Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. новембра 2020. године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 74. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17).  

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Радан Јовић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 74. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17) сматрајући, у суштини, да ова законска одредба није сагасна са чл. 10, 39. став 5, чл. 41, 42, 48. став 1,  чланом 49. ст. 1. и 2. и чланом 108. став 1. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), чланом II/4 (у иницијативи погрешно означен као члан II потчлан 4) Устава БиХ, чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију, те чл. 6. и 7. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима и Ревидираном Европском социјалном повељом у смислу њених одредаба из тачака 1. и 4. Дијела првог.

Давалац иницијативе образлаже да судијски приправници као радници суда, а тиме и приправници-волонтери, у смислу члана 68. оспореног закона, подлијежу, како се наводи, правилима која регулишу положај свих (осталих) запослених у суду, те с тим у вези истиче да се на ову категорију запослених примјењују одредбе Закона о државним службеницима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16), а имајући у виду члан 76. Закона о судовима Републике Српске, којим је одређено да ће се прописи о радним односима запослених у органима управе примјењивати на раднике суда. Такође, давалац иницијативе указује да се на запослене у судовима, па тиме и на приправнике, односно приправнике-волонтере, примјењују и одредбе Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 54/19), Посебног колективног уговора за запослене у инситуцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19), те Правилника о унутрашњем судском пословању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 9/14, 71/17, 67/18 и 6/19). С обзиром на то да приправници, као и остали запослени у судовима, подлијежу примјени одредаба напријед наведених прописа, давалац иницијативе сматра да начин на који законодавац регулише статус приправника-волонтера у члану 74. Закона о судовима Републике Српске, садржи унуташњу противрјечност, те да је, како се наводи, нелогичан, неправичан и неуставан. Образлажући на примјеру одредаба Закона о судовима Републике Српске и Закона о волонтирању („Службени гласник Републике Српске“ број 89/13) противрјечност између појма приправник и појма волонтер, давалац иницијативе закључује да је законска категорија приправник-волонтер уставно неутемељена. Додатно истиче да се, у смислу чл. 2. и 5. став 1. тачка а) Закона о волонтирању, тај закон не може примјењивати на судијске приправнике, нити судови, у смислу члана 9. истог закона, могу организовати волонтирање, због чега рад приправника-волонтера не може бити изједачен са волонтирањем. По мишљењу подносиоца иницијативе, законодавац је, стога, прописујући као у члану 74. Закона о судовима Републике Српске, супротно члану 39. став 5. Устава, цијелој једној категорији лица ускратио право на накнаду за рад. Давалац иницијативе објашњава да су приправници-волонтери законски изједначени са другим судијским приправницима у обавезама и одговорностима, али не и у правима, као и да имају све обавезе и одговорности из радног односа из кога су изостављени, иако њихов рад, у суштинском смислу, јесте рад из радног односа. Основ за прописивање из члана 74. Закона о судовима је, према даваоцу иницијативе, члан 206. Закона о раду којим је предвиђена могућност закључивања уговора о стручном оспособљавању и усавршавању између послодавца и лица, ради обављања приправничког стажа, односно полагања стручног испита. Рад на основу овог уговора се рачуна у радно искуство, а послодавац може лицу ангажованом на основу овог уговора обезбиједити новчану накнаду која се не сматра платом, као и друга права, али, поменута лица, сагласно Закону о раду, нису у правима и обавезама изједначена са другим радницима код послодавца. У контексту изложеног, а имајући у виду становиште према коме Закон о судовима Републике Српске изједначава приправнике-волонтере са другим приправницима у суду, давалац иницијативе сматра да се приправници-волонтери не могу сматрати лицима која се налазе на стручном оспособљавању у суду.

