Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2019. године, д о н и о  је

 

 О Д Л У К У

 

             Утврђује се да члан 52. став 2. Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 41/08 и 63/14) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                 Милош Ђурић, Бранислав Ђурић и Нада Милић, сви из Модриче, дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 52. став 2. Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 41/08 и 63/14). У иницијативе се износи став да је оспорена законска норма дискриминирајућа, јер различито третира брачне супружнике по основу пола, односно да прописивање према којем муж нема право на тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене и док њихово дијете не наврши годину дана живота доводи до дискриминације мушкарца у односу на жену. Због тога је, како се истиче, нарушено начело из члана 10. Устава Републике Српске, као и члан 16. став 1. Устава, који сваком гарантује право на једнаку заштиту права у поступку пред судом и другим државним органом, чиме је, по мишљењу давалаца иницијативе, истовремено повријеђено и право на приступ суду. Оспоренo законскo рјешење је, како се даље наводи, из истих разлога супротно и гаранцијама из члана 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Слиједом наведеног, у иницијативи се предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да предметна законска одредба није у сагласности са Уставом Републике Српске.

               Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе иницијативе.

               Оспореним чланом 52. став 2. Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 41/08 и 63/14) прописано је да муж нема право на тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене и док њихово дијете не наврши годину дана живота.

               У поступку оцјењивања оспорене законске норме Суд је имао у виду одредбу члана 36. став 2. Устава Републике Српске, којим је утврђено да се брак и односи у браку и породици уређују законом, затим члана 70. став 1. тачка 2. Устава према којем Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте, као и тачака 5. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, а којима је утврђено да Република уређује и обезбјеђује оставривање и заштиту људских права и слобода и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретном случају релеватан је и члан 5. алинеја 1. Устава према којем се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, те члан 16. став 1. који сваком гарантује право на једнаку заштиту његових права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом. Чланом 10. Устава утврђено је да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.

               Чланом 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на који се, између осталог, указује у иницијативи, прописано је да се уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом осигурава без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

                Сагласно Уставом утврђеним овлашћењима, Породичним законом уређени су породичноправни односи између брачних супружника, родитеља и дјеце, усвојиоца и усвојеника, стараоца и штићеника и односи између сродника у брачној, ванбрачној или усвојеничкој породици, те поступци надлежних органа у вези са породичним односима и старатељством. Тако је овим законом, између осталог, прописано: да Република Српска обезбјеђује посебну заштиту породици, мајци и дјетету, у складу са међународно признатим људским правима и слободама (члан 3), да је брак законом уређена заједница живота мушкарца и жене, а заснива се на слободној одлуци мушкарца и жене да закључе брак, на равноправости брачних супружника, међусобном поштовању и узајамном помагању (члан 4), да су родитељи дужни да се старају о животу и здрављу своје дјеце, као и о њиховом подизању, васпитању и образовању (члан 6), да су мајка и отац равноправни у вршењу родитељског права и дужности (члан 79. став 1), да се родитељ не може одрећи родитељског права (члан 80), да родитељи имају дужност и право да штите своју малољетну дјецу и да се брину о њиховом животу и здрављу, те да родитељ с којим дијете не живи у породичној заједници има право и дужност одржавања личних односа са својим дјететом (члан 81. ст. 1. и 4), да родитељи имају дужност и право да своју малољетну дјецу издржавају на начин и под условима одређеним овим законом (члан 82), да су родитељи првенствено обавезни да издржавају малољетну дјецу и у извршавању ове обавезе морају да искористе све своје могућности (члан 232. став 2), да супружник који нема довољно средстава за живот, или их не може остварити из своје имовине, а неспособан је за рад или се не може запослити, има право на издржавање од свог брачног супружника сразмјерно његовим могућностима (члан 241). Уређујући питање развода брака, законодавац је овим законом прописао да брачни супружник може тражити развод брака ако су брачни односи тешко и трајно поремећени, усљед чега је заједнички живот постао неподношљив (члан 52. став 1), те је оспореном нормом члана 52. став 2. одредио да муж нема право на тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене и док њихово дијете не наврши годину дана живота.

