Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. септембра 2018. године,  д о н и о   ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 12. став 5. и члана 166. став 3. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 и 66/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          Давор Мајсторовић из Бање Луке и Немања Костовски из Челинца дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 12. став 5. и члана 166. став 3. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12 и 67/13). У иницијативи је наведено да оспорене законске одредбе нису у сагласности са чланом 54. Устава Републике Српске, те чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чл. 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и чл. 1. Протокола број 12 уз Конвенцију. Образлажући разлоге оспоравања, уз тумачење и међусобно упоређивање предметних одредби, у иницијативи је наводено да су оспорена законска рјешења, којима су предвиђени случајеви намирења потраживања прије доношења одлуке по приговору, те извршење потраживања по рачуну код банке, као принудно извршење, дискриминаторног карактера, да извршенику није обезбијеђено право на дјелотворан правни лијек, да је извршеник-правно лице доведен у неповољнији положај у односу на остала физичка лица-извршенике, осим лица која имају обавезу издржавања, а која се у извршном поступку појављују као извршеници, јер се извршење проводи наплатом са трансакцијског рачуна извршеника-правног лица у корист тражиоца извршења-правног лица прије доношења одлуке по приговору, док се извршење на осталој имовини извршеника одлаже до доношења одлуке по приговору. Предложено је да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

            У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи из иницијативе су оцијењени као неосновани, те да даваоци иницијативе произвољно и непотпуно тумаче одредбе чланова 10. и 54. Устава Републике Српске, као и Закона који се оспорава, те да је очигледно да је у овој иницијативи присутно незадовољство постојећим законским рјешењима. Образлажући овакав став, наводе да је доношење предметног закона резултат цјелисходне процјене законодавца, који обезбјеђује легислативни оквир за остваривање основних права, слобода и дужности грађана Републике Српске, из чега се, како се наводи, може закључити да предметне одредбе Закона одражавају досљедну примјену чл. 10. и 54. Устава. Уз то, у одговору се наводи да је законодавац доносећи оспорени Закон остао у границама Уставом Републике Српске зајемчених овлашћења, као и да могуће другачије уређивање предметне материје није уставноправно релевантно, јер не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са наведеним одредбама Устава, као и чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чл. 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и чл. 1. Протокола број 12.   

Оспореном одредбом члана 12. став 5. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12 и 67/13) прописано је да приговор и жалба не заустављају ток извршног поступка али се намирење тражиоца извршења одлаже до доношења одлуке првостепеног суда по приговору, те да изузетно, када је извршном исправом одређена обавеза издржавања или када се извршење спроводи наплатом са трансакцијског рачуна правног лица у корист имаоца истог таквог рачуна као тражиоца извршења, као и у другим случајевима одређеним овим законом, може доћи до намирења прије доношења одлуке по приговору.    

Оспореном одредбом члана 166. став 3. овог закона прописано је да се извршење на новчаном потраживању, које по штедном улогу, текућем или жиро-рачуну, девизном и другим рачунима код банке, изузев трансакцијског рачуна, припада извршенику, одређује тако што се рјешењем о извршењу налаже банци да новчани износ за који је одређено извршење исплати тражиоцу извршења или његовом пуномоћнику након извршности рјешења о извршењу, те да то рјешење има дејство рјешења о извршењу којим су одређени запљена новчаног потраживања и пренос ради наплате.        

Одредбама Устава Републике Српске, у односу на које даваоци иницијативе оспоравају наведене законске одредбе, утврђено је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), као и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54).           

            Устав у другим одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену основаности навода давалаца иницијативе утврђује да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом и да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа (тач. 5. и 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђује законом (члан 122).

            Одредбама члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је да свако коме су повријеђена права и слободе предвиђене у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству. 

            Чланом 14. Конвенције утврђено је да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.    

            Одредбама члана 1. Протокола број 1 уз ову конвенцију гарантовано је право на имовину тако што је предвиђено да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), те да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2).

Чланом 1. Протокола број 12 уз ову конвенцију утврђено је да ће се уживање свих права одређених законом осигурати без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус (став 1), док ниједан орган јавне власти не смије никога дискриминисати ни по којем основу, као што је наведено у ставу 1 (став 2).     

