Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана  40. став 5. члана 42. став 1, члана 60. став 1. тач. а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. маја 2019. године,  д о н и о  ј е

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 48. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године и члан 3. Одлуке о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-330/17 од 27. октобра 2017. године, у дијелу који гласи: „Ова одлука ступа на снагу даном доношења,“ нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

Утврђује се да члан 1. став 1. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године, у дијелу који гласи: „... генералног секретара Вијећа народа и замјеника генералног секретара ...“није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03).  

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 3. ст. 4. и 5. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године и члана 1. Одлуке о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-330/17 од 27. октобра 2017. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Јелена Јевтић из Угљевика дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године и Одлуке о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-330/17 од 27. октобра 2017. године. У иницијативи се, у суштини, истиче да наведени акти, у цјелини, нису сагласни са Уставом Републике Српске (у даљем тексту: Устав), Законом о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/05 и 110/08) и Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97, 16/02 - др. закон, 96/03, 118/08 - др. закон и 43/10 др. закон). Из навода иницијативе произлази да давалац иницијативе сматра да су оспорени акти у супротности са чланом 109. став 2. Устава и чланом 3. Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске, јер нису објављени у „Службеном гласнику Републике Српске“. Такође, наводи се да је чланом 48. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, супротно члану 110. став 1. Устава, одређено њено повратно дејство. Поред овога, давалац иницијативе сматра да је члан 1. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, у дијелу којим је генерални секретар Вијећа народа означен као изабрано лице, није у складу са чл. 1. Закона о радним односима у државним органима. С обзиром на то да је на овај начин омогућено генералном секретару Вијећа народа да остварује права која су чланом 35. Закона о радним односима у државним органима зајемчена изабраним лицима, давалац иницијативе сматра да ни одредбе, како се наводи, члана 3. ставови 4, 5, 6. и 7. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, у суштини одредбе члана 3. ст. 4. и 5. наведене одлуке и одредбе члана 1. Одлуке о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, нису сагласне са наведеним законом, а посљедично ни са чланом 108. Устава, те тражи да Суд, до доношења коначне одлуке у овој уставноправној ствари, обустави њихову  примјену.

У одговору који је Суду доставило Вијеће народа Републике Српске у цијелости се оспоравају наводи иницијативе као неосновани, те се Суду предлаже њено одбијање. Истиче се да су оспорени акти интерног карактера, те да стога не постоји законска обавеза њиховог објављивања у службеним гласилима, због чега су исти објављени истицањем на огласној табли Вијећа народа. Надаље, наводи се да је прописујући у члану 1. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске да је, поред других, генерални секретар Вијећа народа изабрано лице, Административна комисија Вијећа народа поступила сагласно члану 31. Пословника Вијећа народа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/10, 34/11 и 58/16). Имајући у виду да се према члану 1. став 2. Закона о радним односима у државним органима одредбе тог закона примјењују, између осталог, на сва изабрана лица, Административна комисија је прописала сагласно овој законској одредби када је у члану 3. став 4. исте одлуке предвидјела да изабрана лица имају право на плату и по престанку функције у трајању од шест мјесеци у складу са чланом 35. Закона о радним односима у државним органима.

Одлуку о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године и Одлуку о измјенама и допунама Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-330/17 од 27. октобра 2017. године донијела је Административна комисија Вијећа народа Републике Српске на основу члана 52. став 1. алинеја 1. Пословника Вијећа народа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/10, 34/11 и 58/16).

Чланом 1. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске је прописано да се њоме уређују права и обавезе делегата у Вијећу народа Републике Српске, предсједавајућег Вијећа народа, потпредсједавајућих Вијећа народа, генералног секретара Вијећа народа и замјеника генералног секретара (у даљем тексту: изабрана лица), која се односе на плату, накнаде плате, остале накнаде: накнаду за службена путовања у земљи и иностранству, накнаду трошкова за превоз до посла и са посла, накнаду за отпремнину поводом пензионисања, накнаду за смјештај, накнаду за одвојен живот од породице, накнаду за случај смрти, накнаду за рад стручних лица у тијелима Вијећа народа, накнаду за рођење дјетета, друге накнаде и трошкове и друга права у складу са законом (члан 1). 

Оспореним чланом 3. наведене одлуке прописано је: да изабрана лица имају право на плату и по престанку функције у трајању од шест мјесеци у складу са чланом 35. Закона о радним односима у државним органима (став 4), да се право на плату из претходног става може продужити до шест мјесеци уколико изабрано лице у том периоду остварује право на пензију (став 5).

