Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. октобра 2018. године, донио је

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 160а Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности чланова 160б и 160в Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Удружење „Центар за хуману политику“ из Добоја дало је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности чланова 160а, 160б и 160в Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16), (у даљем тексту: Закон) због тога што прописује мању накнаду за легализацију изграђених објеката од накнаде за добијање грађевинске дозволе за будућу изградњу објеката, а као мјерило је прописана различита површина објеката. Истиче се мишљење да се оспореном законском одредбом о мањој накнади за легализацију доводе у привилегован положај они који су изградили објекте без претходно прибављене грађевинске дозволе у односу на градитеље који законито граде. У иницијативи се, такође, истиче да члан 160б Закона прописује накнаду за легализацију  за објекте изграђене у првој зони, и то идентично накнади прописаној чланом 73. Закона за легално изграђене објекте, док се за легализацију објеката изграђених у другој и осталим зонама  сматра да се неуставно прописује мања накнада за легализацију, за разлику од  накнаде за легално изграђене објекте прописане чланом 73. Закона. Такође, у иницијативи се указује на то да је чланом 160в Закона прописано да накнаду за легализацију изграђеног објекта не плаћају чланови породица погинулих бораца, ратни војни инвалиди I и II категорије и најтежи цивилни инвалиди, што се сматра неуставним због разликовања обавезе на плаћање накнаде по основу различитог статуса грађана. Иницијативом се указује на то да су оспорене одредбе супротне начелу равноправности и једнакости грађана пред законом, које начело је утврђено одредбом члана 10. Устава Републике Српске. Сматра се да ни утврђивање  општег интереса чланом 151а Закона није основ за уставност оспорених одредби Закона. Због наведеног предлаже се да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом, да донесе привремену мјеру, којом би се онемогућила њихова примјена, као и да отклони посљедице њихове примјене.

Разматрајући иницијативу Уставни Суд је на сједници одржаној 24. фебруара 2016. године рјешењем покренуо поступак за оцјењивање уставности чланова 160а, 160б и 160в Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16). Истим рјешењем Уставни суд није прихватио иницијативу за обуставу примјене оспорених одредби Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16). 

У одговору на иницијативу који је Народна скупштина Републике Српске  доставила након пријема рјешења Суда о покретању поступка наводи се да је одредбама Закона о уређењу простора и грађењу, које се односе на легализацију, раздвојена социјална бесправна изградња од комерцијалне бесправне изградње. Образлаже се да је  избјегавање плаћања накнада прописаних у поступку издавања грађевинске дозволе првенствено посљедица лошег економског стања социјално угрожених грађана, а посебно чланова породица погинулих бораца, ратних војних инвалида, осталих најтежих инвалида и сл. Истиче се да је након објављивања  Одлуке Уставног суда Републике Српске број  У-82/13 („Службени гласник Републике Српске“ број 2/15), законодавац новим, другачијим законским рјешењима прописао механизме за правно и техничко санирање посљедица бесправно изграђених објеката. Као одлучујуће се истиче да  је законодавац на основу директне примјене Устава прописао чланом 151а Закона да питања легализације представљају општи интерес за Републику Српску. У смислу општег интереса оспораваних одредаба чл. 160а, 160б и 160в Закона наводи се да уређују поступак легализације на начин да се уводи накнада за легализацију као посебан вид накнаде, другачији од накнаде за будућу изградњу и дефинише начин њеног обрачуна за индивидуалне стамбене и стамбено-пословне објекте површине до 400 м2, који чине највећи проценат бесправних објеката и за које се одредбама чл. 160а и 160б Закона на јединственим принципима уређује поступак обрачуна накнаде за легализацију. Такође се одредбама члана 160в Закона, као посебна категорија лица међу бесправним градитељима, дефинишу породице погинулих бораца, ратни војни инвалиди прве и друге категорије и лица која имају статус најтежих цивилних инвалида у колицима и слијепа лица, за које се, с обзиром на њихов статус, прописује да не плаћају накнаду за легализацију. То представља један вид помоћи државе у њиховом стамбеном збрињавању, а  то право не могу остварити лица која су по основу тог статуса већ ријешила стамбено питање. Наводи се да су новим законским одредбама регулисана права и обавезе  лица која су  по свом социјалном статусу у тежој социјалној, економској и правној ситуацији  у односу на све остале субјекте у Републици. Закључује се да су неприхватљиве тврдње подносиоца иницијативе  да предметне одредбе чине повреду Устава, јер, напротив, предметно законско рјешење има  основ у одредбама Устава, које прописују: да се законом уређује заштита, коришћење, унапређивање и управљање добрима од општег интереса, као и плаћање накнаде за коришћење добара од општег интереса и градског грађевинског земљишта (члан 59. Устава); да Република гарантује минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање јавних служби у складу са законом (члан 61. став 1. Устава); да је Република надлежна, између осталог, да уређује  заштиту свих облика својине (Амандман XXXII тачка 6, којим амандманом је измијењен члан 68. Устава), те да Закон поштује гаранцију равноправности грађана (члана 10. Устава). Народна скупштина указује на предмет овог суда број У-3/14 од 24. фебруара 2015. године („Службени гласник Републике Српске“ број 18/15) у поступку оцјене уставности и законитости Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбеноотаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 15/12 и 40/12). Законодавац је мишљења да овакво прописивање представља цјелисходно рјешење, будући да на предметни начин омогућава да се  бесправна градња уведе у правне оквире, који у складу са мјерама економске и социјалне политике, подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана. Законодавац предлаже да Суд из наведених разлога дату иницијативу не прихвати.

