Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. новембра 2025. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 167а. Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19, 82/19, 18/22 – Одлука Уставног суда Републике Српске, 55/23 и 48/24), у дијелу који гласи „... може до 31. децембра 2025. године...“
О б р а з л о ж е њ е
Зоран Перић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 167а. Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19, 82/19, 18/22 – Одлука Уставног суда Републике Српске, 55/23 и 48/24) у дијелу који гласи „....може до 31. децембра 2025. године...“. У иницијативи се наводи да је оспореним прописивањем нарушена одредба члана 10. Устава, јер се овом законском одредбом погодује старијим полицијским службеницима и доводе се у привилегован положај у односу на млађе кадрове, што практично доводи до раслојавања полицијских службеника. Надаље, давалац иницијативе сматра да је предметна законска норма супротна и члану 33. Устава, који свим грађанима гарантује „једнаке услове за рад“, јер предвиђа различите услове за пензионисање. Коначно, у иницијативи се указује и на повреду гаранција из члана 39. став 3. Устава, према којем су „свакоме под једнаким условима доступни радно мјесто и функција“, због чега би, по мишљењу даваоца иницијативе, сви полицијски службеници требало да буду пензионисани под једнаким условима, без стављања у привилеговани положај оних који се пензионишу до 31. децембра 2025. године, како је то предвиђено оспореном законском одредбом.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на иницијативу.
Чланом 167а. Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19, 82/19, 18/22 – Одлука Уставног суда Републике Српске, 55/23 и 48/24) прописано је да полицијски службеник из члана 132. став 1. тачка 2) овог закона са навршених 40 година пензијског стажа може до 31. децембра 2025. године поднијети захтјев за престанак радног односа, без обзира на године живота. Ова одредба је оспорена у дијелу који гласи „...може до 31. децембра 2025. године...“.
У поступку оцјењивања уставности оспорене норме предметног закона Суд је имао у виду релевантне одредбе Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, а којима је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог: безбједност (тачка 2), остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5), организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 10), социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12), као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тачка 18). Поред тога, према члану 49. ст. 1. и 2. Устава, слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Према члану 70. став 1. тачка 2. Устава, Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте, а чланом 108. став 1. Устава утврђено је да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.
Одредбама Устава у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену уставности предметне законске норме утврђено је: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду примљени у јавну службу (члан 33), те да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима су му доступни радно мјесто и функција (члан 39. став 3).
Сагласно цитираним уставним нормама, Законом о полицији и унутрашњим пословима уређени су надлежност, дјелокруг, основи организације и руковођења у Министарству унутрашњих послова, полицијски и други унутрашњи послови из надлежности овог министарства, полицијска овлашћења, дужности и права из радних односа, пријем у радни однос у Министарство полицијских службеника, државних службеника и намјештеника, чинови и унапређења, радни услови полицијских службеника, дисциплинска и материјална одговорност и друга питања од значаја за рад овог министарства. Између осталог, чланом 132. став 1. тачка 2) овог закона, као један од основа за престанак радног односа полицијског службеника предвиђено је да је навршио 55 година живота и 40 година пензијског стажа или 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања. У вези са овом одредбом, чланом 167а. који се односи на примјену члана 132. став 1. тачка 2) овог закона предвиђено је да полицијски службеник из члана 132. став 1. тачка 2) овог закона са навршених 40 година пензијског стажа може до 31. децембра 2025. године поднијети захтјев за престанак радног односа, без обзира на године живота.
Оцјењујући члан 167а. предметног закона у оспореном дијелу који гласи „...може до 31. децембра 2025. године...“, Суд је утврдио да оваквим прописивањем нису нарушене гаранције равноправности и једнакости пред законом из члана 10. Устава, на које се указује у иницијативи. Суд, наиме, сматра да се оспорено нормирање подједнако односи на све полицијске службенике који су навршили 40 година пензијског стажа, и који се, дакле, налазе у истој правној ситуацији, тако да су неосновани наводи да су неки од њих стављени у привилегован положај у одређивању услова за престанак радног односа. По оцјени овог суда, прописивање временског рока до којег је дозвољено реализовати законску могућност из члана 167а. Закона представља ствар законодавне политике и питање улази у домен оцјене цјелисходности законског уређења предметне материје, те Суд констатује да за то, у складу са чланом 115. Устава, није надлежан.
Суд није разматрао наводе иницијативе о повреди одредаба чл. 33. и 39. став 3. Устава, јер се ови наводи не могу довести у везу са садржајем поменутих чланова Устава.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу Рјешења овог суда број СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године судија проф. др Иванка Марковић је изузета из одлучивања у овом предмету.
На основу изложеног, Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-10/25
26. новембар 2025. године