Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. фебруара 2024. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 186. став 5. тачка 4) и члана 188. став 1. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 63/18 и 55/23).
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 186. став 5. тачка 4) и члана 188. став 1. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 63/18 и 55/23) са чланом 47. став 1. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23) и члановима 6. и 10. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12, 91/17, 66/18 i 15/21);
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 186. став 5. тачка 4) и члана 188. став 1. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 63/18 и 55/23) са Уставом Босне и Херцеговине.
О б р а з л о ж е њ е
Александар Књегињић из Приједора дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 186. став 5. тачка 4) и члана 188. став 1. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 63/18). У погледу члана 186. став 5. тачка 4) овог закона, давалац иницијативе сматра да прописивање, према којем се од осуђеника који подноси молбу за условни отпуст тражи изјашњење, односно став према учињеном кривичном дјелу, доводи осуђено лице у понижавајући положај и представља изнуђивање признања, што је супротно члану 14. ст. 1. и 2. Устава Републике Српске. У иницијативи се, такође, ова законска одредба доводи у везу са чланом 47. став 1. Кривичног законика Републике Српске и члановима 6. и 10. Закона о кривичном поступку Републике Српске, те се указује на несагласност оспорене норме члана 186. став 5. тачка 4) Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске са овим законима и њихову наводну међусобну контрадикторност. Поред тога, давалац иницијативе паушално, без образложења, износи став да је ова законска одредба супротна Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода и Уставу Босне и Херцеговине. У односу на оспорени члан 188. став 1. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске, у иницијативи се наводи да ова норма није у сагласности са чланом 16. став 2. Устава, јер се, супротно овој уставној одредби, оваквим прописивањем, којим није дозвољена жалба против рјешења Комисије за условни отпуст, осуђенику ускраћује право на правно средство против одлуке којом се одлучује о његовој молби за условни отпуст, односно на законом заснованом правном интересу.
У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, прије свега, да је условно отпуштање затвореника у кривичном законодавству Републике Српске факултативног карактера, тако да не постоји обавеза надлежних органа да у сваком поједином случају одобре условни отпуст. Надаље, у одговору се истиче да Комисија за условни отпуст, приликом одлучивања о молби осуђеника, води рачуна и цијени све прописане услове за отпуст, тако да само један од тих услова појединачно, односно став осуђеника о учињеном кривичном дјелу, не може довести до негативне одлуке. Коначно, у односу на оспорени члан 188. став 1. предметног закона, у одговору се указује на то да је законодавац, из разлога сврсисходности и специфичности института условног отпуста, предвидио могућност подношења новог приједлога или молбе за условно отпуштање затвореника у случајевима одбијања молбе, јер се према важећем законском рјешењу, нова молба или приједлог за условно отпуштање могу поново поднијети, али не прије истека четири мјесеца уколико се ради о казни затвора до двије године, односно шест мјесеци ако је у питању казна затвора од двије или више година, рачунајући од дана коначности рјешења.
Оспореним одредбама Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/18 и 55/23) прописано је: да при доношењу рјешења о условном отпусту Комисија за условни отпуст нарочито цијени, поред осталог, став према учињеном кривичном дјелу (члан 186. став 5. тачка 4), те да против рјешења Комисије за условни отпуст из члана 187. овог закона није дозвољена жалба (члан 188. став 1).
У поступку оцјењивања уставности оспорених законских одредаба Суд је имао у виду да је тачкама 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 108. став 1. Устава, закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.
Члановима 14. ст. 1. и 2. и 16. став 2. Устава, у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену уставности оспорених законских норми, утврђено је: да нико не може бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 14. став 1), да је забрањено и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава (члан 14. став 2), те да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16. став 2).
Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о извршењу кривичних санкција Републике Српске прописани су начин оснивања и организација установа за извршавање кривичних и прекршајних санкција, радни односи и права по основу рада, надзор над радом установа, поступак извршења казне затвора, дисциплинска и материјална одговорност затвореника, условни отпуст и отпуштање затвореника, извршење казни доживотног затвора, извршење мјере притвора, извршење новчане казне и др. (члан 1) Одредбама овог закона које су релевантне у конкретном случају прописано је: да је сврха извршења кривичних и прекршајних санкција спровођење правоснажних и извршних судских одлука, заштита друштва од вршења кривичних дјела и издвајање учинилаца кривичних дјела из друштвене средине у циљу њиховог преваспитавања, лијечења и оспособљавања за живот на слободи (члан 3. став 1), да лица према којима се извршавају санкције задржавају сва права која им нису одузета правоснажном пресудом или рјешењем којим је изречена казна затвора, а лишавају се или ограничавају права у мјери која одговара природи и садржини санкције на начин којим се обезбјеђује поштовање личности учиниоца кривичног дјела и његовог људског достојанства, у складу са законом и међународним уговорима (члан 3. став 2), да лицима из става 2. члана 3. овог закона неће бити наметнуто ниједно ограничење које није предвиђено законом, а она ограничења која се изричу морају бити минимално потребна и пропорционална оправданом циљу због којег се изричу (члан 3. став 3), да се ради подстицања личних напора затвореника за укључивање у живот на слободи, за које се основано може очекивати да више неће чинити кривична дјела и када је казна затвора постигла сврху кажњавања, затвореник може условно отпустити у складу са одредбама кривичног законика и овог закона (члан 185. став 1), да о условном отпусту затвореника који се налазе на издржавању казне затвора у установама Републике Српске рјешава Комисија за условни отпуст (у даљем тексту: Комисија), коју именује министар правде (члан 185. став 2), да се Комисија састоји од пет чланова, коју чине представник Министарства правде, судија Врховног суда Републике Српске и три независна члана из релевантне стручне области, да је један од чланова Комисије предсједник, да се Комисија именује на четири године и да Комисија доноси Пословник о своме раду (члан 185. ст. 4, 5, 6. и 7), да се о условном отпусту рјешава по молби затвореника или на приједлог директора установе за извршење кривичних и прекршајних санкција (члан 186. став 1), да при доношењу рјешења о условном отпусту Комисија нарочито цијени: ранију осуђиваност и податак да ли се против затвореника води други кривични поступак, понашање током издржавања казне затвора, лично учешће у процесу преваспитавања, став према учињеном кривичном дјелу, процјену поновног чињења кривичних дјела, остатак неиздржаног дијела казне затвора, мишљење о основаности молбе, односно приједлога за условни отпуст, мјере у склопу постпеналне заштите (члан 186. став 5), да Комисија доноси рјешење о условном отпусту (члан 187. став 1), да против рјешења Комисије из члана 187. овог закона није дозвољена жалба (члан 188. став 1), да у случају одбијања приједлога или молбе за условни отпуст, нови приједлог или молба не може поднијети прије истека четири мјесеца, ако је ријеч о казни затвора до двије године, односно шест мјесеци, ако је ријеч о казни затвора од двије године и више, рачунајући од дана коначности рјешења (члан 188. став 2).
Поред тога, чланом 47. ст. 1. и 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23) прописано је: да се осуђени који је издржао двије трећине изречене казне затвора, али не мање од три мјесеца, може отпустити са издржавања казне под условом да је у току издржавања казне испољавао примјерно владање, залагање на раду и активно учествовање у процесу ресоцијализације, те се може очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна неће извршити ново кривично дјело (став 1), те да се осуђени коме је изречена казна доживотног затвора може условно отпустити након што издржи двадесет пет година затвора, под условима прописаним у ставу 1. овог члана (став 2).
Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да прописивањем из оспорених одредаба Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске нису нарушене уставне гаранције на које указује давалац иницијативе.