Давалац иницијативе, без додатног образлагања, наводи да је рад без накнаде противан чл. 6. и 7. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима Организације уједињених нација („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“ број 7/71), који се сагласно члану II/7 (у иницијативи погрешно означен као члан II потчлан 7) Устава Босне и Херцеговине, примјењује у Босни и Херцеговини. Поред овога, давалац иницијативе објашњава да је „законодавац погријешио“ прописујући на начин као у оспореном члану 74. Закона и због тога што је Босна и Херцеговина ратификовала Ревидирану Европску социјалну повељу, те је тиме преузела обавезу, између осталог, да ефикасно заштити право радника да зарађује за живот, као и да раднику призна право на накнаду за рад.

Надаље, давалац иницијативе сматра да судијски приправници и судијски приправници-волонтери морају имати једнак третман јер се налазе у битно истом положају с обзиром на то да су дипломирани правници, да се примају на рад одлуком о избору кандидата, а након спроведеног јавног конкурса, да на релевантним пословима могу остати најдуже 24 мјесеца, те да су у погледу обавеза и одговорности из радног односа изједначени. С обзиром на наведено, а имајући у виду да су судијским приправницима-волонтерима призната само два права из радног односа (право на здравствено осигурање и осигурање за случај несреће на послу), давалац иницијативе сматра да су они, у смислу члана 10. Устава, члана II/ 4. Устава БиХ, члана 14. Конвенције и Протокола број 12 уз Конвенцију, дискриминисани у односу на остале судијске приправнике, као и да се овакво прописивање може окарактерисати и као повреда чл. 41. и 42. Устава.

У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се да давалац иницијативе на искривљен и произвољан начин тумачи одредбе Устава у односу на које оспорава члан 74. Закона о судовима Републике Српске, те да оспореним прописивањем није повријеђен члан 39. Устава, јер на основу оспорене законске одредбе приправник-волонтер не заснива радни однос у суду, већ с њим закључује уговор ради стицања праксе за полагање стручног и правосудног испита. У контексту прописивања из члана 64. Закона о државним службеницима којим је одређено да послодавац може са незапосленим лицем да закључи уговор о стручном оспособљавању без накнаде, ради стручног оспособљавања, односно стицања радног искуства и услова за полагање стручног испита (волонтер), истиче се да прописивањем из члана 74. Закона о судовима Републике Српске није повријеђен ни члан 48. Устава, јер се права приправника-волонтера не одузимају нити ограничавају, већ им се омогућава да, након завршене праксе, остваре право на рад и зараду у складу са Уставом, Међународним пактом о економским, социјалним и културним правима и Ревидираном Европском социјалном повељом. Такође, указује се да су неосновани наводи из иницијативе према којима оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 10. Устава, с обзиром на то да су сва лица, која испуњавају услове, равноправна приликом избора судијских приправника и приправника-волонтера, као и да није оправдано поредити њихова права и обавезе јер се не ради о лицима која се налазе у истим правним ситуацијама. Законодавац је тај који процјењује да ли и у којој мјери објективна различитост оправдава различито третирање у истој или сличној ситуацији, а није у надлежности овог Суда да цијени цјелосходност законодавног рјешења. С обзиром на изложено, предлаже се да Суд не прихвати иницијативу.

Оспореним чланом 74. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17) прописано је: да судови могу примати приправнике-волонтере, те да се одредбе овог закона које се односе на судијске приправнике примјењују на приправнике-волонтере (став 1), да приправницима-волонтерима за вријеме обављања праксе не припада накнада за рад, нити друга права, осим права на здравствено осигурање и осигурање за случај несреће на послу (став 2).

            У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена њена уставност, као и одредбе које су по оцјени Суда од значаја за оцјењивање уставности, а којима је утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да је зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), да запослени имају право на штрајк, под условима утврђеним законом (члан 42), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да се, слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом као и да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ставови 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа, те, поред осталог, облигационе и радне односе  (тач. 10, 6. и 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), да судску власт врше судови (члан 121), да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима уређује законом (члан 122).

Поред наведеног, Суд је имао у виду да је Законом о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 44/15 и 100/17) прописано: да су радници суда, у смислу овог закона, сва запослена лица осим судија (чланом 68. став 1), да се прописи о радним односима запослених у органима управе примјењују на раднике суда ако законом није другачије одређено (члан 76).

