Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Обавјештење о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости

    ОБАВЈЕШТЕЊЕ

    О НЕКИМ ПОЈАВАМА ОД ИНТЕРЕСА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ

    УСТАВНОСТИ  И  ЗАКОНИТОСТИ

                               

    I

    У В О Д

              Чланом 115. Устава Републике Српске, између осталог, прописано је да Уставни суд Републике Српске прати појаве од интереса за остваривање уставности и законитости, обавјештава највише уставне органе Републике о стању и проблемима у тој области и даје им мишљење и приједлоге за евентуално доношење закона и предузимање других мјера ради обезбјеђења уставности и законитости, заштите виталних националних интереса конститутивних народа и осталих, као и остваривања и заштите слобода и права грађана, организација и заједница.

              Уставни суд Републике Српске је до сада, у пет наврата, и то: 15.12.1996; 15.12. 1999.; 1.7.2001.; 1.11. 2005.  и марта 2011. године Народној скупштини Републике Српске и осталим највишим уставним органима Републике достављао обавјештења о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости у Републици Српској.

              Ову уставну функцију Уставни суд Републике Српске сматра превентивном и изузетно значајном за успјешно остваривање и заштиту уставности и законитости као и цјелине уставноправног система Републике Српске. Значај и позитивне ефекте ове превентивне функције Уставног суда најконкретније изражавају, уз остало, закључци Народне скупштине Републике Српске усвојени на 33. сједници одржаној 13. 4. 2006. године, а поводом Обавјештења Уставног суда Републике Српске о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости, на што смо посебно указали у Обавјештењу из 2011. године. Наведеним закључцима Народна скупштина, орган уставотворне и законодавне власти, у оквиру уставне организације Републике Српске (члан 69. Устава Републике Српске) позива све органе и институције у Републици да досљедно и одговорно поступају по упозорењима и препорукама Уставног суда датим у наведеном обавјештењу. Усвајајући дате оцјене, мишљења и приједлоге Уставног суда, Народна скупштина се заузима за изградњу конзистентног и кохерентног уставноправног система, попуну правних празнина, замјену превазиђених и других сличних аката и за усаглашавање прописа Републике Српске са европским правом, односно правом Европске уније. Народна скупштина је стога утврдила обавезу да разматра обавјештења Уставног суда Републике Српске о појавама од интереса за остваривање уставности и законитости, а првенствено зато што Уставни суд Републике Српске својим одлукама, односно остварењем циљева својих уставних надлежности, првентивено утиче на законодавну политику и на садржај и квалитет законодавних норми и цјелине законодавне и укупне нормативне дјелатности у Републици Српској.

             Очекујемо да ће и овога пута бити тако, а Уставни суд Републике Српске ће, у истом циљу, суштински и одговорно још дјелотворније наставити вршење својих уставних надлежности, настојећи да стално унапређује функцију контроле уставности и законитости.

    II

    НАЧЕЛО УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ

    У  УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

             Начело уставности и законитости је универзално начело јер постоји у свим правним порецима и у свим државама. Оно је изузетно значајно начело и о њему, по службеној дужности, морају да воде рачуна сви доносиоци правних аката као и извршиоци материјалних радњи. У правном смислу, начело уставности и законитости подразумијева апсолутну супериорност устава и закона у односу на све друге правне прописе. У политичком значењу, начело уставности и законитости се повезује  са демократским поретком и сматра се једном од његових кључних претпоставки.

              Устав Републике Српске, поред посебног поглавља које се односи на Уставност и законитост, садржи читав низ одредаба које, на посредан или непосредан начин штите уставност и законитост. Тако се у члану 5. Устава Републике Српске прописује да се уставно уређење Републике темељи на, између осталог, владавини права. Владавина права, као појам шири од појма начела уставности и законитости, обавезно значи одсуство арбитрерне власти, те се, у том смислу, супротставља свакој самовољној и дискреционој власти, што свакако подразумијева уставност и законитост.

