Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 16. јула 2025. године, донио је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 5. став 1. и Прилога I „Општи дио програма претходних и периодичних прегледа запослених на радним мјестима са повећаним ризиком“ под редним бр. 1. и 10. Правилника о претходним и периодичним љекарским прегледима радника на радним мјестима са повећаним ризиком („Службени гласник Републике Српске“ број 68/08).
О б р а з л о ж е њ е
Дарио Љ. Сандић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 5. став 1. Правилника о претходним и периодичним љекарским прегледима радника на радним мјестима са повећаним ризиком („Службени гласник Републике Српске“ број 68/08) (у даљем тексту: Правилник), као и Прилога I „Општи дио програма претходних и периодичних прегледа запослених на радним мјестима са повећаним ризиком“ под редним бр. 1. и 10. који чини саставни дио овог правилника. Наведени став 1. члана 5. овог правилника давалац иницијативе оспорава са становишта одредаба чл. 37, 39, 40, 51. и 68. тачка 12. Устава Републике Српске. У иницијативи се наводи да приликом претходног љекарског прегледа на радном мјесту са повећаним ризиком, радник попуњава анамнестички формулар, при чему је служби медицине рада остављено дискреционо право да ли ће у том поступку оцјењивања здравственог стања радника тражити његов здравствени картон од породичног љекара. На овај начин, по мишљењу даваоца иницијативе, оставља се могућност злоупотребе при оцјењивању здравственог стања радника, како од стране самог радника (да исти намјерно не напише да болује од неке болести која је од утицаја на његову способност да ради на радном мјесту са повећаним ризиком), тако и од стране службе медицине рада (да љекар приликом прегледа не наведе да постоји сумња на неку болест која је од утицаја на способност радника да ради на радном мјесту са повећаним ризиком). Такође наводи да велики број радника није образован да би схватио значај попуњавања анамнестичког формулара јер не разумије „нити формулацију нити битност болести за утврђивање способности за рад на радном мјесту са повећаним ризиком“. Даље, давалац иницијативе наводи конкретан случај који је имао пред Основним судом Бањалука, гдје је радник добио увјерење о радној способности за рад на радном мјесту са повећаним ризиком, иако је његова болест контраиндикована за обављање истог. Закључно се указује да Правилник треба унаприједити на начин да се уведе одредба о обавезном вршењу увида у здравствени картон радника, којем се издаје увјерење за рад на радним мјестима са повећаним ризиком.
Министарство здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске доставило је одговор у коме су оспорили наводе из иницијативе, истичући да је прописима из области здравствене заштите дефинисана обавеза пацијента, односно грађанина да код остваривања здравствене заштите у потпуности информише надлежног здравственог радника о истинитим подацима о свом здравственом стању, наводећи да је анамнеза најважнији дио дијагностичког поступка у разговору са пацијентом у циљу прикупљања свих информација које су важне за откривање стварне природе болести и тачно постављене дијагнозе. У одговору се даље наводи да се у поступку обављања претходних и периодичних љекарских прегледа радника на радним мјестима са повећаним ризиком служба медицине рада користи подацима из акта послодавца о процјени ризика на радном мјесту, која када утврди поремећај здравственог стања радника, о томе без одлагања обавјештава послодавца, радника и његовог изабраног доктора медицине. С тим у вези, у одговору се напомиње да орган надлежан за инспекцијске послове посредством инспекције рада врши инспекцијски надзор над примјеном Закона о заштити на раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/08 и 13/10) и прописа донесених на основу овог закона, техничких и других мјера које се односе на заштиту и здравље на раду.
Министарство рада и борачко-инвалидске заштите у Влади Републике Српске у одговору је оспорило наводе из иницијативе, и у вези с тим указало на одредбе члана 41. Закона о заштити на раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/08 и 13/10), члана 2. став 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 57/22), чл. 12, 15. и 16. Закона о раду те одредбу члана 54. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13, 103/15, 111/21, 15/22 и 132/22), закључујући да из наведених законских прописа управо произлази да је предметна одредба оспореног правилника у складу са законом и Уставом Републике Српске.