Суд је, исто тако, узео у обзир да је Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“, бр. 1/16 и 66/18) прописано: да послодавац може да закључи уговор о стручном оспособљавању са лицем ради обављања приправничког стажа, односно полагања стручног испита кад је то законом, односно другим прописом предвиђено као посебан услов за самосталан рад у струци, да се рад по уговору из става 1. овог члана рачуна у радно искуство као услов за рад на одређеним пословима, да послодавац може да закључи уговор о стручном усавршавању са лицем које жели да се стручно усаврши и стекне посебна знања и способности за рад у својој струци, односно да обави специјализацију, за вријеме утврђено програмом усавршавања, односно специјализације, да послодавац може лицима из става 1. овог члана да обезбиједи новчану накнаду и друга права, у складу са законом, општим актом или уговором о стручном оспособљавању и усавршавању, да се новчана накнада из става 3. овог члана не сматра платом у смислу овог закона, да се уговори из ст. 1. и 2. овог члана закључују у писаном облику (члан 206).

Суд је узео у обзир да је Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18) прописано: да послове из дјелокруга органа управе обављају државни службеници и намјештеници (члан 128. став 1), да се положај државног службеника и намјештеника уређује посебним законом (члан 129).

Законом о државним службеницима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16) прописано је: да се овим законом уређују радно-правни статус државних службеника у републичким органима управе Републике Српске; права и дужности; радна мјеста државних службеника; запошљавање и попуњавање упражњених радних мјеста; оцјењивање и напредовање; стручно оспособљавање и усавршавање и стручни испит; приправници и волонтери у републичким органима управе; дисциплинска и материјална одговорност; престанак радног односа; заштита права из радног односа; кадровски план; вођење централне евиденције; друга права из радног односа и статус и надлежност Одбора државне управе за жалбе (члан 1. став 1), да послове из дјелокруга републичких органа управе обављају државни службеници и намјештеници као запослени без статуса државног службеника (члан 2, став 1), да послодавац може са незапосленим лицем да закључи уговор о стручном оспособљавању без накнаде, ради стручног оспособљавања, односно стицања радног искуства и услова за полагање стручног испита (волонтер), да се уговор из става 1. овог члана закључује, у зависности од степена стручне спреме, у трајању одређеном чланом 62. став 3. овог закона (члан 64).

Суд је узео у обзир да је Законом о волонтирању („Службени гласник Републике Српске“ број 89/13) прописано: да је волонтирање активност од општег интереса за Републику Српску (у даљем тексту: Република) којом се доприноси побољшању квалитета живота, активном укључивању грађана у друштвене процесе и развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва, као и да се волонтирањем стичу искуства и вјештине потребне и корисне за активно учешће у друштву, лични развој и опште добро (члан 2), да се волонтирањем, у смислу овог закона, не сматра стручно оспособљавање без заснивања радног односа које представља волонтерски рад, уређено прописима из области радних односа или другим прописима (члан 5 тачка а), да волонтирање организује организатор волонтирања, да организатор волонтирања може бити, под условом да је регистрован или надлежан на територији Републике: свако правно лице регистровано у складу са прописима који регулишу рад удружења и фондација, републички орган управе, орган јединице локалне самоуправе, јавна установа,  приватна установа која се бави здравственом заштитом, образовањем и васпитањем, вјерска заједница, да привредно друштво, односно јавно предузеће може да буде организатор волонтирања у складу са овим законом ако: као организатор ангажује своје запослене као волонтере, запослени добровољно волонтирају,  организује волонтирање својих запослених за опште добро, односно добро другог лица на пословима ван дјелатности и просторија привредног друштва, односно јавног предузећа и у сарадњи са било којим организатором волонтирања дефинисаним ставом 2. овог члана, да се обављањем волонтерских услуга и активности не стиче добит, да се волонтирањем не замјењује рад запослених и других радно ангажованих лица у привредном друштву, односно јавном предузећу и да се волонтирање обавља у току радног времена, а радницима који желе да учествују у волонтерским активностима послодавац одобри коришћење плаћеног одсуства за те намјене (члан 9).

