Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 57. тачка а) и члана 61. став 1. тач. б) и г), Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. новембра 2025. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 39/24), у дијелу који гласи „и чланови Владе Републике Српске“.
Обуставља се поступак за оцјењивање уставности члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 39/24), у дијелу који гласи „кривично“.
О б р а з л о ж е њ е
Стефан Мачкић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 39/24) у дијелу који гласи „и чланови Владе Републике Српске“. Давалац иницијативе оспорава наведену законску одредбу у односу на члан 10. и члан 16. Устава Републике Српске (у далјем тексту: Устав). У иницијативи се наводи да Устав не предвиђа имунитет за чланове Владе Републике Српске, па је оспореним прописивањем, по мишљењу даваоца иницијативе, повријеђено јемство равноправности, једнакости и једнаке правне заштите из чл. 10. и 16. Устава. На овај начин чланови Владе су стављени у привилегован положај, како у односу на све грађане који подлијежу грађанској и кривичној одговорности, тако и у односу на лица у органима власти која су грађански и кривично одговорни за поступке извршене у оквиру својих дужности. Слиједом наведеног предлаже да Суд утврди да члан 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске у дијелу који гласи „и чланови Владе Републике Српске“ није у сагласности са Уставом Републике Српске.
У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске се истиче да је уставни основ за доношење Закона о имунитету Републике Српске садржан у чл. 122. и 70. став 1. тачка 2) Устава, те да је, уређујући кривичну и грађанску одговорност највиших носилаца извршне власти као у оспореним одредбама, законодавац остао у границама својих овлашћења, а да није у надлежности Уставног суда да цијени да ли је законодавно овлашћење требало да буде искоришћено на другачији начин. Доносилац оспореног закона сматра да је иницијатива неоснована и недовољно аргументована, да се оспорене законске одредбе не доводе у корелацију са Уставом, као и да је у истој садржано погрешно тумачење одредаба Устава и Закона о имунитету Републике Српске. У одговору се наводи да је општи интерес Републике Српске да заштити функционисање својих институција, те да су оспореним прописивањем носиоци извршне власти заштићени на исти начин као и носиоци законодавне и судске власти. Образлаже се да је разлог доношења овог закона садржан у чињеници да према раније важећем члану 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/02), предсједник и потпредсједници Републике Српске, те чланови Владе Републике Српске, нису били грађански одговорни за поступке извршене у оквиру њихових дужности, док је њихова кривична одговорност могла бити установљена. Законодавац сматра да је оспорена законска одредба у сагласности са чланом 10. Устава јер се на исти начин односи на све субјекте који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, те истиче да је имунитет привилегија јавноправног карактера дата носиоцу јавноправне функције због заштите интереса функције, а не приватном лицу ради заштите његових личних интереса. Такође, сматрајући то корисним, иако не уставноправно релевантним доносилац оспореног закона указује на упоредне примјере држава у којима је носиоцима извршне власти Уставом зајемчен кривичноправни имунитет. С обзиром на изложено, Народна скупштина Републике Српске предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.
Чланом 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 39/24) прописано је да предсједник и потпредсједници Републике Српске и чланови Владе Републике Српске неће бити кривично или грађански одговорни за било који поступак извршен у оквиру њихових дужности у одговарајућим органима власти.
Суд је утврдио да је у току поступка пред овим судом Уставни суд Босне и Херцеговине Одлуком о допустивости и меритуму број У-14/24 од 14. новембра 2024. године, која је објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 84/24 од 6. децембра 2024. године, утврдио, између осталог, да члан 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 39/24), у односу на ријеч „кривично“, није у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине, као и да ова одредба Закона о имунитету Републике Српске, у наведеном дијелу, престаје да важи наредног дана од дана објављивања предметне одлуке у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“. Према члану VI став 4. Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине су коначне и обавезујуће.
Имајући у виду изложено, Уставни суд Републике Српске је утврдио да је оспорена одредба члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске, у дијелу који прописује имунитет од кривичне одговорности, између осталог, чланова Владе, престала да важи на основу наведене одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине.
У овом смислу Уставни суд Републике Српске је, на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), обуставио поступак оцјењивања уставности члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске у наведеном дијелу.
