Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5.  и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2021. године, донио је 

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

              Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности  члана 3. став 2, члана 7, члана 10. став 1. и 4. и члана 16. став 1. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката  („Службени гласник Републике Српске“ број 62/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

             Мира Раљић из Бањалуке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности чланова 3. став 2, чл. 7, чл. 10. став 1. и 4. и чл. 16. став 1. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката („ Службени гласник Републике Српске“ број 62/18), због, како се наводи, несагласности  ових одредби са члановима 5. алинеје 1. и 3, чл. 10, чл. 16. став 1, чл. 12, чл. 45. и чл. 53. Устава Републике Српске. У иницијативи се наводи да су чланови 3. став 2. и чл. 16. став 1. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката, који прописују привремено задржавање бесправног објекта и прикључивање на објекте комуналне инфраструктуре, односно прекид  поступка извршења рјешења о уклањању бесправног објекта до правоснажног окончања поступка легализације, у супротности са чланом 10, чланом 16. став 1. Устава и чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Давалац иницијативе сматра да су ове законске одредбе дискриминаторске према власницима непокретности које граниче са непокретностима на којима се налазе бесправно изграђени објекти, јер предвиђају привремено задржавање бесправног објекта до правоснажног окончања поступка легализације, а по мишљењу даваоца иницијативе, не постоји нити један механизам правне заштите власника сусједних непокретности након што издавање накнадне грађевинске дозволе постане коначно и извршно. Поред наведеног, у иницијативи се истиче да је овакво прописивање супротно члановима 12. и 53. Устава, као и одредбама Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15, 3/16 и 84/19) и одредбама Закона о заштити потрошача у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17), јер прикључивање на објекте комуналне инфраструктуре омогућава коришћење бесправно изграђених објеката и прије него што се за исте изда употребна дозвола, што представља опасност по здравље станара и непосредну околину. Прописивањем да се бесправно изграђени објекти не руше, већ задржавају и прикључују на објекте комуналне инфраструктуре, поред инвеститора, власника и корисника бесправно изграђених објеката амнестирају се од одговорности и јавне службе које су извршиле прикључења, што је по мишљењу даваоца иницијативе у супротности са актима који регулишу дјелатност тих служби и то чланом 18. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11), чланом 57. став 2. Закона о електричној енергији („Службени гласник Републике Српске“ бр. 8/08, 34/09 и 1/11), чланом 3. тачка б) Општих услова за испоруку и снабдјевање електричном енергијом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 85/08). По мишљењу даваоца иницијативе, члан 7. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката у супротности је са чланом 5. алинеја 1. и чланом 16. Устава, те одредбама члана 38. Закона о општем управном поступку. Давалац иницијативе истиче да власници парцела које граниче са парцелом на којој је бесправно изграђен објекат, због неадекватног поступања надлежних органа просторног уређења локалних заједница и инспекцијских органа, односно поступања супротно одредбама чланова 6, 7. и 16а  Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07,50/10 и 66/18), до сазнања да су странка у поступку, најчешће дођу након што је објекат изграђен и у употреби, односно у фази уписа објекта у јавне евиденције или пак покретањем поступка легализације, чиме им се, супротно члану 7. Закона о легализацији, онемогућава учешће у поступку, па самим тим и заштита њихових права. Давалац иницијативе сматра да је члан 10. став 1. закона у супротности са чланом 5. алинеје 1. и 3. Устава и чланом 1. Првог протокола Европске конвенције о људским правима и слободама, а члан 10. став 4. у супротности са чланом 16. став 1. и чланом 45. Устава. Истиче да се прописивањем као у овим члановима закона крше права власника сусједних непокрености, а прописивањем да носилац израде документа просторног уређења може дати и друго мишљење, другачије у односу на регулациони план који није испоштован у случају бесправне градње, дерогира се конкретни регулациони план, који је усвојен на скупштини јединице локалне самоуправе. Закључно, давалац иницијативе сматра да оспорени закон омогућава превођење бесправне градње у правно допустиве оквире, што је, по његовом мишљењу, супротно начелу владавине права и стимулативно за будуће бесправне градитеље, те описује вођење различитих управних и судских поступака у случају  изградње објекта у Улици Браће Југовића 67 у Бањалуци. 

