена топлотне енергије састоји се од цијене за јединицу испоручене топлотне енергије и цијене за дистрибутивне трошкове по јединици инсталисане снаге, а према тарифним ставовима у Матрици тарифних модела.

            Оспореним чланом 5. Методологије прописане су формуле за обрачун накнаде за утрошену топлотну енергију на годишњем нивоу по припадајућем тарифном моделу из Матрице тарифних модела, и то: да се за домаћинства обрачунава укупна годишња накнада за кориснике у објектима без мјерења топлотне енергије тако да се сабира накнада за испоручену топлотну енергију и накнада за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази и тај збир множи са 12, док се за кориснике у објектима са мјерењем топлотне енергије сабира накнада за испоручену топлотну енергију и накнада за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази помножена са 12, те да се за пословне просторе обрачунава укупна годишња накнада за кориснике у објектима без мјерења топлотне енергије тако да се сабира накнада за испоручену топлотну енергију и накнада за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази и тај збир множи са 12, док се за кориснике у објектима са мјерењем топлотне енергије сабира накнада за испоручену топлотну енергију и накнада за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази, с тим да се висина тарифних ставова из Матрице тарифних модела исказује заокружено на два децимална мјеста.   

            Према оспореном члану 6. Методологије основ за обрачун испоручене топлотне енергије је очитано стање на заједничком/индивидуалном мјерилу топлотне енергије или корисна површина стамбеног и/или пословног простора, односно инсталисана снага објекта, увећано за корекцију топлотних губитака у грађевини/згради за објекте са заједничким мјерилом топлотне енергије и са индивидуалним мјерилима топлотне енергије за све кориснике.  

            Оспореним чланом 8. ове методологије прописано је да је корисна површина стамбеног/пословног простора или инсталисана снага искљученог објекта основа за обрачун накнаде корисницима за вријеме привременог искључења из топлификационог система, која се утврђује на бази накнаде за дистрибутивне трошкове по инсталисаној снази, у складу са чланом 5. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије. 

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених одредби предметних општих аката, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности (члан 102. став 1. тачка 2), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, и да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) прописано је да самосталне надлежности јединице локалне самоуправе обухватају, поред осталих, уређење и обезбјеђење обављања комуналних дјелатности, у оквиру којих је прописана производња и испорука топлотне енергије, у складу са законом, те оснивање привредних дрштава, установа и других организација ради пружања услуга из њихове надлежности, уређење њихове организације и управљање (члан 18. тачка 2) подт. 2. и 3), као и да скупштина јединице локалне самоуправе доноси одлуке и друге опште акте и даје њихово аутентично тумачење (члан 39. став 2. тачка 2).