Оспореним чланом 48. предметне одлуке је прописано да она ступа на снагу даном доношења, а да ће се примјењивати од 1. јануара 2017. године.

Оспореним чланом 1. Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске су у члану 3. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број: 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године, послије става 5, додати нови ставови 6. и 7. којима је прописано да су изабрана лица која желе да остваре право из ст. 4. и 5. овог овог члана дужна да поднесу захтјев Административној комисији Вијећа народа у року од 30 дана од дана верификације мандата делегатима новог сазива Вијећа народа. Уз захтјев, потребно је да доставе и изјаву о свом радно-правном статусу, овјерену од надлежног органа, те да на првој сједници у новом сазиву, Административна комисија Вијећа народа својом одлуком утврђује права изабраних лица по основу члана 35. Закона о радним односима у државним органима.

Чланом 3. Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске је, у оспореном дијелу, прописано да она ступа на снагу даном доношења.

Разматрајући оспорене акте Суд је одлучио да, у складу да чланом 42. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), прошири оцјену уставности и законитости и на дио члана 1. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске којим је прописано да је и замјеник генералног секретара изабрано лице.

Уставом Републике Српске је утврђено да се уставно уређење Републике  темељи на владавини права, парламентарној демократији и подели власти (члан 5. став 1. ал. 4. и 7. Устава), да Република уређује и обезбјеђује уставност и законитост, те друге односе од интереса за Републику у складу са Уставом (тач. 4. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1. Устава). Амандманом LXXVI на Устав којим је допуњен став 2. члана 69. Устава је, имеђу осталог, утврђено да ће законодавну власт у Републици Српској вршити Народна скупштина и Вијеће народа, а  Амандманом LXXVIII на Устав којим је допуњен члан 71. Устава је, између осталог, утврђено да чланове Вијећа народа бира одговарајући клуб посланика у Народној скупштини. Такође, Уставом је утврђено: да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108), да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу, као и да се прије ступања на снагу закони, други прописи и општи акти државних органа објављују у одговарајућем службеном гласилу (члан 109), да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, док се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).

Суд је имао у виду да је Законом о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/05 и 110/08)  прописано да се у „Службеном гласнику Републике Српске” објављују прописи и други акти које у оквиру своје надлежности доносе предсједник Републике Српске, Народна скупштина Републике Српске, Вијеће народа Републике Српске, Влада Републике Српске, Уставни суд Републике Српске и високи представник за Босну и Херцеговину, те да се у „Службеном гласнику Републике Српске” објављују и прописи и други акти које доносе  министарства, републичке управе и републичке управне организације, Републичка изборна комисија, Уставни суд Босне и Херцеговине и други органи и институције Босне и Херцеговине и Републике Српске, ако је законом прописано објављивање њихових прописа (члан 3).

Суд је узео у обзир да је Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03) прописано: да се овим законом уређују права, обавезе и одговорности из радних односа лица запослених у министарствима, посебним организацијама, судовима, јавним тужилаштвима, јавном правобранилаштву, органима за прекршаје и у службама Народне скупштине, председника Републике Српске (у даљем тексту: председник Републике), Владе Републике Српске (у даљем тексту: Влада) и Уставног суда који се примају у радни однос одлуком функционера који руководе овим органима и службама (у даљем тексту: запослени у државним органима), одређена права предсједника Републике и одређена права, обавезе и одговорности лица која бира и именује Народна скупштина (у даљем тексту: изабрана лица) и лица која поставља Влада, односно други надлежни орган (у даљем тексту: постављена лица), као и да се одредбе овог закона примјењују на све запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, те да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примјењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена. (члан 1), да изабрано лице по престанку функције има право на плату у трајању од шест месеци у висини коју је имала у време престанка функције, као и да се право на плату из става 1. овог члана може изузетно продужити до шест месеци уколико у том времену изабрано лице стиче право на пензију, те да право из става 1. и 2. овог члана престаје заснивањем радног односа или стицањем права на пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању, а изабрано лице остварује права утврђена у ст. 1. и 2. овог члана код органа у којем је по основу функције засновало радни однос (члан 35).

Пословником Вијећа народа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/10, 34/11 и 58/16)  прописано је да Вијеће народа бира генералног секретара Вијећа народа, те да приједлог за избор генералног секретара подноси новоизабрано Предсједништво Вијећа народа (члан 31. ст. 1. и 2), као и да се избор замјеника генералног секретара врши по истом поступку као и за генералног секретара (члан 32).  

