Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. септембра 2025. године, д о н и о  је

О Д Л У К У

Утврђује се да члан 46а. став 3. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21, 73/23, 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 19/25 и 31/25) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

О б р а з л о ж е њ е

Стефан Мачкић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 46а. став 3. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18, 15/21, 89/21 и 73/23). У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба супротна члану 10. Устава, јер доводи до дискриминације грађана према њиховом материјалном стању, с обзиром на то да предвиђа могућност да се изречена казна затвора у трајању до године дана замијени новчаном казном. На овај начин су, по мишљењу даваоца иницијативе, осуђена лица слабијег имовног стања стављена у неравноправан положај у односу на она имућнија, која су у могућности да откупе казну затвора, и тако не буду лишени слободе по том основу. У иницијативи се, поред тога, указује на повреду члана 13. и члана 16. Устава, јер, како се наводи, оспореним прописивањем је повријеђено људско достојанство осуђених грађана слабијег материјалног положаја, као и њихово право на једнакост пред законом и једнаку правну заштиту. Накнадно, Дарио Љ. Сандић из Бање Луке је поднио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности исте законске одредбе. У овој иницијативи се, такође, износи став да прописивање из члана 46а. став 3. Кривичног законика Републике Српске доводи до дискриминације осуђених лица по основу имовног стања, што није у сагласности са чланом 10. Устава. Поред тога, наводи се да је предметно нормирање супротно гаранцијама из чл. 12, 13. и 14. Устава, јер, правећи разлику између осуђених лица доброг и лошијег материјалног стања, фактички ограничава слободу само осуђеним слабијег имовног стања, вријеђа њихово људско достојанство, те истовремено представља понижавајуће поступање према овим лицима. Коначно, давалац иницијативе закључује да је на овај начин оспореним прописивањем нарушено и начело уставности из члана 108. Устава.

Народна скупштина Републике Српске није дала одговор на наводе иницијатива.

С обзиром на то да је у конкретним уставноправним стварима више лица посебним иницијативама тражило да се оцијени уставност исте одредбе Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21, 73/23, 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 19/25 и 31/25), Суд је, на основу члана 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 114/12, 29/13 и 90/14), Рјешењем број У-77/24 од 30. априла 2025. године, спојио ове иницијативе ради вођења јединственог поступка, припајајући иницијативу број У-39/25 иницијативи која је евидентирана под бројем У-77/24.

Оспореним чланом 46а. став 3. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21, 73/23, 105/24 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 19/25 и 31/25) прописано је: „Изречена казна затвора која не прелази једну годину дана, на захтјев осуђеног ће се замијенити новчаном казном, сходно одредби члана 50. ст. 2. и 3. овог законика.“

У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Кривичног законика Републике Српске, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, уставност и законитост и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 5. и 18.  Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да се уставно уређење Републике, поред осталог, темељи на владавини права (члан 5. алинеја 4), да су грађани Републике Српске равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се права и слободе зајамчени овим уставом не могу одузети, ни ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (члан 49. став 1), да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. став 2), те да судови штите људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост (члан 121. став 3). Према члану 108. став 1. Устава, закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.

Одредбама Устава на које се такође указује у једној од иницијатива утврђено је: да су слобода и лична безбједност човјека неповредиви и ником се не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом (члан 12), да су људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет неповредиви (члан 13), да нико не може бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 14. став 1), те да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом или другим државним органом или организацијом (члан 16. став 1).