Предмет оцјене уставности су одредбе чланова 160а, 160б и 160в, Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ број 40/13, 106/15 и 3/16), које се цитирају како слиједи:

Члан 160а.

 

  1. За објекте из члана 152. и члана 157. став 1. овог закона и завршене помоћне објекте, у смислу овог закона, накнада за легализацију плаћа се у фиксном износу зависно од укупне корисне површине изграђеног објекта, и то:

a)  за објекте укупне корисне површине до 100 м2 накнада за легализацију износи 100 КМ,

б)  за  објекте укупне корисне површине од 100 м2 до 200 м2 накнада за легализацију износи 500 КМ,

в) за објекте укупне корисне површине од 200 м2 до 300 м2 накнада зе легализацију износи 1.000 КМ и

г)  за објекте укупне корисне површине од 300 м2 па до максималне корисне површине за наведену бруто грађевинску површину објекта накнада за легализацију износи 2.000 КМ.

    (2)  Уколико је предмет легализације завршена доградња или надоградња постојећег легално изграђеног индивидуалног стамбеног или индивидуалног стамбено-пословног објекта бруто грађевинске површине до 400 м2, накнада за легализацију дограђеног или надограђеног дијела објекта обрачунава се у фиксном износу на начин прописан ставом 1. овог члана, при чему се приликом одређивања величине објекта узима укупна површина раније изграђеног објекта и дограђеног, односно надограђеног дијела објекта.

    (3) За започете индивидуалне стамбене или индивидуалне стамбено-пословне објекте бруто грађевинске површине до 400 м2, за које је изграђена најмање једна надземна етажа, осим за објекте у првој зони градског грађевинског земљишта, инвеститор у поступку легализације плаћа:

              а) накнаду за легализацију већ изграђеног дијела објекта, која се обрачунава у складу са ставом 1. овог члана за сваку етажу над којој је изграђена стропна конструкција  и

              б) накнаде из члана 73. овог закона, за преосталу површину објекта који ће се изградити на основу грађевинске дозволе за завршетак радова према главном пројекту.

 

Члан 160б.

За све објекте изграђене у првој зони градског грађевинског земљишта, као и за остале бесправне објекте, накнаду за легализацију чине накнаде из члана 73.овог закона.

 

Члан 160в.

(1) Изузетно, накнаду за легализацију индивидуалног стамбеног или индивидуалног стамбено-пословног објекта бруто грађевинске површине до 400 м2  не плаћају лица која на основу свог статуса нису ријешила стамбено питање, и то:

а) породице погинулих бораца,

б) ратни војни инвалиди I или II категорије, односно ако је инвеститор члан њиховог  породичног домаћинства и

в) лица која имају статус најтежих цивилних инвалида у колицима и слијепа лица.

(2) Утврђивање статуса и права лица из става 1. овог члана врше органи који су у складу са посебним прописима надлежни за те категорије лица.