                У члану 10. Устава Републике Српске, прописује се да су, између осталог, грађани Републике једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без било какве дискриминације. Ставом 2. члана 12. Устава прописује се да се никоме не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су уређени законом. Ова уставна одредба, иако се односи на људска права и слободе, такође служи остварењу начела уставности и законитости, односно владавини права. Члан 15. Устава регулише лишавање слободе човјека само у случајевима предвиђеним законом и у складу са њим. Став 2. члана 16. Устава прописује да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на закону заснованом интересу. Овакво уставно рјешење је такође основ начела законитости. Одредбе члана 17. Устава Републике Српске у функцији су, како заштите основних људских права и слобода и владавине права, тако и у функцији остваривања законитости у раду државних органа. Члан 20. Устава садржи већ класично рјешење које је у функцији остварења највиших правних вриједности - правне сигурности и извјесности као и начела законитости, односно владавине права. Посебно уставно рјешење налази се у члану 45. Устава Републике Српске и прописује да је свако дужан да се придржава Устава и закона. Такође исти члан Устава прописује обавезу да је свако дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију. Ово уставно рјешење представља други кључни елемент владавине права, тј. представља искључење идеје о било каквом изузимању државних званичника од дужности покоравања законима који обавезују остале грађане као и њихову подложност пресуђивању редовних судова. Члан 67. Устава прописује да републички органи, у оквиру Уставом утврђених права и дужности Републике, утврђују политику, доносе и извршавају законе, друге прописе и опште акте, врше заштиту уставности и законитости, што представља конкретизацију уставног принципа из члана 5. Устава. Члан 68. Устава, који је замијењен амандманом XXXII, у т. 1., између осталог, прописује да Република уређује и обезбјеђује 1) интегритет, уставни поредак и територијалну цјеловитост Републике као и 4) уставност и законитост, што такође представља конкретизацију уставног принципа из члана 5. Устава. Члан 69. Устава, између осталог, прописује да заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд Републике Српске. Поред овога, остваривање и заштита начела уставности и законитости осигурава се члановима 108 -  116 Устава, тј. поглављем Уставност и законитост.

                На основу наведеног, није потребно посебно наглашавати улогу и значај начела уставности и законитости као и улогу Уставног суда Републике Српске у његовом остварењу и заштити. Стога, функција Уставног суда да прати појаве од интереса за остваривање уставности и законитости, обавјештава највише уставне органе Републике о стању и проблемима у тој области и даје им мишљења и приједлоге за доношење закона и предузимање других мјера ради обезбјеђења уставности и законитости и заштите слобода и права грађана, организација и заједница, нема ништа мање значајну улогу у односу на његове остале функције јер без остварења начела уставности и законитости нема државноправног поретка. Стога ће Уставни суд Републике Српске и у овом Обавјештењу  указати на најзначајније појаве у процесу остваривања начела уставности и законитости у периоду од почетка 2011. до 30.9.2013. године.

    III

    ЗАПАЖАЊА У ПРАКСИ УСТАВНОСУДСКОГ ОДЛУЧИВАЊА

             1. Члан 69. Устава Републике Српске прописује да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти. Стога, Уставни суд  посебно води рачуна о принципу подјеле власти на законодавну, извршну и судску јер се практичним остваривањем овог принципа законодавна и извршна власт ограничавају на њихове уставне оквире и тако се доприноси афирмацији независности судства као битног елемента уставности и законитости, односно афирмацији начела владавине права и правне државе. Иако је Уставом Републике Српске извршена јасна подјела належности,  Уставни суд је утврдио да је у протеклом периоду долазило до појава које су нарушавале овај уставни принцип. Примјера ради, Уставни суд је констатовао да повреда уставног принципа подјеле власти из члана 69. Устава Републике Српске постоји у случају када Народна скупштина, као законодавни орган, пренесе на Владу своју обавезу да уређује и обезбјеђује одређену правну материју.

