Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тач. а) и г), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. септембра 2025. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 44. став 2. и члана 154. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23).
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 149. ст. 3. и 4. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23).
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 44. став 2. и члана 154. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23) са чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17, 66/18 и 15/21).
О б р а з л о ж е њ е
Лазар Ђукић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 44. став 2, члана 149. ст. 3. и 4. и члана 154. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23). У иницијативи се наводи да оспорене законске одредбе нису у сагласности са чланом 19. став 1. Устава Републике Српске и чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17, 66/18 и 15/21). Наиме, давалац иницијативе сматра да је оспореним прописивањем законодавац прекршио општа правна правила рачунања рокова, јер је одредио да се рок за плаћање новчане казне из прекршајног налога, као и рок за подношење захтјева за судско одлучивање по прекршајном налогу, рачуна од дана уручења налога, а не од наредног дана од уручења/пријема прекршајног налога, како је то прописано чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске. У вези са наведеним, у иницијативи се указује на члан 105. став 2. Закона о прекршајима Републике Српске, којим је прописано да уколико овим законом нису уређена поједина питања прекршајног поступка, на та питања се сходно примјењују одредбе Закона о кривичном поступку Републике Српске, те, између осталог, и одредбе о роковима. Полазећи од свог става о несагласности оспорених законских норми са чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске, давалац иницијативе закључује да је законодавац, на тај начин, онемогућио право на одбрану у судском прекршајном поступку и тиме нарушио гаранције из члана 19. став 1. Устава. Образлажући наводе о повреди ове уставне норме, износи мишљење да је оспореним прописивањем суспендован један дан рока у којем би окривљени могао надлежном суду да поднесе захтјев за судско одлучивање уколико сматра да није одговоран за прекршај, те да му је онемогућено да у законском року од седам дана плати половину изречене новчане казне.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на иницијативу.
Оспореним одредбама Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23) прописано је:
„Уколико окривљени против којег је издат прекршајни налог прихвати одговорност и, најкасније у року од осам дана од дана пријема прекршајног налога, плати половину изречене новчане казне, ослобађа се плаћања друге половине изречене новчане казне (члан 44. став 2);
Прекршајни налог садржи поуку да уколико лице против којег је издат прекршајни налог прихвати одговорност и најкасније у року од осам дана од дана пријема прекршајног налога плати половину изречене новчане казне, ослобађа се плаћања друге половине изречене новчане казне (члан 149. став 3);
Прекршајни налог садржи упозорење да окривљени има право да поднесе захтјев за судско одлучивање у року од осам дана од дана уручења, са назнаком којем суду окривљени треба да поднесе захтјев (члан 149. став 4);
Окривљени може надлежном суду поднијети захтјев за судско одлучивање о прекршајном налогу у року од осам дана од дана уручења налога, у складу са чланом 149. став 4. овог закона (члан 154. став 1).“
Разматрајући наводе иницијативе, Суд је утврдио да Одлуком овог суда број У-14/14 од 29. априла 2015. године („Службени гласник Републике Српске“ број 36/15) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности, између осталог, и члана 149. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14), јер је Суд оцијенио да овом законском одредбом није дошло до повреде Устава Републике Српске. Истовремено, Суд је констатовао да накнадним измјенама и допунама овог закона, које су објављене у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 110/16, 100/17 и 90/23, члан 149. није измијењен, нити допуњен. Дакле, имајући у виду да је наведеном одлуком овог суда већ одлучено о уставности оспореног члана 149. ст. 3. и 4. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14, 110/16, 36/15 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 100/17, 19/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 90/23), Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио да не прихвати иницијативу за оцјењивање ове законске одредбе.
У поступку оцјењивања уставности члана 44. став 2. и члана 154. став 1. предметног закона, Суд је имао у виду одредбе Устава које су релевантне у конкретном случају, а којим је утврђено: да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, организацију, надлежности и рад државних органа и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђује законом (члан 122), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (члан 49. став 1), да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. став 2). Чланом 70. став 1. тачка 2. Устава утврђено је да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте, а чланом 108 става 1. да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.
Чланом 19. став 1. Устава, у односу на који давалац иницијативе тражи оцјењивање уставности оспорених законских одредаба, утврђено је да је зајамчено право на одбрану.
По оцјени Суда, из цитираних уставних одредаба произлази овлашћење законодавца да уреди поступак пред судовима и другим државним органима, па тако и прекршајни поступак, а у оквиру тог овлашћења и да уреди питање плаћања новчане казне изречене у прекршајном поступку и пропише рок у којем окривљени може надлежном суду поднијети захтјев за судско одлучивање о прекршајном налогу.
Имајући у виду садржај члана 44. став 2. и члана 154. став 1. предметног закона, Суд је оцијенио да оваквим нормирањем није дошло до повреде права на одбрану из члана 19. став 1. Устава, како се то наводи у иницијативи. Суд, наиме, сматра да се садржај оспорених одредаба не може довести у везу са овом уставном гаранцијом, јер је овим нормама Закона о прекршајима Републике Српске прописан услов под којим окривљени може платити половину изречене новчане казне у прекршајном поступку (члан 44. став 2) и рок у којем окривљени може надлежном суду поднијети захтјев за судско одлучивање о прекршајном налогу (члан 154. став 1). По оцјени Суда, оспореним нормирањем је законодавац, на основу овлашћења да уреди основна правила прекршајног поступка, прописао наведене рокове, не излазећи из Уставом утврђених оквира, а наводи иницијативе о повреди права на одбрану из члана 19. став 1. Устава се темеље превасходно на погрешном тумачењу предметних законских норми.
Наиме, давалац иницијативе, прије свега, износи став о несагласности оспорених одредаба предметног закона са чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске, којим је прописано рачунање рокова у односу на час или дан када је извршено достављање или саопштавање у кривичном поступку. Потом, у вези с тим, указује на члан 105. став 2. Закона о прекршајима Републике Српске, којим је, у случају да овим законом нису уређена поједина питања прекршајног поступка, предвиђена сходна примјена Закона о кривичном поступку Републике Српске, поред осталог, и у погледу рачунања рокова. Тврдећи да постоји несагласност оспорених норми Закона о прекршајима Републике Српске са прописивањем рачунања рокова из Закона о кривичном поступку Републике Српске, давалац иницијативе изводи закључак о повреди права на одбрану из члана 19. став 1. Устава, јер сматра да је различитим прописивањем рачунања рокова у односу на Закон о кривичном поступку Републике Српске законодавац оспореним прописивањем грађанима „онемогућио право на одбрану у судском прекршајном поступку на начин да им је суспендовао један дан рока у којем би исти могли да поднесу захтјев за одлучивање надлежном суду.“
Дакле, како из наведеног произлази, давалац иницијативе, оспоравајући предметне законске норме у односу на члан 19. став 1. Устава, не наводи релевантне уставноправне разлоге, већ закључак о њиховој неуставности изводи посредним путем, налазећи постојање несагласности члана 154. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске са чланом 70. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске. Имајући у виду одредбе члана 115. Устава, Суд није надлежан да оцјењује сагласност одредаба једног закона са одредбама другог закона, већ сагласност закона, других прописа и општих аката са Уставом и сагласност прописа и општих аката са законом.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених законских норми одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-82/24
24. септембар 2025. године