Правилник о претходним и периодичним љекарским прегледима радника на радним мјестима са повећаним ризиком („Службени гласник Републике Српске“ број 68/08) донио је министар рада и борачко-инвалидске заштите и министар здравља и социјалне заштите, на основу члана 43. став 2. Закона о заштити на раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/08) и члана 58. Закона о министарствима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 70/02, 33/04, 118/05 и 33/06).
Оспореним чланом 5. став 1. прописано је да ако служба медицине рада у поступку оцјењивања посебног здравственог стања радника утврди да је за оцјењивање неопходна претходна медицинска документација, може је захтијевати од љекара код кога се радник лијечи.
Оспореним табеларним Прилогом I Општег дијела програма претходних и периодичних прегледа запослених на радним мјестима са повећаним ризиком, под редним бројем 1 прописано је да претходни преглед обухвата анамнестичке податке (рану анамнезу, стомачне тегобе, садашњу болест, личну анамнезу, социјално-епидемиолошке податке), док је под редним бројем 10 прописано да претходни преглед обухвата попуњавање упитника о претходним болестима, навикама, алергијама.
У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног правилника, Суд је имао у виду одредбе Устава које су од значаја за његову оцјену, као и одредбе на које се указује у иницијативи, а којима је утврђено: да свако има право на заштиту здравља (члан 37. став 1), да свако има право на рад и слободу рада (члан 39. став 1), да запослени имају право на ограничено радно вријеме, дневни и седмични одмор, те плаћени годишњи одмор и одсуства, у складу са законом и колективним уговором, да запослени имају право на заштиту на раду, у складу са законом (члан 40. ст. 1 и 2), да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члана 51), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, заштиту на раду, запошљавање, здравство, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава) и да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 2).
Поред наведених одредаба Устава, Суд је, у конкретном случају, имао у виду да је Законом о заштити на раду („Службени гласник Републике Српске“ бр.1/08 и 13/10) прописано да се овим законом уређују заштита и здравље на раду као дјелатност од општег интереса, утврђују носиоци спровођења и унапређивања безбједности и здравља на раду, њихова права, обавезе и одговорности, превентивне мјере, као и друга питања која се односе на безбједност и здравље на раду, да заштита и здравље на раду, у смислу овог закона, обухватају скуп организованих мјера и активности усмјерених ка стварању услова који обезбјеђују: а) безбједност на раду, б) спречавање и отклањање опасности и штетности које могу проузроковати повреде на раду, професионална и друга обољења и оштећења здравља радника на раду, в) заштиту здравља и радне способности радника (члан 1. ст. 1. и 2), да је ризик вјероватноћа настанка повреде, обољења или оштећења здравља радника усљед опасности, да је акт о процјени ризика акт који садржи опис процеса рада са процјеном ризика од повреда и/или оштећења здравља на радном мјесту у радној средини и мјере за отклањање или смањивање ризика ради побољшања заштите и здравља на раду, да је процјена ризика систематско евидентирање и процјењивање свих фактора у процесу рада који могу узроковати настанак повреда на раду, обољења или оштећења здравља и утврђивање могућности, односно начина спречавања, отклањања или смањења ризика, да је радно мјесто са повећаним ризиком радно мјесто утврђено актом о процјени ризика на коме, и поред потпуно или дјелимично примијењених мјера у складу са овим законом, постоје околности које могу да угрозе заштиту и здравље запосленог, да је служба медицине рада служба организована према прописима о здравственој заштити, којој послодавац повјери обављање послова заштите здравља запослених (члан 2. став 1 тач. ј, к, л, љ и њ), да се права, обавезе и одговорности у вези са заштитом и здрављем на раду уређују на директан и индиректан начин и прописима радног