              Такође, повреда постоји када законодавац овласти Владу да, без законом утврђених мјерила и критерија, издвоји одређена лица и додијели им привилегован положај у односу на све остале грађане. (Одлука Уставног суда Републике Српске бр. У-64/02 од 31. 1. 2011. године којом је проглашен неуставним члан 199. Закона о пензијском и инвалидском осигурању - „Службени гласник Републике Српске“ бр. 32/00 и 34/00, односно члан 246. пречишћеног текста истог закона - „Службени гласник Републике Српске“, бр. 106/05).

            Такође, прописујући уредбом другачије услове за стицање научних и стручних звања у односу на услове који су прописани законом, Влада је прекорачила своја овлашћења, јер је Уставом одређено да се законом уређују основни правци научног и технолошког развоја. (Одлука Уставног суда Републике Српске  бр. У-70/11 од 27.12.2012. године).

             Повреда уставних принципа легалитета и подјеле власти постоји у случају када је Влада донијела оспорену уредбу, а да за то није постојао материјалноправни основ у вријеме њеног доношења. (Одлука Уставног суда Републике Српске бр. У-52/11 од 27.12.2012. године којом је Уредба о класификацији дјелатности Републике Српске - „Службени гласник Републике Српске“ бр. 119/10 проглашена неуставном).

             Такође, Уставни суд је констатовао да је повријеђено начело подјеле власти у случају када је оспореним одредбама извршење обавеза по правоснажним и извршним судским одлукама пренесено са законодавца на владу, јер утврђивање динамике извршења предметних обавеза спада у домен законског уређивања. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-39/09 од 15.11.2011. године којом је проглашено неуставним рјешење из Закона о измјенама и допунама Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске -„Службени гласник Републике Српске“ бр. 34/09, пречишћени текст - „Службени гласник Републике Српске“ бр. 7/10).

             2. Чланом 109. Устава Републике Српске прописано је да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу. Прије ступања на снагу, закони, други прописи и општи акти државних органа објављују се у одговарајућем службеном гласилу. Дакле, имајући у виду уставни принцип да општи акт не може да ступи на правну снагу и произведе правно дејство прије него што је на одговарајући начин објављен, Уставни суд је закључио да повреда тог принципа постоји у случају када општи акт ступа на снагу даном његовог доношења. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-42/09 од 31.1.2011. године и У-21/12 од 24.4.2013. године). Напомињемо да су овакве појаве релативно честе и о њима би посебно требало повести рачуна.

              Поред овога, постоје случајеви у којима се прописује да подзаконски општи правни акт ступа на снагу наредног дана од дана објављивања, што такође није у складу са наведеним уставним принципом. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-3/12 од 24.4.2013. године). Такође, постоје случајеви у којима подзаконски општи правни акт није објављен у складу са наведеним уставним одредбама као и одредбама Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 67/05 и 110/08) са образложењем да се ради о интерном правном акту који је објављен на интернет страници. Међутим овакав општи правни акт  се примјењивао и производио правне посљедице које су тангирале права, слободе и правне интересе великог броја субјеката права, због чега је, по мишљењу Суда, дошло до повреде начела уставности и законитости. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-95/11 од 20.2.2013. године).

             Такође, Уставни суд је утврдио да постоји повреда наведених уставних принципа којим су уређена питања ступања на снагу нормативних аката у случају када оспорени акт не садржи одредбе којима се одређује његово објављивање, нити је доносилац акта пружио доказе да је оспорени акт објављен на одговарајући начин. (Одлука Уставног суда Републике Српске бр. У-73/10 од 27.3.2012. године).

            3. У раду Уставног суда Републике Српске јавља се још једно значајно питање, односно појава о којој је потребно да обавијестимо Народну скупштину Републике Српске. Наиме, Уставни суд је утврдио да пречишћени текст закона не смије задирати у систематику основног закона и да његове одредбе морају бити систематизоване по редослиједу како је одредио законодавац. Стога је стао на становиште да је Законодавни одбор Народне скупштине, мијењајући бројчане ознаке чланова закона, прекорачио своја овлашћења будући да је тако измијенио закон, што је у супротности са начелом према којем је у искључивој надлежности Народне скупштине да доноси законе. (Одлука Уставног суда Републике Српске у предмету бр. У-16/10 од 15.11.2011. године којом су проглашени неуставним чл. 137. до 467. Закона о кривичном поступку - пречишћени текст -„Службени гласник Републике Српске“, бр. 100/09).