Суд је, такође, узео у обзир да је чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода утврђено да се уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, као и да члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију прописује општу забрану дискриминације утврђујући да је уживање свих права утврђених законом осигурано без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовинско стање, рођење или други статус, а ни један орган власти не смије никога дискриминисати ни по којем основу, као што је наведено у ставу 1.

На основу изложеног Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да посебним законом, у конкретном случају Законом о судовима Републике Српске, с обзиром на општи принцип из члана 206. Закона о раду, уреди права и обавезе приправника-волонтера, тј. лица са којима судови могу закључити уговоре о стручном оспособљавању ради обављања приправничког стажа, односно полагања стручног испита, кад је то законом, односно другим прописом предвиђено као посебан услов за самосталан рад у струци. Исто тако, одређујући да приправницима-волонтерима не припада накнада за рад, нити друга права, осим права на здравствено осигурање и осигурање за случај несреће на послу, законодавац је поступао сагласно општем принципу да послодавац може, али не мора, лицу које се налази на стручном оспособљавању обезбиједити новчану накнаду и друга права. Законодавац је, према оцјени Суда, прописујући као у оспореном члану 74. Закона о судовима Републике Српске, осигурао да приправници-волонтери остварују права и обавезе из уговора о стручном оспособљавању на начин који је предвиђен системским законом, и то тако да сва лица у тој категорији, која се налазе у истој правној ситуацији, поменута права и обавезе остварују на једнак начин. Додатно, у оквиру надлежности да регулише облигационоправне односе, законодавац је овлашћен да, цијенећи разлоге цјелисходности, утврди оквире у којима се морају кретати уговорне стране приликом закључивања, у конкретном случају, уговора о стручном оспособљавању.

Узимајући у обзир друштвену оправданост волонтерског рада, Суд је мишљења да је исти првенствено установљен у интересу његовог извршиоца будући да му омогућава да стекне знања и искуство на конкретним пословима, због чега је оправдано да права извршиоца која проистичу из овакве врсте рада, одговарају могућностима послодавца и условима његовог пословања. Као надлежан да цијени могућности и услове функционисања судова, законодавац је, према оцјени Суда, имао право да утврди права која приправницима-волонтерима припадају на основу уговора о стручном оспособљавању, успостављајући при томе однос уравнотежености између потребе да се заштити друштвени интерес, те потребе да се заштите интереси судова и лица којима је самосталан рад у струци условљен претходним обављањем приправничког стажа, односно полагањам стручног испита. Имајући у виду правну квалификацију волонтерског рада, а цијенећи јавни интерес, закодавац је наведеним прописивањем обезбиједио претпоставке једнакоправности положаја примаоца и извршиоца волонтерског рада. С обзиром на изложено, према оцјени Суда, нису основани наводи о несагласности оспореног прописивања са чланом 39. став 5. Устава. Са аспекта апстрактне оцјене уставности, а у складу са чланом 115. Устава, није у надлежности Суда да утврђује цјелисходност законодавчеве процјене.

Надаље, Законом о судовима Републике Српске предвиђена су два начина ангажовања судијских приправника, и то закључивањем уговора о раду (члан 73. у вези са чл. 76. и 77. оспореног закона), чиме ова лица заснивају радни однос ради обављања приправничког стажа, или закључењем уговора о стручном оспособљавању којим се не заснива радни однос. У овом смислу, према оцјени Суда, нису основани наводи даваоца иницијативе према којима му је оспореним прописивањем ускраћено право на плату, с обзиром на то да право на плату радник остварује у складу са општим актом и уговором о раду (члан 120. став 1. Закона о раду), док права и обавезе приправника-волонтера произлазе из уговора о стручном оспособљавању који закључују са послодавцем. Додатно, имајући у виду да приправници-волонтери не заснивају радни однос у суду, давалац иницијативе погрешно сматра да је и ова категорија приправника адресат члана 76. оспореног закона, јер ова одредба  јемчи радницима судова права и обавезе који проистичу из радног односа, док се приправник-волонтер, на основу уговора о стручном оспособљавању, налази у другачијем облигационоправном положају.