           У одговору на иницијативу који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се да се иницијатива и образложења дата у истој не могу прихватити као основана и оправдана, те да се у конкретном случају не ради о оцјени уставности, него о незадовољству даваоца иницијативе одређеним законским рјешењима. Доносилац оспореног акта наводи да је неосновано образложење које давалац иницијативе даје у погледу члана 3. став 2. и члана 16. став 1. оспореног закона, истичући да прописивање као у овим оспореним одредбама, управо обезбјеђује власницима сусједних некретнина да ће корисници бесправних објеката користити комуналну инфраструктуру и одређена правила тако да неће бити алтернативних начина обезбјеђивања потреба корисника тих објеката у погледу воде за пиће, испуштања отпадних вода, електричне енергије и слично, те да је овакво законско рјешење одређено чињеничним стањем током трајања поступка легализације и да би свако друго рјешење имало далеко веће негативне посљедице. Наводи се да се поступак легализације управо и проводи да би се у том поступку доказало да изграђени објекат задовољава принципе и услове прописане Законом о уређењу простора и грађењу, Законом о комуналним дјелатностима, Законом о стварним правима и другим прописима, те да је за објекте за које није могућа легализације предвиђено уклањање, како је то већ прописано чланом 16. став 3. Закона. У одговору на иницијативу се оспоравају наводи иницијативе у вези члана 7. Закона, цијенећи да се према одредби члана 4. Закона на питања која нису уређена овим законом сходно примјењују одредбе Закона о уређењу простора и грађењу, а чијим чланом 6. је на поступке прописана примјена Закона о општем управном поступку, осим на случајеве који су прописани на другачији начин. Стога се у одговору  истиче да права власника сусједних парцела нису одузета или умањена, јер их они увијек могу штитити у другим поступцима и код других органа или институција, без обзира на предметни закон, када би бесправи градитељ започео поступак легализације. Такође се наводи да су неосновани наводи даваоца иницијативе у вези са оцјеном уставности члана 10. став 1. Закона, јер управо преостале одредбе овог члана демантују наводе даваоца иницијативе и гарантују заштиту његових права. Могућност која је као изузетак од правила дата чланом 10. став 1. Закона није безусловна, а заштита права и интереса сусједа обезбијеђена је ставом 4. овог члана, о чему треба да води рачуна надлежни орган управе у поступку легализације, како то саме одредбе закона прописују. У одговору се истиче да оспорене одредбе, као ни Закон у цјелини, не оспоравају нити ограничавају право на слободно и неометано располагање приватном имовином, нити могућност учешћа сусједа у својству странке у поступку издавања локацијских услова подручја будуће изградње обухваћеног спроведбеним документом просторног уређења, па су самим тим неосновани наводи иницијативе о несагласности оспорених законских одредби са Уставом. Предлаже се да Суд иницијативу не прихвати. 

               Оспореним  члановима 3. став 2,  чл. 7, чл. 10. став 1. и 4. и чл. 16. став 1. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката („ Службени гласник Републике Српске“ број 62/18) је прописано:

„ Захтјев из става 1. овог члана је основ за привремено задржавање бесправног објекта и прикључивање на објекте комуналне инфраструктуре док се правоснажно не оконча поступак легализације (члан 3. став 2);

             Власници парцела које граниче са парцелом на којој се налази бесправни објекат који је предмет легализације, а који у току бесправне изградње нису тражили предузимање мјера инспекцијског надзора ради спречавања бесправне изградње или се нису противили таквој изградњи код органа надлежног за издавање грађевинске дозволе, немају својство странке у поступку легализације тог објекта (члан 7);

              Изузетно, за завршене објекте из члана 2. овог закона, који нису у складу са документом просторног уређења, може се извршити легализација без претходне измјене документа просторног уређења, ако је у односу на планирану спратност објекта одступљено за највише двије етаже, од којих је задња поткровље, или ако је дошло до одступања до 10 % од планираних хоризонталних габарита, а тим одступањима није нарушена регулациона и грађевинска линија  (члан 10. став 1);

 Приликом одлучивања о захтјеву за легализацију објеката из става 1. овог члана надлежни орган управе дужан је утврдити да су испуњени сви услови који се односе на стабилност и безбједност објекта прописани овим законом, те да таква легализација нема негативне утицаје на сусједне објекте и права других лица, на основу стручног мишљења носиоца израде документа просторног уређења у чијем обухвату се објекат налази или другог правног лица са лиценцом за израду докумената просторног уређења, уколико је носилац израде документа просторног уређења престао да постоји (члан 10. став 4);

Ако је захтјев за легализацију поднесен, надлежни урбанистичко-грађевински инспектор ће на захтјев инвеститора, односно власника бесправног објекта, закључком прекинути поступак извршења рјешења о уклањању бесправног објекта до правоснажности окончања поступка легализације, осим ако је у одговарајућем поступку већ утврђено да би задржавање тог објекта или дијела објекта онемогућило привођење земљишта на којем је изграђен крајњој намјени у складу са спроведбеним документом просторног уређења (члан 16. став 1)“ .