              4. Уставни суд Републике Српске је у свом раду запазио и сљедеће појаве које је санкционисао својом одлуком. Наиме, када су законском  lex specialis одредбом прописани посебни услови које морају испуњавати кандидати за попуну упражњеног радног мјеста, није са њом у сагласности одредба подзаконског општег акта којом се утврђују другачији посебни услови.То, другим ријечима, значи да се не може примјеном закона, која се врши доношењем подзаконског општег акта, мијењати суштина законских рјешења, јер је то искључиво право законодавца. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-39/09 од 15.11.2011.године).

             Такође, Уставни суд је констатовао да повреда  начела уставности и законитости постоји у случају када доносилац оспореног општег акта није био овлашћен да нормира исправку недостатака и пропуста  насталих примјеном закона. (Одлука Уставног суда у предмету бр. У-44/10 од 28.12.2011. године којом је утврђено да члан 72. Правилника за одржавање премјера и катастра земљишта - „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/09 није у сагласности са Уставом Републике Српске и законом.)

           5. Поред овога, Уставни суд је у одређеном броју  поступака покренутих за оцјену уставности и законитости констатовао да је дефинисање одређених појмова нормама законодавног карактера ствар цјелисходне процјене законодавца односно законодавне политике и о томе Уставни суд није надлежан да одлучује. (Рјешења Уставног суда у предмету бр. У-41/10 од 15. 11.2011. и У-77/11 од 27.12.2012.)

           6. Када је ријеч о јединицама локалне самоуправе, Уставни суд је уочио сљедеће појаве. У пракси се дешава да скупштине општина прекорачују уставна и законска рјешења с обзиром на чињеницу да се њиховим одлукама  мијењају и допуњавају законска рјешења. (Одлука Уставног суда Републике Српске бр. У-57/11 од 31.10. 2012. године.)

             Такође, Уставни суд је констатовао да постоји повреда начела уставности и законитости у случају када се овлашћење за доношење подзаконског акта локалне заједнице не заснива на релевантној одредби закона којом је уређена предметна област. (Одлука Уставног суда Републике Српске бр. У-24/11 од 11.9.2012.године).

             Поред овога, Уставни суд је утврдио да, када је законом органима локалне самоуправе дато овлаштење да одређена питања регулишу статутом, није у складу са законом и Уставом одредба статута којом се прописује да се та питања регулишу посебном одлуком, што је, такође, релативно чест случај. (Одлука Уставног суда у предмету бр. 36/10 од 24.4.2013. године).

             Такође, потребно је истаћи да Уставни суд не прихвата иницијативе, односно одбацује приједлоге који се односе на оцјену цјелисходности одлука локалних заједница са образложењем да, ако су такве одлуке донесене на темељу законских овлашћења, Суд није надлежан да цијени цјелисходност уређивања питања из њихових надлежности. (Рјешења Уставног суда Републике Српске бр. У-46/10 од 28. 2. 2012. и У-56/10 од 31.1.2012. године)

             7. Када је ријеч о рјешавању сукоба надлежности, Уставни суд запажа да има случајева када су захтјеви за рјешавање сукоба надлежности преурањени. Наиме, постоје  случајеви  у којима се Суду од стране једног органа подноси захтјев за рјешавање сукоба надлежности а да нису испуњене процесне претпоставке за одлучивање, тј. нису донесени коначни и правоснажни правни акти којим би органи одбили надлежност у конкретној правној ствари. На овај начин доводи се у питање правна сигурност и извјесност као и остваривање људских права и слобода јер Уставни суд овакве захтјеве, као преурањене, мора одбацити. (Рјешење Уставног суда у предмету бр. У-8/13 од 24.4.2013.године).

