Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. септембра 2025. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 37. ст. 7. и 8. Закона о обавезном здравственом осигурању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 93/22 и 132/22).
О б р а з л о ж е њ е
Саша Бундало из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 37. ст. 7. и 8. Закона о обавезном здравственом осигурању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 93/22 и 132/22) и то у односу на члан 52. Устава Републике Српске. У иницијативи се наводи да је синтагмом из оспорене законске одредбе “здравственој установи у Републици, са којом Фонд има закључен уговор” створена “основа за закључење уговора са само једном здравственом установом као пружаоцем услуга из области биомедицински потпомогнуте оплодње, те се на тај начин, створеним ексклузивитетом ограничава конкуренција као основни принцип слободног тржишта”. Образлажући наведено давалац иницијативе наводи да је осигураницима Фонда здравственог осигурања Републике Српске и корисницима услуга у области биомедицински потпомогнуте оплодње ускраћен избор, из разлога што су обавезни да прва два од могућа три поступка медицински потпомогнуте оплодње, који се финансирају из средстава које обезбјеђује Влада Републике Српске у буџету, изврше искључиво у Здравственој установи “Медицо С” из Бањалуке са којом је Фонд закључио уговор ради пружања наведене услуге. Поред тога, давалац иницијативе наводи да Законом о обавезном здравственом осигурању нити Програмом за осигурање биомедицински потпомогнуте оплодње за 2023. и 2024. годину нису утврђени критеријуми на основу којих је оправдано условљавање обављања два поступка у медицинској установи са којом Фонд има закључен уговор, док за трећи поступак, који је уједно и посљедњи који се финансира из буџета, Фонд може, а и не мора одобрити финансирање поступка у установи са којом нема закључен уговор. Уз то, давалац иницијативе указује на Закон о здравственој заштити којим је предвиђено да “пацијент у складу са овим законом има право на избор здравствене установе која пружа здравствене услуге на територији Републике” и тврди да је оваквом праксом пацијентима, осигураницима Фонда избор у потпуности онемогућен, те да је “право на избор у директној вези са тржишном конкуренцијом и може довести до повећања квалитета пружених здравствених услуга, као и саме успјешности поступака биомедицински потпомогнуте оплодње”. Закључно, давалац иницијативе износи тврдњу да је Фонд, иако у Републици Српској постоје двије здравствене установе које су регистроване за обављање послова асистиране репродуктивне технике - биомедицински потпомогнуте оплодње, изабрао само једну здравствену установу, и то “Медицо С”, са којом је закључио уговор ради пружања услуге биомедицински потпомогнуте оплодње, а да претходно није спровео поступак јавне набавке нити упутио јавни позив за закључење уговора ради пружања услуге биомедицински потпомогнуте оплодње, као и да је наведено поступање Фонду омогућено оспореном законском одредбом. На основу изложеног, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да оспорене одредбе наведеног члана Закона о обавезном здравственом осигурању нису у сагласности са Уставом.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.
Оспореним чланом 37. Закона о обавезном здравственом осигурању (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 93/22 и 132/22) прописано је да се биомедицински потпомогнута оплодња према Програму из става 3. овог члана обезбјеђује у здравственој установи у Републици, са којом Фонд има закључен уговор (став 7), те да изузетно од става 7. овог члана, након финансирања два неуспјела покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње у Републици, Фонд може у складу са Програмом из става 3. овог члана одобрити финансирање још једног покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње и у здравственој установи изван Републике (став 8).
У поступку разматрања оспорених одредаба члана 37. ст. 7. и 8. Закона о обавезном здравственом осигурању Суд је, прије свега, имао у виду да је одредбама члана 52. Устава Републике Српске на које указује давалац иницијативе утврђено да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи (став 1), те да су забрањени монополи (став 2).