Суд је имао у виду да из одговора Вијећа народа Републике Српске произлази да су оспорени акти објављени истицањем на огласној плочи Вијећа. Узимајући у обзир наведено, као и да оспорене акте није донијело Вијеће народа Републике Српске већ Административна комисија Вијећа, тј. његово радно тијело (Глава В, одјељак 7. Пословника Вијећа народа), Суд је утврдио да доносилац оспорених одлука, у смислу члана 109. став 2. Устава и члана 3. Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске, није имао обавезу да их објави у „Службеном гласнику Републике Српске“, због чега су наводи даваоца иницијативе у овом смислу неосновани.

Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 48. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске и одредбом члана 3. Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске прописано да оне ступају на снагу даном доношења, дакле и прије објављивања, Суд је утврдио да предметно прописивање, у наведеном дијелу, није у складу са чланом 109. став 1. Устава из којег произлази да општи акт не може ступити на снагу прије објављивања.

Такође, имајући у виду да према члану 110. ст. 1. и 2. Устава, само поједине одредбе закона, у изузетним случајевима, могу имати повратно дејство, и то само под условом да то захтијева општи интерес, односно да Устав не предвиђа могућност повратног дејства општих аката, Суд је утврдио да члан 48. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, од 31. јануара 2017. године у дијелу који гласи: „... а примјењиваће се од 1. јануара 2017. године.“, није у складу са Уставом јер је доносилац Одлуке утврдио повратно дејство овог општег акта.

            Поред овога, Суд је утврдио да је прописивање из члана 1. став 1. Одлуке правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, у дијелу  којим су генерални секретар Вијећа народа и његов замјеник, које бира Вијеће народа Републике Српске (члан 31. став 1. и члан 32. Пословника Вијећа народа), одређени као изабрана лица, у супротности са чланом 1. Закона о радним односима у државним органима, будући да ова законска одредба прописује да изабрана лица бира и именује Народна скупштина Републике Српске. С обзиром, дакле, да оспорено прописивање није у функцији извршења законске материје већ у исту интервенише, Суд је утврдио да је нормирајући као у члану 1. став 1, у дијелу који гласи: „ ... генералног секретара Вијећа народа и замјеника генералног секретара ... “, Административна комисија Вијећа народа уредила супротно члану 1. Закона о радним односима у државним органима, што није у складу са зајемченим начелом владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, начелом подјеле власти из члана 5. став 1. алинеја 7. Устава и члана 69. Устава, као и начелом уставности и законитости из члана 108. Устава.

            Надаље, Суд је утврдио да је, у служби примјене члана 35. Закона о радним односима у државним органима, према коме, између осталог, изабрано лице остварује права утврђена у ст. 1. и 2. овог члана код органа у којем је по основу функције засновало радни однос, оспореним чланом 3. ст. 4. и 5. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске и оспореним чланом 1. Одлуке о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске, поновљена и ближе разрађена наведена законска одредба. Прописујући на предметни начин доносилац оспорених аката је остао у оквиру граница својих овлашћења јер није измијенио суштину регулисања из члана 35. наведеног закона, због чега нису основани наводи из иницијативе у овом контексту. Такође, Суд је оцијенио да је беспредметно разматрати захтјев даваоца иницијативе за обуставу примјене предметних одредба оспорених одлука, с обзиром на то да је мериторно одлучено о њиховој уставности и законитости.

         Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

        На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

       Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић. 

Број: У-54/18

22. маја 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

Анекс

Издвојено мишљење судије академика проф. др Снежане Савић на 

Одлуку Уставног суда Републике Српске   број У-54/18

 

          У складу са чланом 31. ст. 5. и 6. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), с обзиром на гласање супротно већинском, а сагласно свом раније заузетом ставу у оваквој врсти предмета, издвајам мишљење јер сматрам да оспорене  Одлука о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске број 03.2-38/17 од 31. јануара 2017. године и Одлука о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске бр.03.2-330/17 од 27. октобра 2017. године, у цјелини, са формално - правног аспекта, нису у складу са Уставом.

          Већинском одлуком Уставног суда Републике Српске, између осталог,  утврђено је да члан 48. оспорене Одлуке о  правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске и члан 3. Одлике о измјени и допуни Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

          За разлику од ранијег става Суда, када се у образложењу оваквих одлука наводило да су акти донесени супротно одредбама члана 109. Устава, са формално - правног аспекта, у цјелини неуставни, у образложењу наведене одлуке констатује се да  „... имајући у виду да је одредбом члана  48. Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске и одредбом члана 3. Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о правима и обавезама изабраних и именованих лица у Вијећу народа Републике Српске прописано да оне ступају на снагу даном доношења, дакле и прије објављивања, Суд је утврдио да предметно прописивање, у наведеном дијелу, није у складу са чланом 109. став 1. Устава из којег произлази да општи акт не може ступити на снагу прије објављивања“.