             Одредбама Устава Републике Српске на које се указује у иницијативи, као и одредбама Устава које су по оцјени Суда релевантне у предметној ствари је утврђено:   да се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и социјалној правди (члан 5. алинеје 1. и 3); да су грађани Републике равноправни у слободама правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); слобода и лична безбједност човјека су неповредиви, никоме се не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом (члан 12); свако има право на једнаку заштиту својих права пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1); свако је дужан да се придржава Устава и закона, свако је дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију (члан 45); Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51); Република обезбјеђује заштиту потрошача (члан 53); законом се уређује заштита, коришћење, унапређивање и управљање добрима од општег интереса, као и плаћање накнаде за коришћење добара од општег интереса и градског грађевинског земљишта (члан 59); Република уређује и обезбјеђује, између осталог: остваривање и заштиту људских права и слобода, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, основне циљеве и правце демографског и социјалног развоја, коришћење простора, политику и мјере за усмјеравање развоја и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (члан 68. Устава, који је замијењен Амандманом XXXII, тачке 5, 6, 8. и 18); закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

              Осим цитираних оспорених одредби Закона о легализацији бесправно изграђених објеката (“Службени гласник Републике Српске“ број 62/18), Суд је имао у виду и сљедеће одредбе овог закона, којима је прописано: овим законом уређују се услови и начин легализације бесправно изграђених објеката или дијелова објекта, започетих или изграђених до ступања на снагу овог закона (члан 1); легализација у смислу овог закона представља накнадно издавање локацијских услова и грађевинске дозволе за бесправно изграђене објекте, односно дијелове објеката, а бесправним објектом, у смислу овог закона, сматрају се објекти или дијелови објеката изграђени или започети без грађевинске дозволе, као и објекти или дијелови објеката изграђени на основу грађевинске дозволе на којима је приликом грађења одступљено од грађевинске дозволе и главног пројекта или су реконструисани без грађевинске дозволе (члан 2); поступак легализације, на који се односе одредбе овог закона, покреће се по захтјеву инвеститора или власника објекта (члан 3. став 1); на питања која нису уређена овим законом се примјењују одредбе Закона о уређењу простора и грађења, осим одредаба које се односе на главу V-легализација (члан 4); плански основ за легализацију бесправног објекта је спроведбени документ просторног уређења, а ако таквог документа нема за земљиште на којем је објекат изграђен, поступак утврђивања планског основа за легализацију спроводи се према одредбама Закона о уређењу простора и грађењу (члан 5. став 2); накнадни локацијски услови и рјешење о накнадном издавању грађевинске дозволе за бесправне објекте издају се на основу доказа прописаних Законом о уређењу простора и грађењу (члан 6. став 1);  изузетно од става 1. овог члана, за бесправне индивидуалне стамбене и индивидуалне стамбено-пословне објекте чија је бруто грађевинска површина мања од 400 м2, осим за сложене објекте у смислу Закона о уређењу простора и грађењу, када орган надлежан за издавање грађевинске дозволе утврди да је објекат који је предмет легализације завршен и да испуњава прописане услове за грађење и коришћење, накнадна грађевинска и употребна дозвола издаје се истим рјешењем (члан 6. став 2);   у случају из става 1. овог члана инвеститор, односно власник објекта који је изграђен у комерцијалне сврхе, поред накнада које је дужан платити у поступку легализације прописаних одредбама овог закона, дужан је јединици локалне самоуправе уплатити и износ у вриједности трошкова измјене и допуне документа просторног уређења које би иначе легализација таквог објекта захтијевала према стручном мишљењу носиоца израде документа просторног уређења у чијем обухвату се објекат налази (члан 10. став 2); износ из става 2. овог члана које инвеститор, односно власник уплаћује на име измјене документа просторног уређења утврђује надлежни орган јединице локалне самоуправе рјешењем којим утврђује трошкове ренте и уређења грађевинског земљишта и накнаду за легализацију, а на основу просјечних трошкова израде документа просторног уређења у претходној години за њено подручје, а средства се користе за израду документа просторног уређења (члан 10. став 3); инвеститор, односно власник објекта који је предмет легализације дужан је платити накнаду за уређење градског грађевинског земљишта и ренту, обрачунате у поступку издавања рјешења о накнадном издавању грађевинске дозволе бесправно изграђеног објекта, уз могућност плаћања на начин прописан чланом 75. став 2. Закона о уређењу простора и грађењу (члан 11. став 1); ако инвеститор, односно власник бесправног објекта захтјев за легализацију не поднесе у року од шест мјесеци, рачунајући од дана ступања на снагу овог закона, осим накнада из става 1. овог члана додатно плаћа и накнаду за легализацију која износи 20% од обрачунатог износа накнада из става 1. овог члана (члан 11. став 3); кад се поступак из става 1. овог члана заврши доношењем рјешења о накнадном издавању грађевинске дозволе, инспектор ће по правоснажности тог рјешења обуставити поступак извршења рјешења о уклањању бесправног објекта, а уколико се поступак из става 1. овог члана заврши одбијањем или одбацивањем захтјева, урбанистичко-грађевински инспектор ће наставити извршење рјешења о уклањању бесправног објекта (члан 16. став 2. и 3); објекти или дијелови објеката који су почети супротно важећим прописима након ступања на снагу овог закона не могу се легализовати (члан 17. став 1); поступци легализације објеката започети до дана ступања на снагу овог закона, по захтјевима који су поднесени до 31. децембра 2016. године, окончаће се по одредбама Закона о уређењу простора и грађењу, осим уколико су одредбе овог закона повољније за инвеститора (члан 18).