           8. Такође, Суд је утврдио да пропусти у поступку доношења одређеног општег правног акта, тј. пропуштање да се проведу одређене радње предвиђене законом, доводе до неуставности и незаконитости таквог акта. (Одлука Уставног суда у предмету бр.У-88/11 од 5.3.2013. године). С обзиром на чињеницу да поступак доношења правног акта представља саставни елемент његове форме, па тиме и законитости и уставности у формалном смислу, о томе би сви доносиоци општих, али и појединачних  (иако њихову законитост Уставни суд не оцјењује) правних аката требали да воде рачуна.

          9. Начело уставности и законитости подразумијева сагласност нижих правних аката са Уставом  и законом, како у материјалноправном, тако и у формалноправном смислу. То практично значи да сваки правни акт, осим Устава, мора имати свој правни основ у вишем правном акту. У том смислу, Уставом Републике Српске прописано је да Влада, поред осталог, обезбјеђује спровођење и извршава законе и друге прописе и опште акте у складу са Уставом, а ради извршавања закона доноси уредбе, одлуке и друге акте. Уставни суд је утврдио да, када постоји законска обавеза да се одговарајући подзаконски општи правни акт донесе у одређеном року од дана ступања закона на снагу, доношењем таквог акта прије ступања на снагу закона, дакле без правног основа за његово доношење, долази до  повреде начела уставности и законитости и таква пракса не би смјела да се настави. (Одлука Уставног суда у предмету У-52/11 од 27.12.2012. године којом је Уредба о класификацији дјелатности Републике Српске -„Службени гласник Републике Српске“, бр. 119/10 проглашена несагласна са Уставом и законом).

           10. Устав Републике Српске познаје само појам ступања на снагу закона, других прописа и општих аката, тј. не прави разлику између момента ступања на снагу и почетка примјене општих правних аката. Дакле, примјена прописа директно је везана за њихово ступање на снагу, односно почетак важења, због чега их, у циљу заштите правне сигурности и владавине права, није могуће примјењивати прије тога. Због тога су тек након ступања на снагу општег правног акта субјекти на које се норме односе обавезни да поступају у складу са њима. Међутим, Уставни суд запажа да има случајева да је подзаконским општим правним актом прописано да се исти примјењује прије него што ступи на снагу, чак и прије доношења, што доводи до повратног, односно ретроактивног дејства оваквог правног акта. На овај начин долази до повреде одредбе члана 110. став 1. Устава којом је забрањено повратно дејство општих правних аката, затим одредбе члана 108. став 1. Устава, према којој закони, статути и други прописи морају бити у сагласности са Уставом, одредаба члана 109. којим је прописано да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу као и да се прије ступања на снагу, закони, други прописи и општи акти државних органа објављују у одговарајућим службеним гласилима  као и одредбе члана 5. став 1. ал. 5. Устава којом је утврђено да се уставно уређење Републике темељи на владавини права. Ретроактивно дејство прописа посебно погађа принцип правне сигурности и извјесности. Поред тога, веома често је немогуће отклонити штетне правне посљедице које су тиме проузроковане.

               Чињеница је да Устав предвиђа и изузетак од начела забране повратног дејства општих аката, односно утврђује да се само законом може одредити да поједине његове одредбе имају повратно дејство, али само уколико то захтијева општи интерес који је утврђен у поступку доношења закона. Међутим, овакве ситуације дешавају се и приликом доношења, тј. усвајања подзаконских општих правних аката. (Одлука Уставног суда у предмету У-63/11 од 27.12.2012. године којом је утврђено да је члан 64. став 3. Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске -“Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/08, 26/09, 26/10 и 76/11 неуставан).