законодавства, пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања и здравствене заштите, техничким и другим прописима којим се штите заштита и здравље лица на раду и других лица, те колективним уговорима, да запослено лице (у даљем тексту: радник/ца) остварује заштиту и здравље на раду у складу са овим законом, прописима донесеним на основу закона, општим актом и колективним уговором (члан 3. ст. 3. и 4), да је послодавац дужан да донесе акт о процјени ризика за сва радна мјеста у радној средини и да утврди начин и мјере за његово отклањање, да је послодавац дужан да измијени акт о процјени ризика у случају појаве нове опасности и промјене нивоа ризика у процесу рада, да се акт о процјени ризика заснива на утврђивању могућих врста опасности и штетности на радном мјесту у радној средини, на основу којих се врши процјена ризика од настанка повреда и оштећења здравља радника (члан 13. ст. 1, 2. и 3), да је послодавац дужан да обезбиједи на основу акта о процјени ризика и оцјене службе медицине рада прописане љекарске прегледе запослених у складу са овим законом (члан 15. став 1. тачка ж), да ће актом о процјени ризика, на основу оцјене службе медицине рада послодавац одредити посебне здравствене услове које морају да испуњавају запослени за обављање одређених послова на радном мјесту у радној средини или за употребу поједине опреме за личну заштиту на раду (члан 16. став 1), да се периодичне провјере оспособљености за безбједан и здрав рад радника који ради на радном мјесту са повећаним ризиком врши на начин и по поступку утврђеном актом о процјени ризика (члан 28. став 3), да је право и дужност радника који ради на радном мјесту са повећаним ризиком да обави љекарски преглед на који га упућује послодавац, да је радник дужан да ради на радном мјесту са повећаним ризиком, на основу извјештаја службе медицине рада, којим се утврђује да је здравствено способан за рад на том радном мјесту (члан 32. ст. 3. и 4), да радник има право да одбије да ради ако му послодавац није обезбиједио прописани љекарски преглед или ако се на љекарском прегледу утврди да не испуњава прописане здравствене услове, у смислу члана 43. овог закона, за рад на радном мјесту са повећаним ризиком (члан 33. став 1. тачка б), да радник за заштиту и здравље на раду или овлашћена организација која има лиценцу обављају послове у складу са овим законом, а нарочито организује превентивне и периодичне прегледе и испитивања средстава за рад и средстава и опреме за личну заштиту на раду и да предлажу мјере за побољшање услова рада, нарочито на радном мјесту са повећаним ризиком (члан 40. став 1. тач. д. и ђ), да за обављање послова заштите здравља запослених на раду послодавац ангажује службу медицине рада, да је служба медицине рада из става 1. овог члана дужна да обавља послове у складу са овим законом, а нарочито да учествује у идентификацији и процјени ризика на радном мјесту и радној средини приликом састављања акта о процјени ризика, да оцјењује и утврђује посебне здравствене способности које морају да испуњавају радници за обављање одређених послова на радном мјесту са повећаним ризиком или за употребу, односно руковање одређеном опремом за рад, да врши претходне и периодичне љекарске прегледе радника на радним мјестима са повећаним ризиком и издаје извјештаје о љекарским прегледима у складу са прописима о заштити и здрављу на раду, да претходне и периодичне љекарске прегледе радника, у смислу става 2. тачка д) овог члана, може да врши служба медицине рада која има прописану опрему, просторије и стручни кадар (члан 41. ст. 1. и 2. тач. а, г и д и став 3), да је послодавац дужан да раднику на радном мјесту са повећаним ризиком прије почетка рада обезбиједи претходни љекарски преглед, као и периодични љекарски преглед у току рада, да се претходни и периодични љекарски прегледи радника на радним мјестима са повећаним ризиком врше на начин, по поступку и у роковима утврђеним прописима о заштити и здрављу на раду које споразумно прописују министар и министар здравља и социјалне заштите, да ако се у поступку периодичног