Поред тога, Суд је имао у виду да Устав у другим одредбама које су од значаја за оцјењивање основаности навода даваоца иницијативе утврђује: да свако има право на здравствену заштиту и да је зајамчено право на здравствену заштиту у складу са законом (члан 37. став 2), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, основне циљеве и правце социјалног развоја, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, здравство, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 8, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2) и да закони, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Поред наведених одредаба Устава, Суд је имао у виду одредбе Закона о обавезном здравственом осигурању (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 93/22 и 132/22) којим је прописано и то, члан 1. да се овим законом уређује систем обавезног здравственог осигурања, као и друга питања од значаја за обавезно здравствено осигурање у Републици Српској; члан 2. да је обавезно здравствено осигурање дјелатност од општег интереса за Републику Српску (став 1); члан 3. да се права из обавезног здравственог осигурања остварују и користе у садржају, обиму и на начин уређен овим законом (став 2); члан 14. да је осигураник физичко лице за које је прописом којим се уређује област доприноса прописана обавеза уплаћивања доприноса за обавезно здравствено осигурање и којем се обезбјеђују права из обавезног здравственог осигурања у складу са овим законом (став 1), а осигурано лице је осигураник, те члан породице или члан породичног домаћинства осигураника, као и друго лице којем се, у складу са овим законом, обезбјеђује право на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања (став 2); члан 37. да здравствена заштита у планирању породице обухвата прегледе и лијечење у вези са: 1) планирањем трудноће, трудноћом и стањима која могу да изазову компликацију трудноће, 2) дијагностиком и лијечењем неплодности, 3) прекидом трудноће из медицинских разлога, 4) порођајем у здравственој установи и болничким лијечењем када је лијечење медицински неопходно, 5) бабинском његом породиље и новорођенчета (став 1), да се здравствена заштита из става 1. овог члана обезбјеђује на примарном, секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите (став 2), да Управни одбор Фонда, уз сагласност министра, до 31. јула текуће године за наредну годину, доноси Програм за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње, која обухвата успостављање медицинске индикације, поступак стимулације (терапија) и поступке у складу са прописом којим се уређује област биомедицински потпомогнуте оплодње (став 3), да Програм из става 3. овог члана дефинише биомедицински потпомогнуту оплодњу која се финансира према годинама живота жене, цијену поступака, обим финансирања, односно висину доплате и друга питања од значаја за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње (став 4), да се Програм из става 3. овог члана објављује у "Службеном гласнику Републике Српске" (став 5), да Влада доноси Одлуку о начину финансирања Програма за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње из става 3. овог члана до 30. септембра текуће године за наредну годину (став 6), да у складу са Програмом из става 3. овог члана утврђивање основаности захтјева за издавање претходног одобрења Фонда, у првом степену, врши Комисија стручно-медицинских консултаната, коју рјешењем именује директор Фонда (став 9), да на основу приједлога Комисије из става 9. овог члана рјешење доноси руководилац филијале Фонда (став 10), да осигурано лице има право жалбе на рјешење из става 10. овог члана у року од 15 дана од дана достављања рјешења, о којем одлучује директор Фонда (став 11), да директор Фонда именује Комисију из реда стручних лица, која у поступку по жалби осигураног лица врши стручно-медицинску оцјену основаности захтјева, те директору Фонда предлаже доношење рјешење у другом степену (став 12); члан 46. да у складу са расположивим средствима према финансијском плану - буџету Фонда и правилником из члана 45. став 3. овог закона Фонд за сваку календарску годину закључује уговоре са здравственим установама у Републици о пружању и финансирању здравствене заштите према плану мреже донесеном на основу прописа којима се уређује област здравствене заштите, укључујући и уговоре којима се регулише испорука лијекова који се издају на рецепт и испорука медицинских средстава (став 1), да се уговором из става 1. овог члана регулишу међусобна права и обавезе Фонда и здравствене установе из става 1. овог члана (став 2), да се уговором са здравственом установом може регулисати плаћање робе и услуга које су набављене у поступку централизованих јавних набавки у складу са прописом којим се уређује област јавних набавки (став 3), да здравственим установама са којима није закључен уговор о пружању и финансирању здравствене заштите Фонд може платити само услуге хитног збрињавања, по цјеновнику из члана 45. овог закона (став 4); члан 55. да осигурано лице - жена има право на рефундацију трошкова поступка биомедицински потпомогнуте оплодње коју је платила властитим средствима или коју је властитим средствима платио члан њене породице, а то се доказује изјавом лица датом код нотара или овлашћеног органа локалне самоуправе, у случају када је жена послије навршених година до којих се биомедицински потпомогнута оплодња може финансирати према програму из члана 37. овог закона након трудноће остварене овим поступком родила дијете (став 1), да утврђивање основаности захтјева за рефундацију трошкова поступка биомедицински потпомогнуте оплодње врши комисија стручно-медицинских консултаната коју рјешењем именује директор Фонда (став 4); члан 56. да се рефундација трошкова поступка биомедицински потпомогнуте оплодње из члана 55. овог закона врши до висине цијене која је одређена Програмом из члана 37. овог закона (став 1), да се средства за финансирање обавеза насталих по основу права на рефундацију трошкова поступка биомедицински потпомогнуте оплодње из члана 55. овог закона обезбјеђују у складу са одлуком Владе из члана 37. овог закона (став 2); члан 97. да Фонд врши јавна овлашћења у обезбјеђивању и спровођењу обавезног здравственог осигурања, као и у рјешавању о правима из обавезног здравственог осигурања (став 1); члан 103. да се средства за финансирање права из обавезног здравственог осигурања обезбјеђују из: 1) доприноса за обавезно здравствено осигурање према основицама и стопама из прописа који уређује област доприноса, 2) буџета Републике, 3) средстава остварених према међународним уговорима, 4) средстава остварених наплатом трошкова лијечења и других нужних трошкова од друштава за осигурања, 5) продајом имовине или издавањем имовине Фонда у закуп, 6) других извора утврђених овим или посебним законом (став 1), да се из буџета Републике Српске могу обезбиједити средства за финансирање: 2) посебног програма за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње из члана 37. овог закона (став 4).