У погледу навода даваоца иницијативе којима се указује на неуставност прописивања према коме чланови Владе уживају имунитет од грађанске одговорности, Суд је имао у виду одредбе Устава Републике Српске којима је прописано: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да Влада: предлаже законе, друге прописе и опште акте (тачка 1), предлаже план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун (тачка 2), обезбјеђује спровођење и извршава законе, друге прописе и опште акте (тачка 3), доноси уредбе, одлуке и друга акта за извршавање закона (тачка 4), даје мишљење о приједлозима закона, других прописа и општих аката које Народној скупштини подноси други предлагач (тачка 5), утврђује начела за унутрашњу организацију министарстава и других републичких органа управе и управних организација, поставља и разрјешава функционере у министарствима, другим републичким органима и управним организацијама (тачка 6), усклађује и усмјерава рад министарстава и других републичких органа и управних организација (тачка 7), врши надзор над радом министарстава и других републичких органа и управних организација и укида или поништава њихове акте који су у супротности са законом или прописом Владе (тачка 8), обавља и друге послове у складу са Уставом и законом (тачка 9) (члан 90. став 1), одлучује о образовању представништава Републике у иностранству (став 2. члана 90. Устава који је допуњен тачком 1. Амандмана XLI на Устав и који је измијењен Амандманом XLII на Устав), да Владу сачињавају предсједник, потпредсједници и министри (члан 92. став 1), да Влада и чланови Владе одговарају Народној скупштини (члан 94. став 1), да послове државне управе обављају министарства и други републички органи управе, да министарства и други републички органи управе спроводе законе и друге прописе и опште акте Народне скупштине и Владе, као и акте предсједника Републике, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом, да су министарства и други републички органи управе самостални у вршењу Уставом и законом одређених надлежности (члан 97. ст. 1, 2. и 3), да Уставни суд одлучује о питањима имунитета, која проистичу из закона којима се уређује имунитет у Републици Српској (Амандман CIII на Устав којим је допуњен члан 115. Устава), да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).
Суд је имао у виду да се према члану 4. Закона о имунитету Републике Српске под поступцима извршеним у оквиру дужности подразумијевају поступци који проистичу из дужности коју лице обавља у Народној скупштини Републике Српске или Вијећу народа Републике Српске и коју лице обавља на функцији предсједника или потпредсједника Републике Српске или члана Владе Републике Српске.
Имајући у виду наведено Суд је утврдио да је у надлежности законодавца да утврди лица која имају право да се позову на имунитет у одбрани у кривичном и парничном поступку, те пропише посебна правила кривичног и парничног поступка која су обавезујућа за јавна тужилаштва, судове, као и друге учеснике у кривичном и парничном поступку (члан 1. оспореног закона), а с циљем заштите интегритета законодавних и извршних институција Републике Српске путем утврђивања процедуре позивања на имунитет од кривичне и грађанске одговорности.
Право на имунитет је специфичан институт јавног права, којим се носиоци јавних функција штите од позивања на одговорност за поступке извршене у оквиру њихове дужности, а подразумијева јемство правне сигурности и независности ових лица за изражавање мишљења или нпр. гласање приликом обављања њихове дужности у институцијама законодавне, извршне и судске власти у свакој држави, у конкретном случају ентитету. Сврха овог института јесте да обезбиједи слободу одлучивања, као и независност и непристрасност у обављању најодговорнијих јавних функција, те не представља општу препреку за покретање кривичног или парничног поступка.
С тим у вези, Суд је утврдио да је прописујући имунитет од грађанске одговорности и за чланове Владе Републике Српске законодавац поступао у оквиру својих овлашћења. Узимајући у обзир прописивање из оспореног дијела члана 3. став 2. Закона, а у вези са чланом 4. истог закона, Суд је оцијенио да се изузимање од грађанске одговорности чланова Владе односи искључиво на њихове поступке учињене у оквиру обављања дужности из надлежности Владе (члан 90. Устава). Имунитет од грађанске одговорности није установљен у личном интересу ових лица, већ у интересу независности функције коју обављају, а њихова одговорност није апсолутно искључена, већ се утврђује под одређеним условима.
У овом смислу Суд је становишта да у конкретном случају није дошло до повреде гаранција из члана 10. Устава, а како то погрешно сматра давалац иницијативе. Уставно начело равноправности не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама приликом реализације одређених права и обавеза. У конкретној правној ствари, давалац иницијативе неосновано пореди носиоце јавне функције са свим осталим грађанима, те другим лицима у органима власти, чиме у однос узајамности доводи различите категорије субјеката права који се не налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама.
Надаље, наводи даваоца иницијативе према којима је оспореним прописивањем повријеђено Уставом гарантовано право на дјелотворну судску заштиту нису од значаја за рјешавање конкретне уставноправне ствари, јер о повреди тог права давалац иницијативе закључује посредно, и то на основу своје погрешне оцјене о несагласности оспореног дијела члана 3. став 2. Закона о имунитету Републике Српске са чланом 10. Устава.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-76/24
26. новембар 2025. године