Поред тога, Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) утвђене су комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1), те је прописано да је комунална дјелатност производње и испоруке топлотне енергије дјелатност од посебног јавног интереса (члан 2. став 1. тачка в), која обухвата производњу и испоруку паре и топле воде из даљинског централизованог извора или појединих извора за гријање и друге сврхе дистрибутивном мрежом до подстанице потрошача, укључујући и подстаницу, да су унутрашње гријне инсталације топловодне инсталације и уређаји који почињу из подстанице, а чине их уређаји, разводна мрежа и гријна тијела у објекту, да је давалац комуналне услуге јавно комунално предузеће или други привредни субјект којем су повјерени послови обављања комуналне дјелатности и да је корисник комуналне услуге физичко лице, предузетник, удружење грађана, привредно друштво и друга правна лица, органи, организације и институције јавних служби који на законит начин користе комуналне производе и услуге (члан 3. тач. г), ф), х) и ц). Уређујући обављање комуналних дјелатности, овим законом је прописано: да јединица локалне самоуправе обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности и да скупштина јединице локалне самоуправе својом одлуком детаљније прописује: услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, опште услове које садржи уговор између даваоца и корисника комуналне услуге, услове за коришћење и престанак коришћења комуналне услуге, могућност за субвенционисану цијену комуналне услуге, категорије корисника и услове субвенционирања, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга (члан 6); да се за обављање комуналних дјелатности и других дјелатности од јавног интереса може основати јавно комунално предузеће или се ти послови могу повјерити другим привредним субјетима, који су дужни да комуналну дјелатност која им је повјерена обављају у складу са овим законом и другим прописима, те да се даваоцу комуналне услуге дају на управљање, коришћење и одржавање комунални објекти и уређаји индивидуалне и заједничке комуналне потрошње (члан 7. став 1. и 4); да се комуналне дјелатности за чије је обављање услов обезбјеђење јединственог техничко-технолошког система повјеравају једном јавном предузећу, и да изузетно, ако је комунална дјелатност производња и испорука топлотне енергије за загријавање зграда, јединица локалне самоуправе која има систем даљинског гријања може раздвојити дјелатност производње топлотне енергије и дјелатност дистрибуције топлотне енергије и ове послове повјерити једном или више предузећа или привредних друштава, под условима прописаним овим законом и Одлуком о снабдијевању топлотном енергијом, тарифним системима за обрачун топлотне енергије и извршених услуга, те да овом одлуком јединица локалне самоуправе одређује моделе обрачуна и расподјеле трошкова за испоручену топлотну енергију тарифним купцима, као и услове за прикључење и искључење из система, а нарочито: а) основне тарифне елементе за обрачунавање топлотне енергије коју произвођач топлотне енергије као давалац комуналне услуге производи и испоручује тарифним купцима, као корисницима комуналне услуге, б) основе за формирање цијене и одређивање тарифних група, тарифних ставова и елемената за обрачун испоручене топлотне енергије, в) разврставање  корисника по тарифним групама и подгрупама, г) обрачун, расподјелу и плаћање трошкова испоручене топлотне енергије тарифном купцу, као и трошкове дистрибуције према инсталисаној снази када корисник није преузео топлотну енергију, односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало у односу на претходни обрачун, д) методологију формирања цијена топлотне енергије и поступак примјене, ђ) матрицу тарифних модела, е) услове за прикључење на мрежу и за престанак коришћења топлотне енергије, као и да дјелатност испоруке топлотне енергије, управљања дистрибутивним системом и снабдијевања топлотном енергијом обухвата и евентуално преузимање топлотне енергије од других произвођача топлотне енергије ради испоруке ове енергије тарифним купцима са којима испоручилац закључује уговор из члана 16. овог закона, а који садржи све битне елементе када је ријеч о цијени, плаћању, роковима испоруке, престанку коришћења ове комуналне услуге и слично, те да је давалац комуналне услуге дужан да на испостављеном рачуну посебно истакне и обрачуна трошкове испоручене топлотне енергије и трошкове дистрибуције према инсталисаној снази (члан 9. ст. 1, 3, 4, 5. и 6); да корисник комуналне услуге користи ту услугу у складу са одредбама овог закона, да се изузетно кориснику комуналне услуге може на његов захтјев одобрити да не користи неку комуналну услугу или престанак њеног коришћења, односно корисник има право на раскид уговора ако давалац те услуге не може обезбиједити прописан квалитет, ако техничке карактеристике система не омогућавају њено коришћење или ако за корисника постоје боља техничка и економски повољнија рјешења, под условом да то не шкоди другим корисницима, водећи рачуна о мјерама из члана 5. овог закона, да се у одлуци из члана 6. став 2. овог закона детаљније прописују услови под којима се кориснику комуналне услуге може одобрити да не користи неку комуналну услугу или да је престане користити, те да провјеру испуњености услова и израду одговарајућег стручног мишљења врши лице овлашћено за такву врсту послова које је независно од даваоца и корисника комуналне услуге (члан 9а); да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи трајно и несметано пружање корисницима комуналне услуге под условима, на начин и према нормативима који су прописани законом и другим прописима, исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, одређени квалитет комуналних услуга и да је давалац комуналне услуге одговоран за штету коју проузрокује корисницима ако не обезбиједи да се комунална услуга врши под наведеним условима (члан 13); да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, да се уговори закључени са корисницима комуналних услуга који те услуге користе за личне потребе или потребе свог домаћинства закључују у складу са одредбама закона којима се уређује заштита права потрошача у Републици Српској, да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге и који има снагу вјеродостојне исправе, и да је у случају спора између уговорних страна надлежан суд (члан 16).