У погледу оспореног члана 186. став 5. тачка 4) овог закона, Суд сматра да овакво нормирање не доводи до повреде члана 14. ст. 1. и 2. Устава, како се то наводи у иницијативи. Приликом ове оцјене Суд је, превасходно, имао у виду да је условни отпуст институт факултативног карактера, којим законодавац осуђеном лицу даје могућност, али не и право, да у случају испуњења законом прописаних услова може бити условно пуштен из казнено-поправне установе у којој издржава казну затвора. На овај начин се, дакле, након протека законом прописаног периода на издржавању казне, суспендује казна затвора утврђена судском одлуком, са циљем индивидуализације казне, те ресоцијализације и реинтеграције осуђених лица, под претпоставком да је, по оцјени надлежног органа, постигнута сврха кажњавања. С обзиром на овакав карактер института условног отпуста, законодавац је, сходно својој цјелисходној процјени, а цијенећи чињеницу да је условни отпуст мјера која је функционално повезана са казном затвора, чланом 186. став 5. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске прописао које околности и чињенице Комисија за условни отпуст цијени приликом одлучивања о молби или приједлогу за условни отпуст. Тако је оспореном одредбом тачке 4) става 5. овог члана предвидио да ова комисија, поред осталог, цијени и став осуђеног лица према учињеном кривичном дјелу. Овакво прописивање, по оцјени Суда, не може се довести у контекст гаранција из члана 14. ст. 1. и 2. Устава, како се то наводи у иницијативи. Наводи даваоца иницијативе о повреди ове уставне норме, која забрањује нехумано или понижавајуће поступање и изнуђивање признања или изјава, су, евидентно, резултат његовог произвољног тумачења оспорене законске одредбе, што је, посљедично, довело до погрешног закључка да изјашњење, односно став осуђеног лица према учињеном кривичном дјелу приликом одлучивања о његовој молби за условни отпуст доводи до повреде члана 14. ст. 1. и 2. Устава.
Оцјењујући оспорену норму члана 188. став 1. овог закона Суд је утврдио да оваквим прописивањем није дошло до повреде члана 16. став 2. Устава, како то сматра давалац иницијативе. Приликом ове оцјене, Суд је имао у виду одредбу члана 4. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07, 50/10 и 66/18) којим је прописано да се под органом који води поступак, односно рјешава у управним стварима подразумијева: орган управе, други државни орган, управна организација, као и предузеће, установа и друга организација којима је законом повјерено вршење јавних овлашћења. У конкретном случају, Суд је такође узео у обзир и члан 7. Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 109/05 и 63/11) према којем се управни спор може водити против коначног управног акта, а управни акт, у смислу овог закона, је акт којим надлежни орган из члана 4. овог закона рјешава о извјесном праву или обавези, односно непосредном личном интересу физичких и правних лица или других странака у каквој управној ствари. У вези са наведеним, Суд је цијенио и чињеницу да је, према члану 185. ст. 2, 4, 5. и 6. Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске, Комисија за условни отпуст, која одлучује о молби или приједлогу за условни отпуст и доноси рјешење, надлежно тијело Министарства правде, које именује министар правде. Из наведеног, по оцјени Суда, произлази да ово рјешење има карактер управног акта, јер га доноси надлежно тијело на основу овлашћења прописаних Законом о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске, а њиме се у управном поступку рјешава о појединачном захтјеву за условни отпуст лица које се налази на издржавању казне затвора. Због тога се, по мишљењу Суда, према члану 7. Закона о управним споровима, против овог рјешења може водити управни спор, чиме је загарантована даља правна заштита. Сходно наведеном, Суд је оцијенио да су неосновани наводи иницијативе да су прописивањем из члана 188. став 1. оспореног закона доведене у питање гаранције из члана 16. став 2. Устава.
Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање сагласности оспорених одредаба Закона о извршењу кривичних и прекршајних санкција Републике Српске са чланом 47. став 1. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23) и члановима 6. и 10. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12, 91/17, 66/18 i 15/21), јер према члану 115. Устава, Уставни суд Републике Српске није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност појединих закона. Према истој уставној одредби, овај суд није надлежан ни да оцјењује оспорене законске одредбе у односу на Устав Босне и Херцеговине.
Поред тога, Суд није разматрао наводе даваоца иницијативе о повреди Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер се ради о паушалним наводима, без образложења у чему се у конкретном случају састоји повреда ове конвенције и којих њених одредаба.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених законских одредаба одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-40/23
28. фебруар 2024. године