             Поред наведених одредаба Закона о легализацији, Суд је узео у обзир и релевантне одредбе Закона о уређењу простора и грађења („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15, 3/16 и 84/19), којима је прописано : овим законом уређује се систем просторног планирања и уређења простора, припрема, израда и доношење документа просторног уређења, локацијски услови, уређење грађевинског земљишта, издавање дозвола за грађење, врсте и садржај техничке документације, грађење објеката и међусобни односи учесника у грађењу, употреба и уклањање објеката, легализација објеката, вршење надзора над примјеном овог закона, надлежност и рад Инжењерске коморе, те друга питања од значаја за уређење простора, грађевинско земљиште и грађење објеката (члан 1); грађевинска линија је планска линија на површини или испод површине земље и воде, одређена графички и нумерички планом или на основу плана, која представља границу до које се објекат може градити или на којој се мора градити, односно линију коју не смије прећи најистуренији дио објекта (члан 2. став 1. тачка г); регулациона линија је планска линија, одређена графички и нумерички, која одваја земљиште планирано за јавне површине од земљишта планираног за друге намјене (члан 2. став 1. тачка ч); на поступке регулисане одредбама овог закона примјењују се одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, уколико није другачије прописано одредбама овог закона (члан 6).

             Разматрајући предметну иницијативу, Суд је  у поступку  оцјене члана 3. став 2. и члана 16. став 1. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката оцијенио да нису основани наводи иницијативе о повреди уставног начела равноправности грађана из члана 10. Устава и начела заштите права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом из члана 16. став 1. Устава Републике Српске. По оцјени Суда, прописивање као у овим оспореним одредбама не доводи у питање принцип равноправности грађана утврђен одредбом члана 10. Устава, јер се ове одредбе једнако односе на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији прописаној овим одредбама. При томе, у конкретном случају, треба имати у виду да се принцип једнакости односи на једнакост услова и положаја лица која су поднијела захтјев за легализацију бесправно изграђеног објекта и примјењује се на сва та лица под једнаким условима. С обзиром на наведено, Суд је оцијенио неоснованим наводе иницијативе да су оспореним прописивањем власници сусједних непокретности дискриминисани у односу на градитеље бесправно изграђених објекта, јер се у конкретном случају пореде двије различите категорије субјеката права. Такође, по оцјени Суда, нису основани наводи из иницијативе о повреди члана 16. став 1. Устава. Сви власници сусједних парцела, односно сва лица која сматрају да им је бесправном градњом на сусједној парцели повријеђено неко право, могу покренути одговарајући поступак пред судом или другим државним органом или организацијом, ради заштите својих права, како је то гарантовано чланом 16. став 1. Устава. Како оспорене законске одредбе не искључују то право, Суд је ове наводе из иницијативе оцијенио неоснованим. Такође, а у вези са наведеним, Суд је оцијенио да је прописивање да подношење захтјева за легализацију представља основ за привремено задржавање објекта и прикључивање на објекте комуналне инфраструктуре до правоснажног окончања поступка легализације, као и да поднесени захтјев представља разлог за прекид поступка извршења рјешења о уклањању бесправног објекта до правоснажног окончања поступка легализације, ствар цјелисходне процјене законодавца, односно законодавне политике, о чему Уставни суд, сходно члану 115. Устава, није надлежан да одлучује. Такође, ненадлежност Уставног суда постоји и у погледу тражене оцјене сагласности оспорених одредби са Законом о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11), Законом о електричној енергији („Службени гласник Републике Српске“ бр. 8/08, 34/09 и 1/11), Законом о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15, 3/16 и 84/19) и Законом о заштити потрошача у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17), јер према члану 115. Устава Републике Српске, Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и одлучује о сагласности прописа и општих акта са законом.