Законом о енергетици („Службени гласник Републике Српске“ број 49/09) уређени су основи енергетске политике Републике Српске, доношење стратегије развоја енергетике, планова, програма и других аката за њено спровођење, основна питања регулисања и обављања енергетских дјелатности, коришћење обновљивих извора енергије и услови за остваривање енергетске ефикасности (члан 1). Овим законом је прописано да је производња енергије физички или хемијски процес прераде, између осталог, у топлотну енергију, која се дистрибуира, односно преноси/транспортује дистрибутивној мрежи или купцима (члан 3. тач. ј), м) и р), те да је, у смислу овог закона, производња топлотне енергије, дистрибуција и управљање дистрибутивним системом за топлотну енергију, снабдијевање и трговина топлотном енергијом, енергетска дјелатност од општег интереса, која се обавља у систему обавезе јавне услуге у складу са законом (чл. 10. став 1. тачка д) и чл. 11).   

Суд је такође узео у обзир релевантне одредбе Закона о одржавању зграда („Службени гласник Републике Српске“ број 101/11) којим се уређује одржавање стамбених зграда, стамбено-пословних зграда, стамбених зграда са гаражама и пословних зграда. Овим законом је, између осталог, прописано да одржавање зграде, у смислу овог закона, обухвата извођење радова редовног и инвестиционог одржавања станова, пословних просторија и гаража као посебних дијелова зграде, те радова редовног и инвестиционог одржавања заједничких дијелова зграде (члан 2. став 1), да су заједнички дијелови зграде дијелови и уређаји који служе згради као цјелини или посебним дијеловима зграде (члан 3. тачка ж), да посебан дио зграде одржава и финансира етажни власник (члан 7), да о извођењу радова редовног одржавања посебног дијела зграде одлучује етажни власник самостално (члан 8. став 1), да је етажни власник дужан да врши инвестиционо одржавање свог посебног дијела зграде, на начин и под условима прописаним овим законом, што, поред осталог, обухвата инсталације централног гријања у стану (члан 10. ст. 1. и 2. тачка а), да је етажни власник дужан да кварове из члана 10. став 2. овог закона којима се наноси штета другим посебним или заједничким дијеловима зграде или доводи у питање њихово функционисање без одлагања отклони, те да штету која је настала као посљедица тог квара поправи или надокнади (члан 11), да зградом управља заједница, при чему су етажни власници дужни да учествују у управљању непокретношћу по општим правилима о управљању сувласничком ствари (члан 18), односно да зградом управља скупштина етажних власника, коју чине сви етажни власници са једнаким правима и обавезама, без обзира на то да ли су били потписници уговора о оснивању заједнице (члан 24. став 1),  да скупштина етажних власника  доноси одлуке које се односе на обављање послова редовног управљања зградом за које је потребна натполовична сагласност од укупног броја етажних власника, док је за доношење одлука скупштине које прелазе оквире редовног управљања зградом потребна сагласност свих етажних власника, а ако се не постигне сагласност и одлука не донесе у складу са ст. 1. и 2. овог члана, кад за предузимање послова постоје нарочито оправдани разлози, сваки етажни власник може тражити да о томе одлучи суд (члан 29. ст. 1, 2. и 3).  

Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17) утврђена су основна права потрошача при куповини робе и услуга, продаја производа и пружање услуга, одговорност и гаранција за производ или услугу, услуге од општег економског интереса (члан 1), дефинисана је услуга продаје топлотне енергије као услуга од општег економског интереса која се пружа посредством дистрибутивне мреже, чији квалитет, услове пружања, односно цијену уређују или контролишу републички орган управе, или орган управе на нивоу БиХ или други носилац јавног овлашћења, а ради задовољења општег друштвеног интереса, и да се пружање економске услуге потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца (члан 46. ст. 1. и 2), те да потрошач који је незадовољан квалитетом и обрачуном пружене економске услуге има право да трговцу поднесе приговор у писаној или електронској форми у року одређеном у уговору из члана 46. став 2. овог закона, док је трговац који пружа економску услугу дужан да формира комисију за рјешавање рекламација потрошача у чијем раду морају учествовати представници удружења за заштиту потрошача, и која је обавезна да на рекламацију потрошача одговори у писаној форми у року од 30 дана од дана пријема приговора (члан 51. ст. 2, 3. и 4), а чланом 52. да су надлежни органи који одлучују о правима и обавезама потрошача економских услуга обавезни да формирају савјетодавно тијело у чијем раду учествују представници удружења потрошача, које своје одлуке доноси без дискриминације, на транспарентан и објективан начин, те да надлежни органи своје одлуке доносе након прибављања мишљења овог савјетодавног тијела.

Из наведених уставних и законских одредби, по оцјени Суда, произлази да је производња и испорука топлотне енергије дјелатност од посебног јавног интереса, те да је јединица локалне самоуправе (општина/град) овлашћена да уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, и да својим општим актом (одлуком) детаљно пропише услове и начин на који се грађанима пружа ова услуга, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, као и услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, те да, у оквиру тога, пропише могућност за субвенционисану цијену комуналне услуге, категорије корисника и услове субвенционирања, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга.

Оцјењујући уставност и законитост оспорене одредбе чана 21. став 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије, Суд је имао у виду цитиране одредбе члана 7, члана 8. став 1, члан 10. ст. 1. и 2. тачка а) и члана 11. Закона о одржавању зграда, којима је уређено редовно и инвестиционо одржавање посебног дијела зграде. Имајући у виду да поменутим одредбама Закона о одржавању зграда није утврђена дужност етажног власника да за редовно или инвестиционо одржавање посебног дијела зграде прибави сагласност од било кога, Суд  је утврдио да је прописивањем ове сагласности, на начин како је то учињено оспореном одредбом чана 21. став 5. Одлуке, Скупштина града Бањалука прописала услов за одржавање посебног дијела зграде који није у складу са Законом. Суд је такође утврдио да предметна сагласност, као услов одржавања унутрашњих инсталација корисника услуге, није предвиђена ни Законом о комуналним дјелатностима, који је пропис којим се уређују питања која су од значаја за обављање комуналне дјелатности. С обзиром на то да је прописивање ових услова законска материја, Суд је утврдио да је Скупштина Града Бањалука оспореном одредбом члана 21. став 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19) изашла изван оквира својих законских овлашћења, а чињеница да оспорена одредба није у сагласности са законом за чије извршење је донесена чини је неуставном и са становишта члана 108. став 2. Устава Републике Српске, према коме прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

Такође, оцјењујући уставност и законитост оспорених одредби члана 22. став 3. и 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије Суд је имао у виду цитиране одредбе члан 18, члан 24. став 1. и члан 29. ст. 1, 2. и 3. Закона о одржавању зграда, којима је уређено управљање зградом и начин доношења одлука скупштине етажних власника у смислу потребне сагласности етажних власника које прелазе оквире редовног управљања зградом. Поред тога, Суд је имао у виду да је Закон о комуналним дјелатностима дефинисао кориснике комуналних услуга (члан 3. ц) и прописао да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге, који има снагу вјеродостојне исправе, и да је у случају спора између уговорних страна надлежан суд (члан 16). Сагласно наведеном, Суд је утврдио да је Скупштина града Бањалука прописивањем као оспореним чланом 22. став 3. и 5. Одлуке да је за искључење зграде, као цјелине, из централног топлификационог система потребна сагласност свих корисника унутар зграде уз претходну сагласност даваоца услуге, те да је искључени корисник дужан да омогући повремену провјеру стања инсталација централног гријања од стране овлашћених лица и да ће се у супротном кориснику обрачунати пуни износ трошкова топлотне енергије ‒ уредила питање права и обавеза корисника предметне услуге на другачији начин од законом прописаног. Имајући у виду да је Законом о одржавању зграда прописан начин и услови доношења одлука које прелазе оквире редовног управљања зградом и да је Законом о комуналним дјелатностима утврђено да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, те да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу испостављеног рачуна, Суд је утврдио да је Скупштина Града Бањалука прописивањем на начин из оспореног члана 22. ст. 3. и 5. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19), изашла из оквира својих законских овлашћења, чиме је нарушен принцип законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске.