С обзиром на изложено законодавац, према оцјени Суда, није повриједио начело из члана 10. Устава јер оно не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама. Иако није спорно да судијски приправници и судијски приправници-волонтери обављају истоврсне послове, као и да су тражене квалификације за њихово ангажовање једнаке, законодавац је направио јасну разлику међу њима. Стога поређење права судијских приправника која они остварују из радног односа са правима приправника-волонтера која проистичу из уговора о стручном оспособљавању  није од уставноправног значаја, будући да се ради о различитим категоријама субјеката права.

Такође, према становишту Суда, оспорено законско прописивање се не може довести у контекст гаранција из чл. 41. и 42. Устава, због чега наводи даваоца иницијативе у овом смислу нису од значаја за рјешавање конкретне устаноправне ствари.

С обзиром на изложено Суд је утврдио да је законодавац прописујући на оспорени начин поступао сагласно начелу из члана 108. став 1. Устава.

Како је Суд утврдио да оспореним законским нормирањем нису повријеђена релевантна Уставом зајемчена права, то не постоји основ за разматрање евентуалне забрањене дискриминације у уживању ових права, из члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.

У смислу члана 115. Устава, није у надлежности овог суда да оцјењује сагласност оспорене законске одредбе са Уставом Босне и Херцеговине.

Надаље, према оцјени Суда, становиште даваоца иницијативе према којем судови, сагласно Закону о волонтирању, не могу ангажовати волонтере, није од уставноправног значаја, јер није спорно да је правни основ за закључивање уговора о стручном оспособљавању између судова и приправника-волонтера садржан у Закону о судовима Републике Српске, а не у Закону о волонтирању. Такође, наводи којима се указује на уставноправну неутемељеност, те противрјечност термина приправник и волонтер, нису од значаја за рјешавање конкретне правне ствари, јер сама употреба, евентуално, неодговарајуће терминологије у оквиру законске норме не подразумијева и неуставност те норме.

              С обзиром на стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности, у смислу члана 115. Устава, наводи из иницијативе којима се указује да се на све запослене у судовима, па тиме и на приправнике, примјењују и одредбе Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 54/19), Посебног колективног уговора за запослене у инситуцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 69/19), те Правилника о унутрашњем судском пословању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 9/14, 71/17, 67/18 и 6/19), а који су дати у контексту поткрепљења становишта да и приправницима-волонтерима, као запосленицима суда, припада право на новчану накнаду за њихов рад, нису од уставноправног значаја.

Суд није разматрао наводе даваоца иницијативе који се тичу несагласности оспореног законског прописивања са чл. 6. и 7. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, као и "погрешном" прописивању у смислу тачака 1. и 4. Дијела првог Ревидиране Европске социјалне повеље, јер се ради о паушалним наводима који не садрже образложење на који начин су, у конкретном случају, нарушена права заштићена наведеним одредбама ових аката.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног  одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-94/19

25. новембра 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.1.2021.
Саопштење за јавност са 265. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.1.2021.
Дневни ред 265. сједнице Уставног суда Републике Српске

31.12.2020.
Реализација уговора / оквирног споразума

23.12.2020.
Саопштење за јавност са 264. сједнице Уставног суда Републике Српске

23.12.2020.
Одлука о прихватању понуде за каско осигурање аута за 2020. годину

22.12.2020.
Дневни ред 264. сједнице Суда

14.12.2020.
Одлука о прихватању понуде за набавку зимских ауто гума за службена возила

1.12.2020.
Одлука о прихватању понуде за измјену пројектне документације која се односи на темељење пројектоване зграде Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>