 

          Суд је, осим оспорених цитираних законских одредби, имао у виду и остале одредбе којима је прописано да је инвеститор изградње објеката на градском грађевинском земљишту дужан да прије добијања грађевинске дозволе плати ренту и накнаду за трошкове уређења градског грађевинског земљишта, те да се накнада за уређење градског грађевинског земљишта утврђује у складу са одредбама овог закона, прописа донесених на основу овог закона и одлуке скупштине јединице локалне самоуправе из члана 69. став 1. овог закона (члан 73. ст. 1. и 2), као и поступак и начин утврђивања ренте и предметне накнаде (чл. 74. до 77). Осим тога, Суд је имао у виду да је посебним поглављем Закона уређена легализација бесправно изграђених објеката или њихових дијелова (чл. 151. до 168), односно начин и поступак легализације (чл. 151. до 159), услови и накнада за легализацију, те начин обрачуна и плаћања (чл. 160. до 165). Према члану 151. став 1. овог закона, легализација, у смислу овог закона, представља накнадно издавање локацијских услова, грађевинске дозволе и употребне дозволе за објекте, односно дијелове објекта изграђене, започете или реконструисане без грађевинске дозволе, као и за објекте изграђене на основу грађевинске дозволе, на којима је приликом грађења одступљено од грађевинске дозволе и главног пројекта, а који су изграђени или чија је изградња започела до ступања на снагу овог закона. Чланом 151а. Закона је прописано да легализација објеката представља општи интерес за Републику Српску који се остварује примјеном одредби овог закона којима је уређена легализација. Чланом 160. став 1. овог закона прописано је да је инвеститор, односно власник објекта који је предмет легализације, дужан да плати накнаду за легализацију објекта обрачунату у складу са овим законом, уз могућност плаћања на начин прописан чланом 75. став 2. овог закона.

Разматрајући разлоге иницијативе у односу на члан 10. Устава, који гарантује да су грађани Републике  равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, Суд је имао у виду и друге релевантне одредбе Устава, и то:  одредба члана 5. став 1. Устава, према којој се уставно уређење Републике, између осталог, темељи на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са у складу са међународним стандардима (алинеја 1), социјалној правди (алинеја 3) и владавини права (алинеја 4); члан 51. Устава, који прописује да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана; члан 68. Устава, који је замијењен Амандманом XXXII који прописује да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује: остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5), основне циљеве и правце демографског и социјалног развоја, коришћење простора, политику и мјере за усмјеравање развоја (тачка 8), као и облике социјалне заштите, борачку и инвалидску заштиту и бригу о дјеци и омладини (тачка 12).

У поступку оцјењивања оспореног члана 160а Закона о уређењу простора и грађењу, којим се различито прописује накнада за легализацију одређених већ изграђених објеката од накнаде за добијање грађевинске дозволе за будућу изградњу објеката, Суд је оцијенио да утврђивањем фиксне накнаде према површини објекта и према зонама изградње нису прописана једнака мјерила за све градитеље, како легалне, тако и нелегалне изградње. Суд је утврдио да је овакво прописивање, прије свега, супротно начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, које је једно од највиших уставних вриједности, а огледа се, између осталог, у принципу да закони морају бити општи и једнаки за све адресате, што се у овом случају односи на све градитеље објеката, без обзира на то да ли је у питању легална или нелегална изградња. Међутим, оспореном законском одредбом су за грађане успостављени различити режими приликом остваривања истог права грађења и употребе објеката. Како могућност легализације бесправне градње сама по себи представља погодност, то се овом законском одредбом легални градитељи доводе у различиту правну ситуацију у односу на нелегалне градитеље. Овакво разликовање инвеститора легалних и нелегалних објеката, по оцјени Суда, супротно је и гаранцијама равноправности грађана и правне једнакости пред законом из члана 10. Устава, јер ово уставно начело подразумијева и прописивање једнаких услова за остваривање одређених права, без дискриминације. Чињеница да су се инвеститори бесправних објеката довели у неповољан правни положај кршењем закона приликом изградње, не може бити основ за прописивање Законом фиксне и финансијски повољније накнаде за легализацију објеката за разлику од накнаде за легално изграђене објекте. Суд указује на то да захтјев правне једнакости не допушта разликовање грађана из истих правних ситуација у обавезама које су прописане законом, дакле, законодавац не може да ради отклањања посљедица које су настале усљед нелегалне градње, тј. кршења закона, те усљед непоступања надлежних инспекцијских органа поводом тога ‒ прописује повољније услове за инвеститоре нелегално изграђених објеката од оних услова који су предвиђени за законит начин стицања права на грађење и употребу објеката. Суд сматра да се на овај начин стимулише нелегална градња, умјесто да се спријечи, како не би дошло до даљег нарушавања система просторног планирања и изградње у Републици. Сходно наведеном, Суд је оцијенио да оспорено прописивање није у сагласности ни са гаранцијама из члана 45. Устава, према којем је свако дужан да се придржава Устава и закона, затим принципом уставности из члана 108. Устава, те са начелом правне сигурности из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, као општим правним начелом.