Разматрајући оспорене одредбе члана 14, члана 20. алинеја 2. и члана 24. Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" бр. 2/18 и 40/18), те члана 1. алинеја 3, члана 3. став 1. алинеја 2. и чл. 4, 5, 6. и 8. Методологије обрачуна испоручене топлотне енергије – Прилог 1. којима су утврђени елементи за обрачун и начин обрачуна испоручене топлотне енергије корисницима, укључујући привремено искључење корисника, Суд је оцијенио да је овакво прописивање сагласно наведеним одредбама Закона о комуналним дјелатностима и Закона о заштити потрошача у Републици Српској. Наиме, Суд налази да је прописивање да се у одређеним ситуацијама плаћа дио цијене гријања утемељено на одредбама Закона о комуналним дјелатностима из разлога што даљински систем гријања у техничко-технолошком смислу представља сложен систем у коме пружање или непружање услуге једном кориснику може да има посљедице и на пружање услуга другим корисницима. Пошто је снабдијевање топлотном енергијом дјелатност од општег интереса, обавеза даваоца услуге је да и након искључења одређеног корисника свим осталим корисницима у истом објекту обезбиједи уредно и континуирано снабдијевање, што значи да су корисници међусобно повезани заједничким инсталацијама ‒ разводном мрежом, па дио унутрашње инсталације корисника који је привремено искључен, због осталих корисника мора бити у функцији. Будући да на тај начин и привремено искључен корисник наставља да прима одређену количину топлотне енергије преко заједничких уграђених инсталација, утврђивање одговарајуће обавезе плаћања цијене ове комуналне услуге утврђене на основу критеријума и мјерила из оспорене Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије, по оцјени Суда, није несагласно са законом утврђеним овлашћењем јединице локалне самоуправе да одреди тарифне елементе за утврђивање цијене за испоручену топлотну енергију, моделе обрачуна и расподјеле трошкова за испоручену/утрошену топлотну енергију тарифним купцима, укључујући трошкове дистрибуције према инсталисаној снази када корисник није преузео топлотну енергију, односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало. 

У односу на наводе даваоца иницијативе да оспорене одредбе Одлуке о Тарифном систему са Методологијом обрачуна испоручене топлотне енергије нису у сагласности са Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17), Суд је оцијенио да је формирање савјетодавног тијела, односно обезбјеђење учешћа представника потрошача/корисника комуналне услуге обавеза у поступању даваоца комуналне услуге, а не доносиоца оспорене Одлуке, како то сматра давалац иницијативе. Имајући у виду да су у питању појединачни случајеви обезбјеђења заштите корисника предметне услуге подношењем рекламације, односно приговора, Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује њихову примјену.

У поступку оцјене уставности и законитости оспорене одредбе члана 22. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18 и 40/18), Суд је утврдио да је Рјешењем број У-20/18 од 25. септембра 2019. године („Службени гласник Републике Српске број 82/19) одлучено да се обустави поступак за оцјењивање уставности и законитости те одредбе.

Имајући у виду наведено Суд је, на основу одредбе члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске одлучио да не прихвати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бањалука“ бр. 2/18 и 40/18), јер је већ одлучивао о истој ствари.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.    

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.                                           

                                                        

Број: У-23/18

30. октобра 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.11.2019.
Саопштење за јавност са 249. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.11.2019.
Дневни ред 249. сједнице Уставног суда Републике Српске

5.11.2019.
Свечана академија поводом 25 година рада Уставног суда Републике Српске

30.10.2019.
Саопштење за јавност са 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.10.2019.
Дневни ред 248. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2019.
Саопштење за јавност са 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2019.
Дневни ред 247. сједнице Уставног суда Републике Српске

11.9.2019.
Саопштење за јавност са 246. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>