По оцјени Суда, из наведених одредаба Устава (члан 37. и тач. 8, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава) произлази овлашћење законодавца да уреди систем обавезног здравственог осигурања и у оквиру тога, права и обавезе по том основу, услове и начин остваривања права из здравственог осигурања, систем финансирања здравственог осигурања и друга питања од значаја за свеобухватно уређење ове области. У оквиру наведеног овлашћење за уређивање обавезног здравственог осигурања је, по оцјени Суда, и овлашћење за уређивање здравствене заштите у планирању породице, која између осталог обухвата и дијагностику и лијечење неплодности, односно обезбјеђивање права на биомедицински потпомогнуту оплодњу, што подразумијева и поступак, те обим остваривања овог права средствима која се обезбјеђују из буџета, а намијењена су за плаћање осигураницима и финансирање биомедицинске потпомогнуте оплодње. У том смислу, прописивање да се биомедицински потпомогнута оплодња према Програму за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње обезбјеђује у здравственој установи у Републици, са којом Фонд има закључен уговор, те да изузетно, након финансирања два неуспјела покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње у Републици, Фонд може у складу са Програмом за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње одобрити финансирање још једног покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње и у здравственој установи изван Републике из домена је законодавне политике у оквиру које се цијени рационалност појединих законских рјешења у одређеној области, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава није надлежан да одлучује.
Уставни принцип о слободи предузетништва из члана 52. Устава, на који указује давалац иницијативе, по оцјени Суда, није уставноправно релевантан за оцјену уставности оспорених одредаба члана 37. Закона о обавезном здравственом осигурању, јер се њима не уређују питања из области предузетништва, већ само прописује да се поступци биомедицински потпомогнуте оплодње који се остварују у складу са Програмом за обезбјеђивање биомедицински потпомогнуте оплодње спроводе у уговорној здравственој установи, те обим остваривања овог права у уговорној здравственој установи, као и могућност и обим остваривања овог права изван уговорне здравствене установе. При томе, Суд је имао у виду да се став даваоца иницијативе и образложење о повреди ове уставне одредбе темељи, превасходно, на примјени оспорене одредбе члана 37. став 7. Закона, у конкретном случају избору здравствене установе са којом је закључен уговор о пружању услуге биомедицински потпомогнуте оплодње, као и на његовом тумачењу примјене ове одредбе од стране Фонда здравственог осигурања Републике Српске, као поступајућег органа, које детаљно описује у иницијативи. У вези са овим наводима Уставни суд указује да, према члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује примјену законских рјешења.
Уставни суд, такође, није надлежан да одлучује о међусобној усаглашености закона те, у том смислу, наводи даваоца иницијативе којима се указује на Закон о здравственој заштити (“Службени гласник Републике Српске” број 57/22) којим је прописано да пацијент у складу са овим законом има право на избор здравствене установе која пружа здравствене услуге на територији Републике (члан 40) нису од значаја за одлучивање о уставности оспорених одредаба Закона о обавезном здравственом осигурању.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, предлажемо Суду да, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучи без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-80/24
24. септембар 2025. године