           Приликом разматрања навода из иницијативе у вези члана 7. Закона о легализацији бесправно изграђених објеката (“Службени гласник Републике Српске“ број 62/18), Суд је утврдио да давалац иницијативе не тражи оцјену уставности наведене законске одредбе, већ оспорава примјену ове одредбе у пракси, о чему Уставни суд сагласно члану 115. Устава није надлежан да одлучује.

             Наводе иницијативе о несагласности члана 10. став 1. и 4. Закона са одредбама чланова 5. алинеја 1. и 3, чл. 16. став 1. и 45. Устава, Суд је оцијенио неоснованим. Оспореном одредбом чл. 10. став 1. Закона дата је могућност легализације завршених објеката који нису у складу са документом просторног уређења, без претходне измјене документа просторног уређења, али само ако је у односу на планирану спратност објекта одступљено за највише двије етаже од којих је задња поткровље или ако је дошло до одступања до 10 %  од планираних хоризонталних габарита, а тиме није нарушена регулациона и грађевинска линија. Из наведеног произлази да се у складу са наведеном законском одредбом могу легализовати само завршени објекти који испуњавају прописане услове, и то у оквиру постојећег документа просторног уређења. Поред тога, у ставу 4. истог члана је прописано да је приликом одлучивања о захтјеву за легализацију објеката из става 1. овог члана, надлежни орган, поред испуњености осталих услова, дужан да утврди да таква легализација нема негативне утјецаје на сусједне објекте и права других лица, на основу стручног мишљења носиоца израде документа просторног уређења, или  другог правног лица са лиценцом за израду документа просторног уређења, уколико је носилац израде документа просторног уређења престао да постоји. С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да нису основани наводи иницијативе да се прописивањем као у оспореном члану 10. став 1. и 4. крше  права власника сусједних непокрености и дерогира постојећи регулациони план, јер оспорена законска одредба, као изузетак од правила, прописује могућност легализације завршеног објекта без претходне измјене документа просторног уређења и уз испуњеност, поред осталих, и услова да таква легализација нема негативне утицаје на сусједне објекте и права других лица.

                У вези са наведеним Суд указује на то да је прописивање и у овој оспореној одредби ствар цјелисходне процјене законодаваца, који је у оквиру својих уставних овлашћења Законом о легализацији бесправно изграђених објеката уредио услове и начин легализације бесправно изграђених објеката, или дијелова објекта, започетих или изграђених до ступања на снагу овог закона, цијенећи да постоји општи, односно  јавни интерес да се умјесто прописане санкције рушења, односно уклањања објекта, одржи фактичко стање изграђености објеката, уважавајући специфичности и услове под којима је та изградња вршена, и омогући прелазак права на бесправно изграђеним објектима у режим правом признатих односа, који би се заснивао на накнадном извршавању свих обавеза у погледу изградње објекта које терете сваког инвеститора легалне градње, без повреде права трећих лица, односно уз најмању мјеру ограничења права трећих лица. 

             Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да се прописивањем као у члану 10. став 1. и 4. не доводе у питање уставне гаранције из чланова 5. ал.1. и 3, чл. 16. став 1. и чл. 45. Устава на које иницијатива указује, те да стога не постоји ни основ за разматрање евентуалне повреде члана 1. Првог протокола Европске конвенције о заштити људских права и основних  слобода.

              С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

  На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

  Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-13/20

24. фебруара 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку рачунарске опреме

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку материјала за одржавање хигиене у 2021. години

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку моторног горива у 2021. години

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку љетњих ауто гума за службена возила Уставног суда Републике Српске

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за набавку канцеларијског материјала у 2021. години

1.4.2021.
Одлука о прихватању понуде за одржавање возила

31.3.2021.
Саопштење за јавност са 267. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.3.2021.
Дневни ред 267. сједнице Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>