          Став Уставног суда у погледу оваквих повреда Устава, до промјене става Суда до које је дошло на сједници одржаној 28.11. 2016. године, како је већ наведено, био је да се ради о актима који су, у погледу своје форме, у цјелини неуставни, што је, по мом мишљењу, био исправан став Суда. Одлука Уставног суда у наведеном предмету, базирана на промјени става Суда у односу на дотадашњу праксу, нема правне посљедице јер утврђивањем неуставности само ових чланова оспорених аката, они, иако неуставни, без тих конкретних норми, које престају важити објављивањем одлуке Уставног суда, остају у правном животу, односно у правном поретку Републике Српске, дакле упркос  повреди одредаба члана 109. Устава.Оваква повреда Устава не може се отклонити само касацијом тих норми нити се таквом одлуком правни акти могу учинити уставним.

        Наиме, правни акт је законит (уставан) ако су му  облик (форма) и садржина (материја) у складу са вишим правним актом, у овом случају са Уставом. Формално незаконитим односно неуставним сматра се правни акт који је донесен од стране ненадлежног органа;  повредом одредаба о поступку за његово доношење или, пак, с неодговарајућим спољним изразом (материјализацијом). Обрнуто, ако је правни акт донесен од надлежног органа, по прописаној процедури и материјализован је на прописани начин, тај правни акт је формално законит, односно уставан. Материјализација правног акта састоји се у предузимању материјалних, тј. тјелесних радњи или употреби других средстава којима се акт изражава и чини трајнијим. Најчешће се испољава језиком, али то могу бити и други материјални знаци подесни за чулно опажање и разумијевање његове садржине. Саопштавање права, посебно одређених општих правних аката, значи да се оно у писаном облику објављује у службеним издањима у аутентичном тексту, штампом или другим информативним начинима. Дакле, битно средство за упознавање свих субјеката (адресата) са правним нормама које се на њих односе јесте пракса цивилизованих правних поредака да сви општи акти ступају на снагу тек након објављивања и након протека одређеног броја дана од дана објављивања (vacatio legis). Изузеци од те праксе - а то значи ступање на снагу правних аката (и норми у њима) самог дана објављивања или чак ретроактивно, а дакако и ступање на снагу аката који нису објављени, може бити дозвољено само из посебно оправданих разлога. И етички и логички захтјев  је да се од некога може нешто захтијевати само ако се претходно упозна са одређеним захтјевом.

      У правној теорији се сматра да акт објављивања у себи садржи више правно релевантних момената. Прије свега, путем објављивања, субјекти на које се општи правни акт односи сазнају његову сдржину и правни режим који он доноси. Са друге стране, правни поредак познаје и примјењује опште правило по коме незнање закона (права) никога не оправдава, јер када би било другачије право не би било ефикасно у својој примјени.

       Дакле, необјављивање општих правних аката прије ступања на снагу као и ступање на снагу на другачији начин, у односу на уставом и законом прописан начин, повлачи њихову неуставност, односно незаконитост. С обзиром на чињеницу да је овај чин саставни дио материјализације правног акта, као елемента његове форме, то је и логично. Стога, Уставни суд мора бити тај који ће својом одлуком утврдити овакву повреду начела уставности и законитости те на тај начин такве правне акте елиминисати из правног поретка. Као што је неуставан онај правни акт који је донио ненадлежан државни или неки други орган, онај правни акт који није донесен према правилима поступка, унапријед прописаним, тако је неуставан и онај правни акт који није објављен прије ступања на снагу, није објављен уопште или није ступио на снагу на начин прописан уставом односно законом.    

       Проглашавањем  неуставном само одредбе о ступању на снагу, као у овом случају, оставља се на снази дефектан правни акт, а ова одлука Уставног суда има само утврђујући карактер иако она треба да, из ових разлога, изричито елиминише неуставни правни акт из правног поретка, тако да се овај више не може примјенити. Касација неуставних правних аката због формалноправних недостатака обавезно води стављању ван снаге акта у цјелини, док касација из материјалноправних  разлога обухвата или може да обухвати само оспорене одредбе, што је општи став правне теорије и науке уставног права.

      С обзиром на чињеницу да сматрам да су оба оспорена акта, са формално - правног аспекта, неуставна у цјелини, већинску одлуку не подржавам ни у преосталом дијелу.

 

Бањалука, 24.5.2019. године                                                        С У Д И Ј А

                                                                                        Академик проф. др Снежана Савић    

 

Актуелно
Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2019. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>