Уставни суд Републике Српске на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а),  члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  23. децембра 2020. године, донио је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности  члана 47. Закона о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19).

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагасности члана 47. Закона о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19) са чланом 371. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89  и  „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04).

О б р а з л о ж е њ е

Дарио Сандић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности  (у иницијативи погрешно наведено: уставности и законитости) члана 47. Закона о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19) сматрајући, у суштини, да ова одредба није у сагласности са чланом 5. Устава, у дијелу којим је зајемчена правна сигурност грађана и владавина права, чланом 10. Устава, чланом 50. Устава, у дијелу који се односи на, како се наводи "расподјелу добити", чланом 51. Устава, у дијелу којим је зајемчено подстицање економског развоја и повећања социјалног благостања грађана, те  чланом 108. Устава, као и чланом 371. Закона о облигационим односима. Образлажући да је Законом о облигационим односима регулисана материја уговора, те указујући на прописивање из члана 1, те члана 371. истог закона  (у иницијативи погрешно означен као члан 361) којим је регулисан општи рок застаре, давалац иницијативе, у контексту оснивања привредних друштва путем оснивачког акта у форму уговора (члан 7. Закона о привредним друштвима), сматра да је сва питања која проистичу из тих уговора, па и питање застарјелости потраживања, потребно тумачити у складу са одредбама Закона о облигационим односима. У иницијативи се истиче: да је оспорено прописивање дискриминаторско јер прописује три пута краћи рок застаре од рока предвиђеног Законом о облигационим односима, и то само за грађане који имају својство ортака, члана и акционара, да се оваквим нормирањем онемогућава лицу које је стекло добит да ту добит, независно од протека времена, узме, да се на овај начин, супротно члану 51. Устава, погоршава социјално благостање наведених лица, да се доводи у питање правна сигурност грађана, јер ће оваква пракса резултовати различитим роковима застаре у различитим законима, као и да се наведеним лицима на овај начин онемогућава уживање у стеченим правима.

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

Оспореним чланом 47. Закона о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19) прописано је да потраживања ортака, чланова и акционара према привредном друштву, док имају то својство, застаријевају у року од шест мјесеци од дана сазнања за разлог подношења тужбе, а најкасније у року од три године од дана доспјелости, ако законом за поједина потраживања није друкчије уређено (став 1), да потраживања повјерилаца привредног друштва према ортацима, члановима и акционарима застаријевају у року од шест мјесеци од дана сазнања за разлог подношења тужбе, а најкасније у року од три године од дана престанка друштва или од дана престанка својства ортака, члана и акционара, ако законом за поједина потраживања није одређен други рок застарјелости (став 2), да се одредбе ст. 1. и 2. овог члана примјењују и на потраживања привредног друштва према ортацима, члановима и акционарима, као и члановима органа друштва, заступнику и ликвидационом управнику, по основу тог својства (став 3).

У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена њена уставност, као и одредбе Устава које су по оцјени Суда од значаја за овај поступак, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, да су једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50), да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог,  својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, те правни положај предузећа (тачка 6. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Такође, Суд је узео у обзир да је чланом 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89  и  „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) прописано да се овим законом уређују облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница, те да је чланом 371. овог закона утврђено да потраживања застарјевају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарјелости.

На основу наведених уставних овлашћења Законом о привредним друштвима законодавац је уредио оснивање привредних друштава, управљање друштвима, права и обавезе оснивача, ортака, чланова и акционара, повезивање и реорганизација (статусне промјене и промјене правне форме привредних друштава) и ликвидацију привредних друштава (члан 1. Закона о привредним друштвима). С тим у вези, законодавац је, према становишту Суда, био овлашћен да посебним законом, у конкретном случају Законом о привредним друштвима, а на основу општег принципа из члана 371. Закона о облигационим односима, утврди рокове застаре за потраживања ортака, чланова и акционара према привредном друштву, потраживања повјерилаца привредног друштва према овим лицима и потраживања привредног друштва према ортацима, члановима и акционарима, члановима органа друштва, заступнику и ликвидационом управнику.

Законодавац је, према оцјени Суда, осигурао да наведена правна и физичка лица остварују права и обавезе из потраживања у оквиру општег рока застаре који је предвиђен системским законом, и то тако да сви адресати оспорене законске одредбе, који припадају истим категоријама и који се налазе у истој правној ситуацији ова права и обавезе, сагласно члану 10. Устава, остварују на једнак начин. Институт застарјелости представља престанак права повјериоца да, по протеку законом предвиђеног рока, принудним путем тражи да дужник изврши своју обавезу. Застарјелост обавезе, међутим, не подразумијева и губитак права повјериоца у материјалноправном смислу, због чега дужник нема права да тражи поврат средстава по основу измирења застарјеле обавезе. С тим у вези, Суд је утврдио да се оспореним прописивањем не задире у права адресата на остварену добит, већ се њихово право да судским путем захтијевају извршење обавезе дужника, на основу општег принципа, условљава поступањем ових лица у одређеним роковима. У оквиру надлежности да регулише облигационоправне односе, законодавац је овлашћен да, цијенећи разлоге цјелисходности, одреди оквире у којима се морају кретати стране у уговорном односу. Сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени оправданост овакве процјене.

С обзиром на изложено Суд је утврдио да нису основани наводи даваоца иницијативе према којима се адресатима оспореног законског прописивања онемогућава уживање у стеченим правима, те им се тиме погоршава социјално благостање.

Такође, према становишту Суда, нису основани ни наводи даваоца иницијативе према којима је оспореним законским прописивањем, у контексту правне сигурности грађана, повријеђено уставно начело владавине права. Оспорена законска одредба је, према оцјени Суда, у служби наведеног начела јер на јасан и недвосмислен начин прописује права и обавезе адресата, због чега резултат њене примјене не може бити супротан легитимним очекивањима ових лица, те, у овом смислу, не може доводити до правне несигурности.

Надаље, Суд је становишта да нису основани наводи даваоца иницијативе који се тичу несагласности члана 47. Закона о привредним друштвима са чланом 50. Устава. Наиме, економске слободе, у смислу наведене уставне одредбе, између осталог, подразумијевају и самосталност предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити међутим, ове слободе нису апсолутне већ су одређене законима и инструментима економске и социјалне политике, а у складу са потребама друштва. Према становишту Суда, у искључивој је надлежности законодавца да ове потребе процијени, те да руководећи се њима усваја одговарајућа законска рјешења. У складу са чланом 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени оправданост законодавне политике.

С обзиром на то да је чланом 115. Устава утврђен стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности, Суд није надлежан да цијени међусобну сагласност закона, те тако ни сагласност оспорене законске одредбе са чланом 371. Закона о облигационим односима. Такође, Суд није надлежан да разматра примјену права, због чега наводи из иницијативе према којима је сва питања која проистичу из оснивачког акта привредног друштва потребно тумачити у складу са одредбама Закона о облигационим односима, нису од уставноправног значаја.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног  одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.