Сагласно наведеним уставним овлашћењима, а прије свега овлашћењу да уређује остваривање и заштиту људских права и слобода, Народна скупштина Републике Српске донијела је Кривични законик Републике Српске, којим је, у релевантном дијелу, прописано: да се кривичноправне одредбе садржане у овом законику заснивају на Уставу Републике Српске и општепризнатим начелима и нормама међународног права (члан 1. став 1), да је основна функција кривичног законодавства Републике Српске заштита основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом (члан 1. став 2), да се ова заштита остварује одређивањем која дјела представљају кривична дјела, прописивањем казни и других кривичних санкција за та дјела и изрицањем тих санкција учиниоцима кривичних дјела у законом утврђеном поступку (члан 1. став 3), да се кривична дјела и кривичне санкције прописују само законом (члан 2. став 1), да казне и друге кривичноправне санкције које се примјењују према учиниоцима кривичних дјела треба да одговарају природи и тежини извршеног кривичног дјела, степену кривичне одговорности, околностима под којима је дјело извршено и личности учиниоца (члан 6), да су кривичне санкције: казне, алтернативне мјере, мјере безбједности и васпитне мјере (члан 41. став 1), да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање противправних дјела којима се потврђују или угрожавају вриједности заштићене кривичним законодавством (члан 41. став 3), да се учиниоцу кривичног дјела могу изрећи сљедеће казне: казна дуготрајног затвора, казна затвора, новчана казна и забрана управљања моторним возилом (члан 42), да је у оквиру опште сврхе кривичних санкција сврха кажњавања: спречавање учиниоца да убудуће чини кривична дјела и његово преваспитање, те утицај на друге да не чине кривична дјела и изражавање друштвене осуде за кривично дјело, развијање и јачање одговорности и свијести код грађана о опасности и штетности кривичних дјела и оправданости кажњавања, те неопходности поштовања закона (члан 43), да ће суд учиниоцу кривичног дјела одмјерити казну у границама које су законом прописане за то кривично дјело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности које утичу да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности), а нарочито: степен кривичне одговорности, побуде из којих је дјело учињено, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дјело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике и његово држање послије учињеног кривичног дјела, као и друге околности које су од значаја за одмјеравање казне (члан 52. став 1), да суд може учиниоцу за одређено кривично дјело изрећи казну блажу од прописане или блажу врсту казне само кад то закон изричито прописује (члан 53. став 1), да блажу казну од прописане суд може изрећи и кад закон прописује да се учинилац може ослободити од казне, а суд учиниоца не ослободи од казне (члан 53. став 2), да блажу казну од прописане за одређено кривично дјело суд може изрећи и кад постоје особито олакшавајуће околности, а посебно ако је учинилац у потпуности или у већем дијелу надокнадио штету проузроковану кривичним дјелом или је на други начин отклонио штетне посљедице  дјела, те ако на основу таквих околности суд оцијени да се сврха кажњавања може постићи и таквом блажом казном (члан 53. став 3). Поред осталог, чланом 46а. став 3. овог законика предвиђено је да се, на захтјев осуђеног, изречена казна затвора која не прелази једну годину дана, замијени новчаном казном, сходно одредбама члана 50. ст. 2. и 3. овог закона, којима је прописан начин извршења новчане казне.  

Узимајући у обзир приказане релевантне одредбе Устава и Законика, Суд је оцијенио да је прописивањем из оспорене норме Кривичног законика Републике Српске дошло до повреде начела владавине права из члана 5. алинеја 4. Устава, које је једно од темељних начела на којима почива уставно уређење Републике Српске. Владавина права, као и принцип правне сигурности, као један од њених основних сегмената, су од круцијалног значаја за функционисање правног поретка и дјелотворност правосуђа. Ово уставно начело, поред осталог, садржи и уставни захтјев да закони морају бити општи и у својим посљедицама извјесни и једнаки за све грађане.

У вези са наведеним, приликом оцјењивања уставности предметне законске одредбе са аспекта члана 5. алинеја 4. Устава, Суд је, прије свега, констатовао да се у конкретном случају ради о императивној законској норми, према којој је поступајући суд, у сваком поједином случају, када лице осуђено на казну затвора до једне године поднесе захтјев, обавезан замијенити утврђену казну затвора новчаном казном. Овакво прописивање, дакле, не оставља диспозицију суду да, зависно од конкретних околности и чињеница у предмету, и, у вези с тим, сходно слободном судијском увјерењу поступајућег судије, одлучи да ли ће усвојити такав захтјев. Према начелу праведности и сразмјерности из члана 6. предметног законика, казне и друге кривичноправне санкције које се примјењују према учиниоцима кривичних дјела треба да одговарају природи и тежини извршеног кривичног дјела, степену кривичне одговорности, околностима под којима је дјело извршено и личности учиниоца. Ради се, дакле, о бројним објективним и субјективним елементима које суд мора узети у обзир приликом одмјеравања казне. Ово начело, међутим, у цијелости губи свој смисао садржином оспорене законске норме, која омогућава да се правоснажна казна затвора замијени новчаном казном, без узимања у обзир елемената из члана 6. Законика, односно само на основу захтјева осуђеног лица. 