             11. Поред овога, Уставни суд запажа да постоје закони Републике Српске, дакле закони које је усвојила Народна скупштина Републике Српске, а који садрже одредбе којима се прописује да се на одређена питања која су предмет регулисања предметних закона примјењују одредбе закона Босне и Херцеговине, тј. закона које је усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. У оваквим случајевима Уставни суд се нашао у ситуацији да се за оцјену уставности предметних законских одредаба мора огласити ненадлежним иако се ради о законима Републике Српске тј. законима које је усвојила Народна скупштина Републике Српске. Сматрамо да се оваквим законским рјешењима нарушава принцип хијерархије правних аката као и принцип о подјели надлежности између институција Босне и Херцеговине и ентитета. Поред тога, овим  се нарушава кохерентност и конзистентност правног система Републике Српске и о томе у будућности треба посебно повести рачуна. (Рјешење Уставног суда у предмету бр.У-74/11 од 27.12.2012. године којим је одбачен приједлог за оцјену уставности члана 38. став. 1. т. а) и став 2. Закона о радио-телевизији Републике Српске - „Службени гласник Републике Српске“, бр. 49/06, 73/08 и 42/10).

            12. Такође, Суд констатује да је у неким предметима своје дјеловање окончавао обуставом поступка јер су, у међувремену, доносиоци оспорених аката сами отклањали неуставност или незаконитост, тј. усаглашавали своје акте са Уставом или законом, што је, такође, позитивна појава. Поред овога, у одређеним случајевима, када су се стекли услови прописани Уставом и законом, Уставни суд је проглашавао одређене акте неуставним у вријеме њиховог важења, иако су у међувремену отклоњени разлози који су довели до повреде начела уставности и законитости или су исти престали важити. (Одлука Уставног суда бр. У-34/11 од 28.11.2012. године којом је утврђено да члан 6о. став 2. Правилника о примјени Закона о порезу на добит - „Службени гласник Републике Српске“ бр. 129/06, 110/07, 114/07, 62/08, 9/09 и 122/10, у вријеме важења, није био у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о порезу на добит – „Службени гласник Републике Српске“ бр. 91/06).

            13. Уставни суд Републике Српске такође указује на појаве као што су ситуације у којима се подзаконским правним актима уводе нови правни институти који нису предвиђени законским нормама.(Одлука Уставног суда бр. У-33/12 од 25.9. 2013. године којом је утврђено да поједине одредбе  Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске-„Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/08, 26/09, 26/10 и 76/11 нису у сагласности са Уставом и Законом о раду.У овој одлуци Суд је стао на становиште да је Посебним колективним уговором као подзаконским актом, поред законом утврђених права на накнаду и увећање плате радника одређено ново право на накнаду плате, које није предвиђено Законом. У вези са наведеном оцјеном, Суд је имао у виду и овлашћење садржано у одредби члана 13. став 2. Закона о раду, према којој се колективним уговором могу одредити повољнија права од права уврђених овим законом, али је, на основу члана 128. овог закона, оцијенио да се то може учинити само у оквиру законом утврђених права).

               14. С обзиром на чињеницу да уставноправни систем Републике Српске не познаје хијерархијско рангирање законских норми, у разматрању и одлучивању у бројним предметима, Суд није прихватио да одлучује о евентуалној међусобној несагласности закона, јер то није у његовој надлежности. Међутим, овом приликом Суд мора констатовати да постоје појаве у којима су поједина законска рјешења у колизији и законодавац би о томе требао да посебно поведе рачуна. Такође,  појединим законским рјешењима дата је предност у примјени једног закона у односу на друге законе  који регулишу исту проблематику.  И у тим случајевима Суд је утврђивао да такве законске одредбе нису у сагласности са Уставом (Одлука У-60/06 од 5. јула 2007. године и Одлука У-75/04 од 15. јануара 2009. године).

               Такође, Суд овом приликом констатује да није надлежан да оцјењује примјену закона и других прописа, да оцјењује цјелисходност нормативних рјешења, нити да одлучује о захтјевима за измјене закона. Међутим, и о овим појавама надлежни органи Републике би требали повести рачуна, поготово када се ради о принципу цјелисходности као и о примјени правних аката.