Оцјењујући уставност оспореног члана 160б Закона, Суд је оцијенио да се овим чланом не прави разлика између накнаде прописане за законито изграђене објекте у односу на накнаду за објекте изграђене без грађевинске дозволе у првој зони и за оне који нису обухваћени чланом 160а Закона, тако да је обезбијеђена једнакост грађана, на коју се иницијативом указује, сагласно гаранцијама из члана 10. Устава, па из тог разлога Суд није прихватио иницијативу у овом дијелу.

Оцјењујући уставност члана 160в Закона, према коме накнаду за легализацију  изграђеног објекта до 400 м2 површине не плаћају чланови породица погинулих бораца, ратни војни инвалиди I или II категорије, односно ако је инвеститор члан њиховог породичног домаћинства и лица која имају статус најтежих цивилних инвалида у колицима и слијепа лица, Суд је утврдио да је круг лица у поступку легализације одлучујући основ ослобађања од накнаде. Оспорено ослобађање од обавезе плаћања накнаде је у функцији посебне бриге јавне власти са настојањем да се омогући успостава веће социјалне равноправности, уједначе права, елиминише могућа дискриминација, те тако обезбиједи правна сигурност за наведену категорију грађана. Ова лица, по оцјени Суда, оваквим прописивањем нису стављена у повољнији положај у односу на друге обвезнике накнаде, имајући у виду њихову знатно неповољнију животну ситуацију, а законодавац је имао уставни основа да по основу прописаног општег интереса даје  повољности групама грађана сразмјерно разликама, чиме је настојао да обезбиједи једнаке шансе за свакога у друштву. Уставно начело једнакости и равноправности из члана 10. Устава не подразумијева равноправност и једнакост грађана у апсолутном смислу, већ једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним околностима приликом реализације одређених права и обавеза. Због тога се питање обавеза на плаћање накнаде за легализацију ових категорија грађана који су изградили објекте, одређене површине, без грађевинске дозволе, не може успоређивати са обавезама за плаћање накнаде за градњу за она лица која су изградила објекте са грађевинском дозволом, или која ће убудуће градити на основу грађевинске дозволе, чија правна ситуација и није предмет регулисања овим законским одредбама посебног поглавља о легализацији. Преференцијални третман лица из члана 160в став 1. управо сразмјерно разликама, по оцјени Суда, на недискриминирајући начин обезбјеђује им једнаке могућности да остваре право грађења и употребе објеката у законом прописаном поступку. Суд је оцијенио да је прихватљива мјера законодавца као одговор на постојеће чињенично стање и у сврху исправљања одређене структуралне неједнакости. Суд је, такође, оцијенио да је оспорена одредба сагласна члану 51. Устава, који прописује да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана, те да је законодавац чланом 151а. овог закона утврдио да легализација објеката представља општи интерес за Републику Српску. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да је оспорена законска одредба у сагласности са начелима из члана 5. став 1. и члана 10. Устава. Из наведених разлога Суд није прихватио иницијативу у дијелу којим се оспорава члан 160в Закона.

У погледу захтјева даваоца иницијативе који се односи на отклањање посљедица насталих примјеном оспорених законских одредби, Суд је, сагласно одредбама члана 115. Устава, оцијенио да није надлежан да оцјењује начин њихове примјене, па самим тим ни да предузима мјере за отклањање посљедица до којих је евентуално дошло у поступку примјене.                                                                                             

На основу свега изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.      

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-3/16

31. октобра 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
28.11.2018.
Саопштење за јавност са 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.11.2018.
Дневни ред 237. сједнице Уставног суда Републике Српске

31.10.2018.
Саопштење за јавност са 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

30.10.2018.
Дневни ред 236. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.9.2018.
Саопштење за јавност са 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.9.2018.
Дневни ред 235. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.9.2018.
Саопштење за јавност са 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.9.2018.
Дневни ред 118. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>