Уставни суд Републике Српске на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. децембра 2020. године, донио је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 74. став 2. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17).

О б р а з л о ж е њ е

             Цвјетко Савић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 74. став 2. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17), сматрајући да ова одредба није у сгласности са чланом 10. Устава Републике Српске и чланом 14. Европске Конвенције о заштити људских права и основних слобода. У иницијативи се наводи да је оспорена одредба Закона о судовима, која предвиђа да приправницима-волонтерима за вријеме обављања праксе не припада накнада за рад, нити друга права, осим права на здравствено осигурање и осигурање за случај несреће на послу, очигледно дискриминирајућа, јер искључује могућност  да се  овим лицима одреди одређена новчана накнада, која се не сматра платом (најчешће у виду накнаде за исхрану – топли оброк и накнаде за превоз – путни трошкови). У том смислу давалац иницијативе указује на одребу члана 206. Закона о раду                  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), истичући да Закон о раду оставља могућност  послодавцу да лицима са којима има закључен уговор о стручном оспособљвању одреди одређену новчану накнаду, која се не сматра платом, док Закон о судовима ту могућност искључује. Надаље, у иницијативи се наводи да су  приправници-волонтери стављени у неповољан материјални положај у односу на лица која се оспособљавају за рад у другим институцијама, али и у односу на приправнике-волонтере чије је пребивалиште на територији суда. Примјеном оспорене одредбе Закона о судовима, која искључује право на накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, приправници-волонтери чије пребивалиште је ван сједишта суда и који из сопствених средстава плаћају трошкове превоза, стављени су у неравноправан положај у односу на приправнике-волонтере који имају пребивалиште у сједишту суда, чиме се врши дискриминација по основу пребивалишта у оквиру тачно одређене категорије лица, приправника-волонтера. У иницијативи се наводи да је положај волонтера различит зависно од установе у којој се волонтерски стаж обавља, односно да различит третман волонтера произилази из посебних закона којима су регулисани радноправни односи у различитим органима власти. Као примјер, давалац иницијативе наводи да се два дипломирана правника која стичу радно искуство у два државна органа, суду и општини, налазе у битно другачијем положају, јер Закон о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе оставља могућност начелнику/градоначелнику да према расположивим буџетским средствима планира и издваја  накнаде за волонтере, за разлику од предсједника суда коме је таква могућност искључена. По мишљењу даваоца иницијативе, законодавац је погрешно оцијенио потребе и објективне захтјеве друштвене заједнице, због чега је оспореном одредбом Закона о судовима, неоправдано омогућио различито законско третирање приправника-волонтера у односу на друге волонтере који се налазе у сличној ситуацији. Предлаже да Суд утврди неуставност оспорене законске одредбе.

             У одговору на иницијативу који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске  наводи се да су неосновани наводи иницијативе о повреди члана 10. Устава, јер да би се говорило о дискриминаторским елементима одређених одредаба или поступања, они морају подразумијевати различит третман лица која се налазе у истим или сличним околностима. Истиче се да се у иницијативи врши компарација адресата који су у очигледно различитој ситуацији, те да се оспорена законска одредба једнако односи, под истим условима, на све субјекте у истим или сличним ситуацијама. Наводи се да су сва лица која испуњавају услове, равноправна приликом избора приправника-волонтера, да су сви  приправници-волонтери равноправни и једнаки у својим правима и обавезама прописаним законом, те да нема дискриминације у погледу третмана према наведеним лицима, односно да се у конкретном случају  ради о лицима која су у идентичним ситуацијима, која су закључила уговор о обављању праксе у судовима и којима припадају иста права по основу Закона, због чега нису основани наводи иницијативе о повреди члана 10. Устава. Такође, у одговору на иницијативу се наводи да питање евентуалне усаглашености одредбе члана 74. став 2. Закона са чланом 206. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), на које указује давалац иницијативе, није у надлежности Уставног суда, нити је у надлежности Уставног суда да цијени цјелисходност оспореног законског рјешења. У погледу осталих навода иницијативе, у одговору се истиче да незадовољство одређеним законским рјешењем не може бити основ оцјене уставности.

              Рјешењем Уставног суда Републике Српске број У- 94/19 од 25. новембра 2020. године („Службени гласник Републике Српске“ број 120/20) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности члана 74. Закона о судовима Републике Српске („ Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17), јер је Суд  утврдио да оспореним прописивањем није повријеђено уставно начело равноправности из члана 10. Устава Републике Српске, те да, стога, не постоји основ за разматрање евентуалне забрањене дискриминације у уживању ових права из члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију. У образложењу наведене одлуке Суд је, између осталог, утврдио да је законодавац био овлашћен да посебним законом, Законом о судовима Републике Српске, с обзиром на општи принцип из члана 206. Закона о раду, уреди права и обавезе приправника-волонтера. Судови могу са волонтерима закључити уговоре о стручном оспособљавању ради обављања приправничког стажа, односно полагања стручног испита, кад је то законом, односно другим прописом предвиђено као посебан услов за самосталан рад у струци. Исто тако, одређујући да  приправницима- волонтерима не припада накнада за рад, нити друга права, осим права на здравствено осигурање и осигурање за случај несреће на послу, законодавац је поступао сагласно општем принципу да послодавац може, али не мора, лицу које се налази на стручном оспособљавању обезбиједити новчану накнаду и друга права. Законодавац је, према оцјени Суда, прописујући као у члану 74. Закона о судовима Републике Српске,  осигурао да приправници-волонтери остварују права и обавезе из уговора о стручном оспособљавању на начин који је предвиђен законом, и то тако да сва лица у тој категорији, која се налазе у истој правној ситуацији, поменута права и обавезе остварују на једнак начин. Додатно, у оквиру надлежности да регулише облигационоправне односе, законодавац је овлашћен да, цијенећи разлоге цјелисходности, утврди оквире у којима се морају кретати уговорне стране приликом закључивања, у конкретном случају, уговора о стручном оспособљавању.          

              Имајући у виду наведено, Суд, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („ Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 74. став 2. Закона о судовима („ Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17), јер је већ одлучивао о истој ствари. 

              Уставни суд, сходно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да оцјењује међусобну сагласност оспорене одредбе члана 74. став 2. Закона о судовима Републике Српске са одредбом члана 206. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18).

              На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

  Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.