љекарског прегледа утврди да запослени не испуњава посебне здравствене услове за обављање послова на радном мјесту са повећаним ризиком, послодавац је дужан да га премјести на друго радно мјесто које одговара његовим здравственим способностима (члан 43. ст. 1, 2. и 3), да ће се новчаном казном од 2.500 до 15.000 КМ казнити за прекршај послодавац ако на основу акта о процјени ризика и оцјене службе медицине рада не обезбиједи у складу са овим законом прописане љекарске прегледе радника (члан 15. став 1. тачка ж), ако раднику на радном мјесту са повећаним ризиком не обезбиједи претходни, односно периодични љекарски преглед или га обезбиједи супротно од прописаног начина и поступка (члан 43. ст. 1. и 2), ако радника који обавља послове на радном мјесту са повећаним ризиком, за кога се у поступку периодичног љекарског прегледа утврди да не испуњава прописане здравствене услове за обављање послова на радном мјесту са повећаним ризиком, не премјести на друго радно мјесто које одговара његовим здравственим способностима (члан 43. став 3) (члан 67. став 1. тач. к, ћ и у), да ће се новчаном казном од 2.500 до 15.000 КМ казнити за прекршај здравствена установа или друга организација која има организовану службу медицине рада ако послове обавља супротно овом закону (члан 41. став 2), (члан 71. став 1).
Узимајући у обзир наведене уставне и законске одредбе, Суд је утврдио да су оспорени правилник, сагласно овлашћењу из члана 43. став 2. Закона о заштити на раду (у закону наведено министар и министар здравља и социјалне заштите), донијели министар здравља и социјалне заштите и министар рада и борачко-инвалидске заштите, којим су детаљније разрађене одредбе наведеног закона у вези са претходним и периодичним љекарским прегледима радника на радним мјестима са повећаним ризиком. Доносиоци оспореног акта су споразумно утврдили начин, поступак и рокове обављања претходних и периодичних љекарских прегледа радника на радним мјестима са повећаним ризиком. Овим правилником је, поред осталог, прописано да претходне и периодичне љекарске прегледе обавља служба медицине рада и да у поступку обављања претходног и периодичног љекарског прегледа радника служба медицине рада користи податке из акта послодавца о процјени ризика и о факторима ризика на радном мјесту са повећаним ризиком и посебном здравственом стању које мора имати радник (члан 1). Оцјењујући оспорену одредбу члана 5. став 1, као и елементе из тач. 1. и 10. Прилога I, који чини саставни дио овог правилника, Суд је утврдио да оспореним прописивањем нису нарушене уставне одредбе наведене у иницијативи.
Оспореним нормирањем доносиоци овог правилника, по оцјени Суда, нису изашли из законског оквира, јер Закон о заштити на раду, који је послужио као правни основ за доношење Правилника, не предвиђа обавезу тражења медицинске документације од љекара код кога се радник лијечи. Користећи формулацију „може“, доносиоци оспореног акта су оставили дискреционо право служби медицине рада да у поступку оцјењивања посебног здравственог стања радника утврде да ли је за оцјењивање неопходна медицинска документација од љекара код кога се радник лијечи, а што је у складу са Законом о заштити на раду, који не прописује обавезу тражења исте. Уставни суд указује да, сагласно одредбама члана 115. Устава, овај суд није надлежан за поступање по захтјевима за оцјену уставности општих аката из разлога што одређено питање није уређено на начин на који давалац иницијативе сматра да би требало да буде уређено, већ се такав захтјев, по оцјени Суда, у суштини, своди на приједлог за измјену и допуну оспореног правилника.
Такође, према члану 115. Устава овај суд није надлежан да оцјењује евентуалне неправилности у примјени предметне одредбе у пракси, што се у иницијативи наводи конкретним примјером.
Суд није разматрао остале паушалне наводе из иницијативе о повреди чл. 37, 39, 40. и 51. Устава, цијенећи да се гаранције из ових уставних норми не могу довести у везу са оспореним прописивањем.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-62/24
16. јули 2025. године