               15. Поред овога, Уставни суд има потребу да органе Републике Српске обавијести и о сљедећим појавама. Наиме, Комисија за праћење и проучавање појава од интереса за остваривање уставности и законитости овог Суда у два наврата је разматрала представке грађана Републике Српске у погледу сљедећих појава. У првом случају ради се о појави да се прописи (подзаконски правни акти) који су по Уставу Републике Српске и релевантном закону престали да важе и даље примјењују. У погледу ове појаве о истој је, на приједлог Комисије, Суд заузео став да је потребно да се о наведеном обавијесте надлежна министарства, што је и учињено. У другом случају ради се о чињеници да је дошло до ситуације у којој органи локалне самоуправе нису поступали по Уставу Републике Српске, Закону о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05) те  у складу са Мишљењем Министарства управе и локалне самоуправе у којем  је констатовано да је дошло до повреде релевантних одредаба предметног закона, о чему је путем представке обавијештен Уставни суд. Иако се ради о појединачном правном акту за чију оцјену уставности и законитости Уставни суд није надлежан, Комисија за праћење и проучавање појава од интереса за остваривање уставности и законитости је о истом обавијестила Уставни суд који је закључио да се и о оваквим појавама морају обавијестити  органи Републике што овом приликом и чинимо.

             16. Имајући у виду да према члану 115. Устава  Суд оцјењује сагласност општих аката са Уставом и законом, овај Суд се у више наврата огласио ненадлежним за оцјену међусобне сагласности подзаконских аката, било да се ради о актима исте или различите правне снаге (Одлука Уставног суда У-45/11 од 28. новембра 2012. године и  Одлука У-13/11 од 11. септембра 2012. године).

    I V

    ИЗВРШАВАЊЕ ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА

               Према члану 119. Устава одлуке Уставног суда су општеобавезне и извршне на територији Републике а извршење одлука Уставног суда обезбјеђује Влада. Међутим, због појава неизвршавања одлука  Уставног суда, ова материја је добила своју кривичноправну заштиту у оквиру које ће се санкционисати службено и одговорно лице које одбија да изврши односно, онемогућава да се изврши одлука Уставног суда Републике Српске. Ово  је посебно значајно јер се извршењем одлука Уставног суда остварује  начело уставности и законитости односно долази до уклањања из правног поретка неуставних и незаконитих општих правних аката. Без овога би одлуке Уставног суда значиле само регистровање или констатовање неуставности или незаконитости.

                У досадашњој пракси није било израженијих примјера неизвршавања одлука Уставног суда Републике Српске, али је примијећено да имплементација ових одлука није увијек благовремена нити потпуна, у складу са смислом, структуром и суштином одговарајуће одлуке Уставног суда Републике Српске. Уставни суд Републике Српске стоји на становишту да питање извршења одлука Уставног суда Републике Српске мора бити предмет континуиране активности Владе Републике Српске као и самог Суда. (Као примјер наводимо Одлуку у предмету У-38/10 од 15. новембра 2011. године, којом је утврђено да члан 251. Закона о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 92/06 и 34/09) није у сагласности са Уставом Републике Српске. Чланом 70. Закона о измјенама и допунама Закона о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ број 30/12) проблематика из неуставног члана 251. Закона о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“  бр. 92/06 и 34/09) а у циљу провођења Одлуке Уставног суда регулисана је на другачији начин.  Међутим, и ново законско рјешење Уставни суд је својом Одлуком број У-42/12 од 29. маја 2013. године прогласио неуставним). Готово идентична ситуација је у односу на члан 14. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске  („Службени гласник Републике Српске“  број 1/12) који је  Уставни суд Одлуком број У-26/12 од 24. априла 2013. године прогласио неуставним у вријеме важења, иако је раније у предметима број У-75/04 и У-39/09 Суд утврдио да су таква законска рјешења неуставна, те је рјешење из члана 14. Закона требало да слиједи наведене одлуке Уставног суда.