Када се има у виду садржај оспорене одредбе, те правне посљедице које произлазе из њене примјене, несумњиво је да се предметним нормирањем одступа од цјелокупног концепта кривичног законодавства уређеног позитивном законском регулативом. Одредбама чл. 41. до 51. Кривичног законика Републике Српске уређена су питања кривичних санкција и њихове опште сврхе, врсте казни, сврха кажњавања и услови за изрицање појединих казни. Овај законик, дакле, систематски раздваја казне различите по њиховој правној природи и репресивном дјеловању. Надаље, Суд сматра да је, у вези са наведеним, у конкретном случају битно нагласити значај института сврхе кажњавања, која се према члану 43. овог законика огледа у спречавању учиниоца да убудуће чини кривична дјела и његово преваспитање, у утицају на друге да не чине кривична дјела и изражавању друштвене осуде за кривично дјело, развијању и јачању одговорности и свијести код грађана о опасности и штетности кривичних дјела и оправданости кажњавања, те неопходности поштовања закона. Када се има у виду овако дефинисана сврха кажњавања од стране законодавца, Суд је оцијенио да се у случају замјене казне затвора новчаном казном на начин како је то прописано оспореном нормом доводи у питање реализација индивидуализације казне, односно одредбе предметног законика које дефинишу сврху кажњавања, што је супротно начелу владавине права, јер доводи до правне несигурности и правне неизвјесности у примјени права.  

Поред наведеног, евидентно је да се давањем могућности замјене казне затвора новчаном казном мијења изречена правоснажна пресуда донесена у кривичном поступку, те се дерогирају одредбе овог законика које уређују питање ублажавања казне. Наиме, према члану 44. ст. 1, 2. и 5. предметног законика, казна затвора се може изрећи само као главна казна, новчана казна се може изрећи као главна или споредна казна, с тим да се за кривична дјела учињена из користољубља новчана казна може изрећи као споредна казна и кад није прописана законом или кад је прописано да ће се учинилац казнити казном затвора или новчаном казном, а суд као главну казну изрекне казну затвора. Надаље, чланом 53. овог законика прописано је када се учиниоцу може изрећи казна блажа од прописане или блажа врста казне, те су чланом 54. уређене границе ублажавања казне, односно прописано је када постоје услови за ублажавање казне из члана 53. Законика. Према ставу 2. члана 54. Законика, при одлучивању у којој мјери ће казну ублажити према правилима из става 1. овог члана, суд ће посебно узети у обзир најмању и највећу мјеру казне прописане за кривично дјело. Дакле, из наведених законских одредаба јасно произлази да је законодавац предвидио границе ублажавања казне унутар прописаног минимума казне. Имајући у виду начин на који је наведеним законским одредбама уређено питање ублажавања казне, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем, према којем суд само на основу захтјева осуђеног лица врши замјену казне затвора новчаном казном, фактички долази до дерогације одредаба члана 54. предметног законика, односно до нарушавања темеља других института предвиђених Кривичним закоником Републике Српске. Такво нормирање је, по оцјени Суда, супротно захтјевима правне сигурности и правне извјесности, који су основне правне вриједности и саставне компоненте начела владавине права из члана 5. алинеја 4. Устава. 

Поред тога, Суд је оцијенио да оспорено прописивање није у сагласности ни са начелом равноправности и једнакости грађана пред законом из члана 10. Устава, односно да доводи до дискриминације грађана на основу имовинског стања. Наиме, како из предметне законске одредбе произлази, осуђено лице коме је изречена казна затвора у трајању до године дана може суду поднијети захтјев да му се казна затвора замијени новчаном казном, која се извршава сходно одредбама члана 50. ст. 2. и 3. овог законика, којима је прописан начин извршења новчане казне. Како је новчана казна санкција имовинског карактера, оваквим прописивањем су, по оцјени Суда, осуђена лица доброг материјалног стања, која могу платити новчану казну умјесто издржавања казне затвора, стављена у привилегован положај у односу на осуђене који су лошег или слабијег имовинског стања, због чега нису у могућности да траже замјену казне затвора новчаном казном. Оспорена одредба, дакле, доводи до различитог третирања осуђених лица која се налазе у истој правној ситуацији, само по основу имовинског стања, што, по оцјени овог суда, не представља објективан и разуман критеријум за овакво прописивање, те истовремено, не указује на постојање легитимног циља за овакво разликовање. У вези са наведеним, када се има у виду да казна затвора представља одузимање слободе, а да је новчана казна санкција имовинске природе, Суд је утврдио да су предметним нормирањем нарушене гаранције равноправности, једнакости грађана пред законом и уживања једнаке правне заштите из члана 10. Устава и то по основу имовинског стања осуђеног лица. 

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу Рјешења број СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија Уставног суда Републике Српске проф. др Иванка Марковић се изузима из одлучивања у овом предмету.

На основу изложеног, Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.

                                                                                                              ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                                             УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                            Мр Џерард Селман

     Број: У- 77/24

     24. септембар 2025. године