Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 4. став 2. тачка е), члана 37. став 1. тачка г), члана 60. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 26. новембра 2025. године, д о н и о  је

О Д Л У К У

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 42. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22, 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 105/24 – Одлука Уставног суда Републике Српске).

Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности члана 42. ст. 2. и 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22, 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске).

О б р а з л о ж е њ е

Синдикална организација „Електропреноса“ Бањалука, заступана по предсједнику Дарију Јазићу, дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске), коју је Суд на основу члана 4. став 2. тачка е) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) третирао као приједлог. Предлагач сматра да је оспорена одредба Закона о пензијском и инвалидском осигурању несагласна са одредбама члана 5. ал. 1, 3. и 4, чл. 10, 43, 48. став 1. и члана 61. став 1. Устава Републике Српске, члана 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, члана 1. Протокола број 12 уз  Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, члана 2.2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, члана 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чл. 12. и 16. ревидиране Европске социјалне повеље. У приједлогу се цитира оспорена одредба Закона о пензијском и инвалидском осигурању, одредбе Устава Републике Српске и наведених међународних конвенција, те образлаже да је због неусаглашености оспорене одредбе предметног закона о пензијском и инвалидском осигурању са одредбама Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“, бр. 26/04, 7/05, 48/05, 50/08 – др. закон, 60/10, 32/13, 93/17, 59/22 и 88/23), одређеном броју запослених у „Електропреносу - Електропријеносу БиХ“ а.д. Бањалука ускраћено право на пензију. Даље се појашњава да је радноправни статус запослених у овој компанији регулисан одредбама Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине, који прописује да запосленику, по сили закона, радни однос престаје са навршених 40 година стажа осигурања, независно од година живота, након чега исти настављају остваривати своја права код надлежног Фонда за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске. Будући да спорна одредба прописује да  запосленик може остварити право на старосну пензију тек када наврши 60 година живота, запосленици „Електропреноса БиХ“ а.д. Бањалука, који нису навршили 60 година старости а радни однос им је престао по сили Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине, не могу да остваре право на пензију у Републици Српској. Предлагач напомиње да се, прије свега, ради о људима који су почели радити врло млади или су имали бенефицирани радни стаж због утврђеног инвалидитета или специфичне дјелатности коју су обављали током свог радног односа. Дакле, имајући у виду да одређеном броју запослених примјеном наведеног прописа у Босни и Херцеговини радни однос престаје прије него што могу остварити услове за пензионисање према оспореној одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању, предлагач сматра да су наведени осигураници стављени у неравноправан положај зависно и од пола коме припадају (став 2. оспорене одредбе), а и у односу на раднике који су посебно издвојени од осталих осигураника на основу дјелатности коју су обављали за вријеме рада (став 3. оспорене одредбе), због чега предлаже да Суд утврди да одредба члана 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању није у сагласности са Уставом Републике Српске.

Народна скупштина Републике Српске није доставила Суду одговор на наводе из приједлога.

Оспореним чланом 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22, 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске) прописано је да оси­гу­ра­ник ко­ји не­ма на­вр­ше­них 65 го­ди­на жи­во­та има пра­во на ста­ро­сну пен­зи­ју ка­да на­вр­ши 60 го­ди­на жи­во­та и 40 го­ди­на пен­зиј­ског ста­жа (став 1), да оси­гу­ра­ник же­на ко­ја не­ма на­вр­ше­них 65 го­ди­на жи­во­та има пра­во на ста­ро­сну пен­зи­ју ка­да на­вр­ши 58 го­ди­на жи­во­та и 35 го­ди­на ста­жа оси­гу­ра­ња (став 2), да изузетно од става 1. овог члана право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења - полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота (став 3).

У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да се уставно уређење Републике темељи, поред осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, социјалној правди, као и владавини права (члан 5. ал. 1, 3. и 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

Такође, Суд је имао у виду и Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22, 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске) којим се уређује обавезно пензијско и инвалидско осигурање на основу међугенерацијске солидарности и добровољно пензијско и инвалидско осигурање за лица која нису обавезно осигурана по овом закону, као и права и обавезе на основу тих осигурања (члан 1). Овим законом је прописано да се обавезним и добровољним осигурањем, на начелима узајамности и солидарности, осигураницима обезбјеђују права у случају старости и инвалидности, а у случају смрти осигураника, односно корисника пензије право се обезбјеђује члановима њихових породица (члан 2), да је осигураник, у складу са овим законом, лице осигурано на обавезно пензијско и инвалидско осигурање и лице осигурано на добровољно пензијско и инвалидско осигурање (члан 9), да право на старосну пензију има осигураник када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 41).

У поступку разматрања оспорене одредбе члана 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22, 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске), Суд је утврдио  да је о уставности  ст. 2. и 3. наведеног члана рјешавао у раније вођеним поступцима.

Наиме, Рјешењем број У-23/16 од 13. јула 2016. године („Службени гласник Републике Српске“ број 62/16), Суд није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), којим је у члану 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању додат став 3. („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске), јер је, поред осталог, утврдио да је прописивање као оспореном одредбом члана 4. да право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења - полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота, сагласно овлашћењима законодавца из члана 68. тачка 12. Устава да уреди и обезбиједи систем у области социјалног осигурања и ствар је законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује.

Такође, Суд је утврдио да Рјешењем број У-7/18 од 30. јануара 2019. године („Службени гласник Републике Српске“ број 11/19) није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 42. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11, 82/13 и 103/15), јер је, поред осталог, утврдио да се услови за стицање права на старосну пензију у складу са чланом 42. став 2. Закона односе једнако на све осигуранике жене који се налазе у истој правној ситуацији, па прописивање из оспорене одредбе Закона не поставља питања њене сагласности са уставним начелом забране дискриминације.

У погледу уставности става 1. оспореног члана 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Суд је утврдио да исти није у супротности са Уставом Републике Српске.

Наиме, Суд је оцијенио да је Устав дао искључиву надлежност законодавцу да уреди област социјалне заштите и социјалног осигурања, а у оквиру тога и питања за остваривања тог права на старосну пензију по основу година старости и дужине пензијског стажа. Начин на који је законодавац ставом 1. оспореног члана предметног закона уредио ово питање ствар је његове цјелисходне процјене  и представља одраз законодавне политике у уређивању области пензијског и инвалидског осигурања, што према члану 115. Устава није у домену уставносудске контроле. Поред тога, Суд је оцијенио да у конкретном случају није дошло ни до повреде начела равноправности и једнакости из члана 10. Устава, јер се оспорени став  законске норме подједнако односи на сва лица која се налазе у истој правној ситуацији, односно лица која у складу са одредбама овог закона испуне услове у погледу година живота и стажа осигурања за стицање права на старосну пензију. У вези с наведеним Суд указује на то да Уставом зајамчено начело једнакости грађана није апсолутно, већ гарантује једнак третман лица која се налазе у истим правним ситуацијама приликом реализације одређених права и обавеза.

Суд није разматрао наводе предлагача о повреди члана 5. ал. 1, 3. и 4, чл. 43, 48. став 1. и члана 61. став 1. Устава Републике Српске, члана 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, члана 2.2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, члана 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима те чл. 12. и 16. ревидиране Европске социјалне повеље, јер се ради о паушалним наводима, без образложења на који начин је оспореном законском одредбом дошло до повреде наведених одредаба Устава и међународних гаранција.

У складу са Рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија Уставног суда Републике Српске проф. др Иванка Марковић је изузета од одлучивања у овом предмету.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.     

                                                                                                           ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                                         УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                        Мр Џерард Селман                                                                                                                

Број: У-12/25

26. новембар 2025. године