Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта 2024. године, д о н и о   ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 34. став 3, члана 35. став 1. тачка б) и члана 36. ст. 1, 5. и 6. Закона о рибарству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/12 и 112/21).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Сташа Ђуричић из Добоја је дао Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности (у иницијативи погрешно наведено уставности и законитости) члана 35. Закона о рибарству („Службени гласник Републике Српске“ број 72/12) и  чл. 12, 13. и 14. Закона о измјенама и допунама Закона о рибарству („Службени гласник Републике Српске“ број 112/21).

Из навода иницијативе и њеног образложења произлази да се истом, у суштини, оспоравају одредбе члана 34. став 3, члана 35. став 1. тачка б) и члана 36. ст. 1, 5. и 6. Закона о рибарству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/12 и 112/21), јер су ове одредбе, према мишљењу даваоца иницијативе, у супротности са чланом 10. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав).

Давалац иницијативе указује на прописивање из члана 34. став 3. оспореног закона, којим је, како се истиче, омогућено издавање увјерења о положеном риболовачком испиту лицима која нису ни приступила полагању истог. Такође, сматра да је законодавац, уређујући на начин као у члану 35. став 1. тачка б) Закона, пропустио да одреди да се сезонска дозвола са важењем у трајању од шест мјесеци, може издати само у мјесту пребивалишта и уз обавезу полагања риболовачког испита. На овај начин су грађани са пребивалиштем у Републици Српској доведени у неравноправан и дискриминишући положај у односу на друге риболовце у Босни и Херцеговини, јер само риболовци са пребивалиштем у Републици Српској, у овом смислу, подлијежу законским ограничењима. У том контексту се указује на примјер европске земље у којој право риболова на отвореним водама имају само резиденти и то након положеног риболовачког испита, што за посљедицу има одсуство издавања туристичких дозвола за риболов у тој земљи.

Исто тако, давалац иницијативе на личном примјеру објашњава посљедице прописивања из члана 36. ст. 1, 5. и 6. Закона према којем грађани могу купити годишњу дозволу само у спортско-риболовном друштву на подручју јединице локалне самоуправе у којој имају пребивалиште, док за риболов у риболовној зони другог корисника морају купити талон. Грађани Републике Српске би, према мишљењу даваоца иницијативе, требало да буду у могућности да годишњу дозволу купе на подручју оног спортско-риболовног друштва на коме највише бораве због риболова. Како ово није случај, грађани који немају пребивалиште на подручју на коме се највише баве риболовом, будући да су принуђени да плаћају додатне дозволе и талоне, доведени су у неравноправан положај у односу на оне грађане који се риболовом баве на подручју свог пребивалишта.

У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске се истиче да исти нису основани, те да је оспорено законско прописивање сагласно члану 10. Устава, као и да је регулишући планирање, заштиту, ефикасно управљање, односно заштиту и одрживо коришћење рибљег фонда у риболовним водама, законодавац уредио поступајући у границама својих овлашћења, а руководећи се разлозима цјелисходности о којима Уставни суд није надлежан да одлучује. Истиче се да су риболовци који се баве риболовом у непрекидном трајању од три године изузети од обавезе полагања риболовачког испита будући да су ова лица упозната са начином обављања риболова, због чега ће се, уколико им рибочуварска служба није изрекла прекршајне санкције или мјере за незаконит риболов, сматрати да исти обављају савјесно и у складу са законским прописима. Наводи се да сезонску дозволу могу купити сви заинтересовани риболовци без обзира на мјесто пребивалишта, док је обавеза полагања риболовачког испита прописана само за риболовце који купују годишње дозволе, јер се ради о лицима која током цијеле године обављају риболов. Риболовци који купују дневну, седмичну и мјесечну дозволу нису обавезни да имају положен риболовачки испит, јер се ради о риболовцима који се повремено баве риболовом и који се евидентирају код корисника и рибочувара, те су исти под појачаном контролом рибочуварске службе. Надаље, законодавац образлаже да корисник продаје годишње дозволе за риболовну зону која му је додијељена на коришћење риболовцима који имају пребивалиште на подручју јединице локалне самоуправе на којој се налази риболовна зона, будући да су границе риболовних зона у оквиру административних граница локалних самоуправа, те се оне уступају на коришћење регистрованим организацијама спортских риболоваца на територији те локалне самоуправе.  Указује се да оспорени закон предвиђа могућност закључивања уговора о праву реципроцитета између корисника, у ком случају годишња дозвола важи и у риболовној зони другог корисника. Такође, законодавац сматра да се наводи из иницијативе углавном односе на примјену оспореног закона, те у овом смислу подсјећа да о примјени закона, сходно одредби члана 115. Устава, Суд није надлежан да одлучује. С обзиром на изнесену аргументацију предлаже се да Уставни суд не прихвати дату иницијативу.

Оспореном одредбом члана 34. став 3. Закона о рибарству („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/12 и 112/21) (у даљем тексту: Закон) прописано је да ће се увјерење о положеном риболовачком испиту, без обавезе полагања, издати лицу које је евидентирано као риболовац у непрекидном трајању од три године и којем у том периоду није изречена прекршајна санкција или мјера за незаконит риболов.

Оспореном одредбом члана 35. став 1. тачка б) истог закона одређено је да министарство, између осталог, издаје дозволе за риболов за шест мјесеци (у даљем тексту: сезонска дозвола).