                           Полазећи од наведеног, Суд је оцијенио да прописивање из оспорене одредбе члана 52. став 2. Породичног закона није у сагласности са Уставом Републике Српске. По оцјени Суда, предметном законском нормом нарушен је принцип равноправности и једнакости из члана 10. Устава, и то у односу на право гарантовано чланом 16. став 1. Устава, који сваком јемчи једнаку заштиту његових права у поступку пред судом или другим органом. Наиме, руководећи се уставним начелом из члана 10, као и самом правном природом брака у савременом праву, законодавац је предвидио да су брачни супружници равноправни у свим правима и обавезама који проистичу из брачне заједнице, било да се ради о њиховим међусобним односима, или су у питању заштита, подизање и васпитање дјеце. Међутим, оспорена одредба Породичног закона, по оцјени Суда, доводи до различитог третмана брачних супружника у погледу могућности подношења тужбе за развод брака у периоду трудноће жене и док њихово дијете не наврши годину дана живота. Мужу је, дакле, овом нормом ускраћено право да покрене парнични поступак ради развода брака у наведеном периоду, док жена може током трајања брака у било којем моменту и без ограничења поднијети ову тужбу. Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем, супротно члану 10. Устава, прави разлика између брачних супружника у погледу права на подношење ове тужбе без објективног и разумног оправдања за овако различит третман. Приликом ове оцјене Суд није занемарио чињеницу да су жена у току трајања трудноће, те мајка и дијете до његове навршене прве године, нарочито осјетљиве категорије, те да и по Уставу уживају посебну заштиту. Исто тако, евидентно је да је законодавац имао легитиман циљ приликом оспореног нормирања, јер је предметном нормом настојао обезбиједити присуство оба родитеља у најранијој животној доби дјетета, када је нарочито у интересу и дјетета и мајке да породица не буде раздвојена. Међутим, Породични закон садржи бројне друге механизме који обезбјеђују заштиту интереса мајке и дјетета, и који путем императивних норми јасно дефинишу међусобна права и обавезе брачних супружника, издржавања супружника који нема довољно средстава за живот, као и њихове дужности и права у погледу бриге и издржавања заједничке дјеце. То су, прије свега, одредбе којима је прописано да су родитељи дужни да се старају о животу и здрављу своје дјеце, као и о њиховом подизању, васпитању и образовању, да су мајка и отац равноправни у вршењу родитељског права и дужности, затим да се родитељ не може одрећи родитељског права, те да родитељи имају право и дужност да своју малољетну дјецу издржавају на начин и под условима одређеним овим законом (члан 6, члан 79. став 1, члан 80. и члан 82.). Поред тога, према члану 232. став 2. овог закона родитељи су првенствено обавезни да издржавају малољетну дјецу и у извршавању ове обавезе морају да искористе све своје могућности, а према члану 81. став 4. родитељ с којим дијете не живи у породичној заједници има право и дужност одржавања личних односа са својим дјететом. У погледу издржавања мајке дјетета, релевантна је одредба члана  241. којим је прописнао да супружник који нема довољно средстава за живот, или их не може остварити из своје имовине, а неспособан је за рад или се не може запослити, има право на издржавање од свог брачног супружника сразмјерно његовим могућностима. Дакле, како из наведеног произлази, цитираним одредбама Породичног закона је, по оцјени овог суда, детаљно регулисана и обезбијеђена заштита интереса дјетета, као и брачних супружника, те у том смислу и жене, односно мајке која се нађе у ситуацији из члана 52. став 2. овог закона.

                Поред наведеног Суд је оцијенио да су оспореним прописивањем нарушене и гаранције о забрани дискриминације из члана 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и то у односу на право на приступ суду, као сегменту права на правично суђење из члана 6. став 1. ове конвенције. Чланом 6. став 1. Конвенције прописано је, између осталог, да приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. У свјетлу оспорене законске норме, Суд сматра потребним указати на то да ова одредба Конвенције подразумијева и право на покретање поступка пред судом у грађанским стварима. Имајући у виду ограничење у погледу права на подношење тужбе за развод брака из члана 52. став 2. Породичног закона, Суд је оцијенио да овакво прописивање нарушава суштину права на приступ суду из члана 6. став 1. Конвенције, јер не постоји разуман однос пропорционалности између овакве мјере законодавца и намјере заштите интереса мајке и дјетета. У вези с наведеним је, истовремено, предметном законском одредбом дошло и до повреде принципа забране дискриминације из члана 14. Конвенције, с обзиром на то да не постоји разумно и објективно оправдање за ограничавање једног од супружника у праву на приступ суду у односу на другог у истој правној ствари.

              С обзиром на овакву оцјену оспорене законске норме у односу на Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Суд је утврдио да је предметна одредба супротна и гаранцијама из члана 5. алинеја 1. Устава, према којем се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима.

                 Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе Породичног закона одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

             На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

             Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-60/18

26. јуна 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>