       

Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 и 66/18) уређен је поступак по којем судови у Републици спроводе принудно остварење потраживања по основу извршних и вјеродостојних исправа (у даљем тексту: извршни поступак) ако посебним законом није другачије одређено (члан 1. став 1). Овим законом, поред осталог, прописано је: да је у поступку извршења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1), да су редовни правни лијекови у извршном поступку приговор и жалба, осим ако овим законом нису искључени, да се против рјешења донесеног у првом степену може изјавити приговор суду који је донио рјешење у року од осам дана од дана достављања, о којем одлучује тај суд, као и да се против рјешења донесеног по приговору може изјавити жалба у року од осам дана од дана доставе рјешења, о којој одлучује суд другог степена, те да приговор и жалба не заустављају ток извршног поступка али се намирење тражиоца извршења одлаже до доношења одлуке првостепеног суда по приговору, и да изузетно, када је извршном исправом одређена обавеза издржавања или када се извршење спроводи наплатом са трансакцијског рачуна правног лица у корист имаоца истог таквог рачуна као тражиоца извршења, као и другим случајевима одређеним овим законом, може доћи до намирења прије доношења одлуке по приговору, а да против закључка није дозвољен правни лијек (члан 12), да се извршење спроводи и прије правоснажности рјешења о извршењу ако за поједине извршне радње овим законом није другачије одређено (члан 41. став 1), да се рјешење о извршењу може побијати приговором (члан 46. став 1) из разлога предвиђених чланом 47, као и да извршеник може, након што је извршење спроведено, у истом извршном поступку затражити од суда да наложи тражиоцу извршења да му врати оно што је извршењем добио у таксативно наведеним случајевима (члан 54), да се извршење ради остварења новчаног потраживања одређује и проводи у обиму који је потребан за намирење тог потраживања (члан 65), запљеном и преносом, ако овим законом за поједине случајеве није другачије одређено (члан 139), да се запљена и пренос новчаног потраживања могу одредити и спровести само у износу који је потребан за намирење потраживања тражиоца извршења, осим ако је у питању недјељиво потраживање (члан 140. став 1), да се извршење ради остварења новчаног потраживања према извршенику може спровести на свим средствима на његовим рачунима код банке, осим ако законом није другачије одређено, да се рјешењем о извршењу на новчаним средствима која се воде на трансакцијском рачуну извршеника налаже банци да новчани износ за који је извршење одређено пренесе на трансакцијски рачун тражиоца извршења или његовог пуномоћника, а за потраживања за која није прописана наплата преко жиро-рачуна код банке ‒ да исплати тај износ тражиоцу извршења или његовом пуномоћнику у готовом новцу, да се извршење на новчаном потраживању које по штедном улогу, текућем или жиро-рачуну, девизном и другим рачунима код банке изузев трансакцијског рачуна, припада извршенику ‒ одређује тако што се рјешењем о извршењу налаже банци да новчани износ за који је одређено извршење исплати тражиоцу извршења или његовом пуномоћнику након извршности рјешења о извршењу, да то рјешење има дејство рјешења о извршењу којим су одређени запљена новчаног потраживања и пренос ради наплате, да ће се у рјешењу о извршењу из ст. 2. и 3. овог члана одредити број рачуна извршеника с којег треба обавити исплату, те број рачуна тражиоца извршења или његовог пуномоћника на који исплату треба обавити или други начин обављања исплате, да ће суд рјешењем о извршењу обавезати банку да достави извјештај о свим промјенама на рачуну извршеника ако средстава на рачуну нема или су она недовољна за намирење потраживања одређеног рјешењем о извршењу, те да извјештај обухвата промјене на рачуну за период од 30 дана до доношења рјешења о извршењу и мора да садржи сваку трансакцију на рачуну, укључујући подизање готовине, уплате на рачун и исплате са рачуна, унутарбанкарске и међубанкарске преносе, као и да подаци који се достављају а који се односе на међубанкарске преносе морају садржавати, између осталог, име примаоца и број рачуна у одредишној банци, да се уговор о штедном улогу и сваком другом депозиту раскида по сили закона даном извршности рјешења о извршењу без обзира на то да ли је орочен или не, те да ће се по намирењу потраживања примијенити уговорне одредбе о раскиду ових уговора, да се одредбе овог члана не примјењују на новчана средства потребна за обављање послова од општег интереса Републике Српске, градова и општина која се налазе код банака у Републици Српској или банака на подручју Босне и Херцеговине (члан 166).

Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да оспорена одредба члана 12. став 5. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 и 66/18) није несагласна са Уставом Републике Српске. Из наведених уставних одредби, по оцјени Суда, произлази да се законом уређују поступци пред судовима, међу којима је и извршни поступак, као и да законодавац, уређујући одређени судски поступак, има уставну обавезу да обезбиједи остваривање гарантованих права и слобода, као и право на једнаку судску заштиту без дискриминације из члана 10. Устава. Суд је, имајући у виду разлоге оспоравања наведене одредбе Закона о извршном поступку, оцијенио да је законодавац, уређујући правила овог судског поступка, био овлашћен да пропише да приговор и жалба не заустављају ток извршног поступка али се намирење тражиоца извршења одлаже до доношења одлуке првостепеног суда по приговору, као правило, те изузетке од тог правила, тако да до намирења прије доношења одлуке по приговору може доћи када је извршном исправом одређена обавеза издржавања или када се извршење спроводи наплатом са трансакцијског рачуна правног лица у корист имаоца истог таквог рачуна као тражиоца извршења, као и у другим случајевима одређеним овим законом. Овакво прописивање, по оцјени Суда, представља одраз цјелисходне процјене законодавца и политике коју води, те не доводи до повреде уставног начела равноправности и једнакости, као ни једнаке правне заштите, на које се указује у иницијативи. Оправданост и цјелисходност појединих законских рјешења, према члану 115. Устава, овај суд није надлежан да оцјењује.

Из истих разлога Суд је оцијенио да ни оспореном одредбом члана 166. став 3. Закона о извршном поступку није дошло до повреде начела равноправности и једнакости, како је то зајемчено чланом 10. Устава. Овом законском одредбом законодавац је, сходно својој цјелисходној процјени, а у оквиру Уставом утврђених принципа, прописао услове и начин принудног извршења, односно извршења на потраживању по рачуну код банке, под условом да новчано потраживање, по штедном улогу, текућем или жиро-рачуну, девизном и другим рачунима код банке, изузев трансакцијског рачуна, припада извршенику, на начин да се рјешењем о извршењу налаже банци да новчани износ за који је одређено извршење исплати тражиоцу извршења након извршности рјешења о извршењу, које рјешење има дејство рјешења о извршењу којим су одређени запљена новчаног потраживања и пренос ради наплате, чиме нису нарушене ни уставне гаранције из члана 54. Устава, на које се указује у иницијативи. Како је законодавац, у функцији дозвољеног ограниченог дјеловања на одређени субјект да изврши своју обавезу, која му је правоснажним актом одређена, успоставио избалансиран однос употребљеног средства и циља који се жели постићи, то, по оцјени Суда, сврха прописивања принудног извршења на потраживањима по рачуну код банке не може бити остварена уколико се то извршење не проведе под условима и на начин одређен предметном законском одредбом. С обзиром на то да мијешање власти у права физичког или правног лица остаје у домену неопходног и нужног, тај субјект, по оцјени Суда, не сноси претјеран терет. На основу изложеног Суд је оцијенио да, оспореним прописивањем законодавац није изашао из оквира својих уставних овлашћења. Сагласно наведеном, оспореном одредбом члана 166. став 3. предметног закона није дошло до повреде права на мирно уживање имовине гарантованог чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.       

Према члану 115. Устава Републике Српске, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну усклађеност појединих законских одредби, у конкретном случају сагласност члана 166. став 3. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14 и 66/18) са чланом  12. став 5. истог закона.  

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-95/17

26. септембра 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
31.10.2018.
Саопштење за јавност са 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.10.2018.
Дневни ред 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.9.2018.
Саопштење за јавност са 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2018.
Дневни ред 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2018.
Саопштење за јавност са 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2018.
Дневни ред 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

13.9.2018.
Саопштење за јавност са 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

12.9.2018.
Дневни ред 117. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>