Оспореним одредбама члана 36. ст. 1, 5. и 6. овог закона је прописано: да корисник продаје годишње дозволе за риболовну зону која му је додијељена на коришћење риболовцима који имају пребивалиште на подручју јединице локалне самоуправе на којој се налази риболовна зона, по цијени која је утврђена одлуком из члана 35. став 6. овог закона (став 1), да ако корисници немају закључен уговор из става 4. овог члана, а риболовац жели да обавља спортски риболов на риболовној зони другог корисника, поред годишње дозволе мора имати и талон (став 5), да је талон из става 5. овог члана риболовац дужан да купи код корисника или рибочувара риболовне зоне на којој обавља спортски риболов (став 6).

Суд констатује да је чланом 35. став 6. Закона, на који упућује оспорена одредба члана 36. став 1. Закона, утврђено да Влада одлуком утврђује висину накнаде за дозволе за риболов, док је ставом 4. члана 36. Закона, на који упућује оспорени став 5. истог члана Закона, одређено да годишња дозвола важи на риболовној зони другог корисника ако корисници закључе уговор о праву реципроцитета.

Суд констатује да се појам Министарство, у контексту оспореног Закона, односи на Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде (члан 3. став 2. Закона), те да је корисник риболовне зоне привредно друштво, организација спортских риболоваца, јавна установа и концесионар којем је додијељена риболовна зона на коришћење, у складу са овим законом и прописима који уређују област концесија (члан 5. став 1. тачка з) Закона).

Суд је имао у виду да је Уставом утврђено: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, основне циљеве и правце привредног, научног, технолошког, демографског и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села, коришћење простора, политику и мјере за усмјеравање развоја и заштиту животне средине (тачке 8. и 13. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом (члан 115).

Узимајући у обзир наведено, Суд је утврдио да је оспореним законом Народна скупштина Републике Српске, у складу са својим уставним надлежностима, уредила риболовне воде, начин коришћења риболовних вода и рибљег фонда, привредни риболов, спортски риболов, привредно-спортски риболов, аквакултуру, заштиту рибљег фонда у риболовним водама, евиденције у рибарству, надзор и друга питања која се односе на коришћење риболовних вода (члан 1. Закона). Нормирајући предметну материју, законодавац је, између осталог, и оспореним одредбама Закона уредио сегмент коришћења риболовних вода за потребе спортског риболова (глава ИВ овог закона).

С тим у вези, према мишљењу Суда, Народна скупштина Републике Српске је поступила сагласно овлашћењу да регулише област о којој је ријеч и када је у члану 34. став 3. Закона утврдила да ће се лицу које је евидентирано као риболовац у непрекидном трајању од три године и којем у том периоду није изречена прекршајна санкција или мјера за незаконит риболов, издати увјерење о положеном риболовачком испиту, без обавезе његовог полагања. Цијенећи да је ниво искуственог знања стеченог континуираним трогодишњим бављењем спортским риболовом еквивалентан знању које је потребно за успјешно полагање риболовачког испита, законодавац је сматрао да је сврсисходно да издавање увјерења о положеном риболовачком испиту адресатима члана 34. став 3. Закона не услови обавезом полагања предметног испита, односно да је друштвено оправдано да на овај начин, у контексту права и обавеза које произлазе из чињенице посједовања поменутог увјерења, изједначи адресате члана 34. став 3. Закона са лицима која су положила риболовачки испит. У складу са чланом 115. Устава, није у надлежности Суда да разматра оправданост овакве процјене законодавца.

Такође, према становишту Суда, законодавац није прекорачио своја уставна овлашћења када је оспореним одредбама члана 36. Закона утврдио да корисник продаје годишње дозволе риболовцима који имају пребивалиште на подручју јединице локалне самоуправе на којој се налази риболовна зона, а да ако риболовац жели да обавља спортски риболов на риболовној зони другог корисника, уколико корисници немају закључен уговор из члана 35. став 4, поред годишње дозволе мора купити и талон, односно додатну дозволу за риболов (члан 35. став 1. тачка ђ) Закона). Питање адекватности критеријума пребивалишта као одлучујућег приликом продаје годишњих риболовних дозвола је, по оцјени Суда, искључиво ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава није надлежан да оцјењује.

Исто тако, према становишту Суда, законодавац се кретао у оквиру својих овлашћења и када је, цијенећи актуелне потребе друштва о овој области, у члану 35. став 1. тачка б) Закона предвидио могућност издавања сезонске риболовне дозволе. Наводи из иницијативе према којима је законодавац поступао супротно Уставу јер није предвидио обавезу полагања риболовачког испита као услов за издавање сезонске дозволе, нити је, за разлику од годишње дозволе, њено издавање везао за мјесто пребивалишта риболовца, те наводи према којима би референтни критеријум за продају годишње риболовне дозволе требало да буде подручје најчешћег бављења риболовом, у суштини, постављају питање уставности пропуштања законодавца да предметну материју уреди на начин који давалац иницијативе сматра оптималним, због чега, имајући у виду стандард оцјене у поступку апстрактне контроле уставности из члана 115. Устава, ови наводи нису од уставноправног значаја.

Такође, с обзиром на то да се оспорене одредбе Закона односе једнако, дакле под истим условима, на све грађане који се налазе у истим правним ситуацијама, Суд је утврдио да њима није повријеђен принцип једнакости грађана из члана 10. Устава.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено те да прикупљене информације пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

У складу са рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од вијећања и гласања у овом предмету.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.

 

 

 

                                                                                                      ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                                     УСТАВНОГ СУДА

                                                                            

                                                                                                    Мр Џерард Селман                                      

                                                                                                                  

Број: У-31/23                                                                        

27. март 2024. године                                                                     

Актуелно
23.4.2024.
Дневни ред 311. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>