Уставни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) је 27. марта 2024. године у Бањој Луци одржао 310. сједницу на којој је, у складу са својим Уставом и законом утврђеним надлежностима, одлучивао о сагласности закона, прописа и општих аката са Уставом, односно о сагласности прописа и општих аката са законима Републике Српске.
Уставни суд је, између осталих одлука које је донио на данашњој сједници, усвојио и одлуку у предмету број У-28/23 којом је одлучио да Одлука о плаћању комуналних услуга и накнада у систему обједињене наплате на подручју Града Градишка није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о локалној самоуправи, Законом о комуналним дјелатностима и Законом о заштити потрошача у Републици Српској. Образлажући своју одлуку Уставни суд је истакао, између осталог, да Закон о локалној самоуправи и Закон о комуналним дјелатностима не дају овлашћење скупштинама локалних заједница да уређују питања која су предмет регулисања као код оспорене одлуке, усљед чега је Скупштина Града Градишка оваквим нормирањем изашла изван оквира својих овлашћења. Уставни суд је такође оцијенио да конкретно прописивање према којем трећи субјекат, који није у уговорном односу, врши обрачун и наплату комуналних услуга није у сагласности са релевантним одредбама Закона о комуналним дјелатностима и Законом о заштити потрошача у Републици Српској, а посљедично томе нити са уставним начелом законитости.
Од одлука које је донио на данашњој сједници Уставни суд издваја и одлуку број У-67/23 којом није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности члана 208а. и 208б. Кривичног законика Републике Српске. Разматрајући уставност наведених чланова којима су клевета и изношење личних и породичних прилика одређене као кривична дјела за која је прописана новчана казна, Уставни суд је оцијенио дa оспорене одредбе нису у супротности са уставним начелом владавине права. По оцјени Суда, наиме, кривичноправна одговорност за оспорена кривична дјела не може се доводити у везу са грађанскоправном одговорношћу за клевету из Закона о заштити од клевете, с обзиром на то да се ради о два потпуно различита облика правне одговорности и да прописивање оба вида заштите представља питање законодавне политике у остваривању заштите основних права и слобода човјека. Поред тога, оспорене одредбе имају ниво прецизности који дозвољава да се у разумној мјери могу предвидјети понашања и посљедице понашања која су инкриминисана.
Такође, у погледу тврдње да је законодавац оспореним прописивањем ограничио слободу изражавања из члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је оцијенио да слобода изражавања није апсолутно право и да је мијешање у право на слободу изражавања могуће у складу са ставом 2. члана 10. Европске конвенције. У конкретном случају, мијешање у право на слободу изражавања прописано је на основу Закона, темељем уставног овлашћења законодавца. Суд је оцијенио да је мијешање у право на слободу изражавања усмјерено остварењу легитимног циља, јер се оспореним одредбама штите право на људско достојанство, човјекову приватности и лични и породични живот из члана 13. Устава, те да ова права предстаљају интеракцију јаноправних и приватноправних елемената, будући да се ради о правом заштићеним личним добрима, али и етичким вриједностима које имају важност за једно демократско друштво и које су инкорпорисане у ову уставну норму. Такође, Суд је цијенио да оспорено прописивање само по себи није довољно да се може закључити да је такво мијешање у право на слободу изражавања непропорционално легитимном циљу који се жели остварити. У вези с тим, Суд је имао у виду природу и висину запријећених санкција, јер се ради искључиво о новчаним казнама за наведена кривична дјела чија је висина прецизно одређена и то на разумном нивоу, поготово кад се има у виду општи минимум и касимум новчане зазне предвиђен Кривичним закоником Републике Српске.
Поред поменутих одлука, Уставни суд је на данашњој сједници донио и одлуке у предметима број У-30/23, У-31/23, У-33/23, У-34/23, У-35/23, У-36/23, У-48/23 и У-87/23 којима нису усвојени приједлози, односно нису прихваћене иницијативе за оцјењивање уставности Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-ослободилачког рата Републике Српске, Закона о рибарству и Закон о пензијском и инвалидском осигурању и за оцјењивање уставности и законитости појединих подзаконских аката.