             Поред тога, у Одлуци У-62/12 од 25. септембра 2013. године Суд је утврдио повреду члана 119. став 1. Устава, јер је доносилац подзаконског акта вршио измјене и допуне одредбе тог акта, која је Одлуком Суда у предмету бр. У-9/11од 20. априла 2012. године оцјењена као неуставна и незаконита, те је тиме престала да важи.

    V

    ВИЈЕЋЕ ЗА ЗАШТИТУ ВИТАЛНОГ  ИНТЕРЕСА

               Уставни суд је у извјештајном периоду рјешавао одређен број захтјева за заштиту виталног интереса, сматрајући их приоритетним и настојећи да одржи иначе веома кратке уставне рокове. Уставни суд, као и у ранијим обавјештењима, констатује да у поступку одлучивања о виталном интересу још нису успостављени адекватни критеријуми и стандарди који треба да изражавају прави смисао овог уставног института. При овоме, прије свега, треба имати у виду чињеницу да се прописана процедура одлучивања о томе недовољно поштује те да се често овакви захтјеви постављају и за питања која немају такав значај. Захтјеви који се упућују Уставном суду често су непотпуни, нејасни и без елемената који су за такве захтјеве прописани.

                У току 2011. године Уставном суду је поднесено укупно девет захтјева за заштиту виталног интереса и сви захтјеви су поднесени од стране Клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске. Од тога су три захтјева оглашена неприхватљивим,  док је поводом једног захтјева утврђено да је дошло до повреде виталног интереса, а поводом пет захтјева Суд је констатовао да повреде виталног интереса нема.

              У току 2012. године Вијеће за заштиту виталног интереса разматрало је укупно три предмета из своје надлежности. Један захтјев  поднесен је од стране Клуба бошњачког и Клуба хрватског народа, а два захтјева је поднио Клуб бошњачког народа. У сва три случаја утврђено је да нема повреде виталног интереса.

               У периоду од 1.1. 2013. до 30. 9.2013. разматрана су два захтјева за заштиту виталног интереса и у једном случају је утврђено да нема повреде истог док је други захтјев оглашен неприхватљивим.

              На основу своје досадашње праксе, Уставни суд може констатовати да су захтјеви клубова, у процедуралном смислу, редовно прихватљиви, али су често непотребни и нецјелисходни и не односе се на витални интерес. То објективно отежава рад Суда, односно Вијећа за заштиту виталног интереса.

    VI

    ЗАКЉУЧНЕ ОЦЈЕНЕ УСТАВНОГ СУДА О НЕКИМ

    АСПЕКТИМА ОСТВАРИВАЊА УСТАВНЕ ФУНКЦИЈЕ СУДА

               Уставни суд Републике Српске, извршавајући непосредно своју уставну функцију праћења појава од интереса за остваривање уставности и законитости, односно остваривања и заштите уставноправног поретка Републике Српске као и кроз доношење својих одлука, даје конкретан допринос остваривању суштинских циљева и норми Устава Републике Српске као и изградњи правног поретка Републике Српске. Изнесена мишљења о остваривању уставности и законитости, утврђене критичке оцјене као и приједлози који су дати у овом Обавјештењу, битан су саставни дио уставних обавеза овог Суда као и његових настојања да допринесе даљој афирмацији демократских односа и владавини права у Републици Српској.

                  Положај и улога Уставног суда у цјелокупном правном поретку Републике Српске треба да осигурају остварење, односно достизање нивоа европских стандарда, принципа владавине права и остварење основних садржаја правне државе, што, наравно, укључује све демократске атрибуте правде, правичности и остваривања и заштите људских права и основних слобода.

                  Напријед наведена запажања представљају само нека од значајнијих за која је Уставни суд оцијенио да их треба посебно истаћи. Надамо се да ће наше Обавјештење допринијети да до оваквих појава угрожавања начела уставности и законитости више не долази чиме бисмо и ми сами испунили једну од наших уставних функција.       

     

    Број: У-332/13                                                                                        ПРЕДСЈЕДНИК

    30. октобар 2013. године                                                                       УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                    Џерард Селман

       
      Претраживање


      Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
      © 2009-2018. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења