Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 24. септембра 2025. године, д о н и о ј е
О Д Л У К У
Одбија се приједлог за утврђивање неуставности одредбе члана 36а. став 1. тачка 4. Закона о дјечјој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18, 107/19, 119/21, 112/23 и 45/25) у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“ и „нити остварује право на дневно збрињавање“.
О б р а з л о ж е њ е
Драгана Кљајић из Бањалуке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности одредбе члана 36а. став 1. Закона о дјечјој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18, 107/19, 119/21 и 112/23) у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“ и тачке 4. истог члана у дијелу који гласи „нити остварује право на дневно збрињавање“. У иницијативи се наводи да је оспорена одредба, која прописује право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у развоју, најдуже до навршене 30. године живота дјетета, у супротности са одредбама члана 36. Устава Републике Српске, с обзиром на то да наведена уставна одредба гарантује посебну заштиту малољетницима о којима се родитељи не старају, као и лицима која нису у могућности да се сама старају о себи и заштити својих права и интереса, без обзира на старосну доб тих лица. Даље се наводи да је одредба члана 36а. став 1. тачка 4, која прописује да је услов за остваривање права на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу, да лице са сметњама у развоју не остварује право на дневно збрињавање у складу са законом којим се уређује област социјалне заштите, у супротности са одредбама чл. 36. и 38. Устава Републике Српске, који гарантују право на посебну заштиту, право на школовање по једнаким условима и обавезно основно школовање. У вези са тим, у иницијативи се наводи да се оваквим законским рјешењем права родитеља на остваривање статуса родитеља-његоватеља и права дјетета на дневно збрињавање, међусобно искључују, те да родитељи морају да бирају између права на накнаду, с једне стране, и права свог дјетета на дневно збрињавање, које подразумијева васпитање и образовање, психосоцијалну рехабилитацију, радну окупацију и остало, са друге стране, чиме се дјеци са сметњама у развоју ускраћује посебна заштита из члана 36. Устава, као и право на школовање под једнаким условима и обавезно основно школовање из члана 38. Устава, а у вези са чим се у иницијативи указује и на одредбе чл. 2. и 6. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22).
Накнадно, удружења грађана „Дјеца свјетлости“ из Бањалуке и „Плави балон“ из Приједора дала су Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјену уставности одредбе члана 36а. став 1. у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“. У приједлогу се наводи да је из формулације оспорене законске одредбе видљиво да се ради о дјетету које је потпуно зависно од туђе помоћи, јер је потпуно неспособно да се брине о себи, а из дјететове медицинске документације да је ријеч о 100% физичком оштећењу, дакле о оштећењу које је доживотно и код ког не постоји могућност побољшања, у ком смислу је формулација из оспорене одредбе „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“ неуставна. У приједлогу се указује на одредбе члана 5. алинеја 1. и члана 10. Устава Републике Српске, те на одредбе чл. 5. и 28. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, које гарантују равноправност и недискриминацију и одговарајући животни стандард и заштиту особа са инвалидитетом. У вези са наведеним, предлагачи истичу да је одредба члана 36а. став 1. предметног закона у оспореном дијелу у супротности са чланом 10. Устава Републике Српске, јер се ускраћивањем права на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у развоју, након 30. године живота дјетета, прави разлика унутар једне групе особа са инвалидитетом, на начин да ова лица до 30. године живота имају право на новчану подршку, а након 30. године живота то право више немају, што је по мишљењу предлагача, дискриминаторно и неуставно. У приједлогу се указује и на чињеницу да родитељ-његоватељ, који пружа цјелодневну његу дјетету са 100% инвалидитета, које је потпуно зависно од туђе његе и помоћи, нема могућности да ради и привређује, те му је накнада коју остварује по основу оспорене законске одредбе једини извор примања, због чега се поставља питање на који начин ће тај родитељ да се брине о дјетету са сметњама у развоју и након навршене 30. године живота дјетета, ако више нема право на новчану подршку.
Даниела Вишњић из Бањалуке такође је дала Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности одредбе члана 36а. став 1. Закона о дјечјој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18, 107/19, 119/21 и 112/23) у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“. У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба у супротности са одредбама члана 5. алинеја 1. и члана 10. Устава Републике Српске и са одредбама чл. 5. и 28. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, а давалац иницијативе износи идентичне наводе и уставноправне разлоге на којима темељи своју иницијативу, као у претходно поменутом приједлогу.
У допуни иницијативе коју је Суду доставила Даниела Вишњић из Бањалуке наводи се да предметни закон не дефинише појам „дијете“, односно да се код увођења категорије родитеља-његоватеља, као скрбника дјетета са сметњама у развоју, законодавац није руководио уобичајеном законском дефиницијом дјетета, те је стога ограничавање права родитељу-његователју на накнаду, са навршених 30 година дјетета са сметњама у развоју, неуставно. Такође се наводи да су ова дјеца и након 30. године живота потпуно зависна од туђе његе и помоћи, те истиче да родитељи дјеце са сметњама у развоју из оспорене одредбе пролазе кроз ванпарнични поступак одузимања пословне способности или продужења родитељског права, чиме им је, како се наводи, родитељско право и формално продужено након пунољетства дјетета.
С обзиром на чињеницу да се у конкретној уставноправној ствари, посебним приједлогом и посебним иницијативама тражи оцјена уставности истог општег акта, Суд је на основу члана 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 114/12, 29/13 и 90/14) рјешењем број: У-49/25 од 28. маја 2025. године, спојио дате иницијативе са поднесеним приједлогом, ради вођења јединственог поступка.
Народна скупштина Републике Српске није Суду доставила одговор на наводе из приједлога.
Оспореном одредбом члана 36а. став 1. алинеја 4. Закона о дјечјој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18, 107/19, 119/21, 112/23 и 45/25) прописано је да право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу остварује један од родитеља дјетета са сметњама у развоју најдуже до навршене 30. године живота дјетета, које не остварује право на смјештај у установу социјалне заштите, здравствену установу или није остварило право на збрињавање у хранитељску породицу, нити остварује право на дневно збрињавање, у складу са законом којим се уређује област социјалне заштите.
Приликом оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да се уставно уређење Републике темељи, поред осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (члан 5. алинеја 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да малољетници о којима се родитељи не старају, као и лица која нису у могућности да се сама старају о себи и заштити својих права и интереса, имају посебну заштиту (члан 36. став 7), да свако има право на школовање под једнаким условима, да је основно школовање обавезно и бесплатно (члан 38. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, бригу о дјеци и омладини (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), да Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом (члан 115).
Суд је такође, имао у виду да је Законом о дјечјој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18, 107/19, 119/21, 112/23 и 45/25) уређен систем дјечје заштите, корисници права из дјечје заштите, поступак за остваривање права и друга питања од значаја за систем дјечје заштите (члан 1). Одредбама овог закона, између осталог, је прописано да је дјечја заштита у смислу овог закона дјелатност од општег интереса за Републику Српску, а чине је организоване активности којима се обезбјеђује: подршка за рађање дјеце и усклађивање рада и родитељства, стварање основних услова за уједначавање нивоа задовољавања развојних потреба дјеце, помоћ породици са дјецом у остваривању њене репродуктивне, заштитне, васпитне и економске функције, побољшавање материјалног положаја породица са дјецом, посебна финансијска подршка породици за рођење трећег дјетета (члан 2), да се права из овог закона која се реализују кроз новчана давања и пружањем услуга кориснику остварују посредством Јавне установе Јавни фонд за дјечију заштиту (члан 4), да је право из дјечје заштите, поред осталих и накнада родитељу-његоватељу или његоватељу (члан 10. тачка 9), да основицу за утврђивање висине права из чл. 14, 22. и 36г. овог закона, као и основицу за утврђивање цензуса из члана 25. овог закона, почев од 2024. године, утврђује одлуком Влада Републике Српске у проценту од најниже плате у претходној години (члан 21), да право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу остварује један од родитеља дјетета са сметњама у развоју најдуже до навршене 30. године живота дјетета, које: 1) има трајно оштећење или обољење због којих је потпуно зависно од помоћи и његе другог лица при задовољавању основних животних потреба, са процентом тјелесног оштећења од 100%, 2) има потребу за посебном његом на основу налаза и мишљења стручне комисије, у складу са овим законом и законом којим се уређује област социјалне заштите, 3) није у могућности да се оспособљава за рад у струци кроз наставак школовања према налазу стручне комисије, у складу са законом којим се уређује област социјалне заштите, 4) не остварује право на смјештај у установу социјалне заштите, здравствену установу или није остварило право на збрињавање у хранитељску породицу, нити остварује право на дневно збрињавање, у складу са законом којим се уређује област социјалне заштите (члан 36а. став 1), да уколико у породици има двоје или више дјеце из става 1. овог члана, право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу може остварити самохрани родитељ ако је незапослен, односно један од незапослених чланова породице са којим родитељ и дјеца живе у домаћинству у висини накнаде за једно дијете (члан 36а. став 2), да изузетно, уколико је самохрани родитељ запослен а има двоје или више дјеце из става 1. овог члана, право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу може остварити незапослени члан породице са којим родитељ и дјеца живе у домаћинству у висини накнаде за једно дијете (члан 36а. став 3), уколико у породици има двоје или више дјеце из става 1. овог члана, право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу могу остварити оба родитеља ако су незапослена (члан 36а. став 4), да изузетно, уколико у породици има двоје или више дјеце из става 1. овог члана, право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу може остварити један родитељ за једно дијете уколико је други родитељ запослен (члан 36а. став 5), уколико је двоје или више дјеце из става 1. овог члана одлуком надлежног органа повјерено једном родитељу, право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу може остварити и један од незапослених чланова породице са којим дјеца и родитељ живе у домаћинству (члан 36а. став 6), да се незапосленом брачном или ванбрачном супружнику родитеља дјетета из става 1. овог члана са којим дијете живи у домаћинству, умјесто родитељу, може признати право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу (члан 36а. став 7), да изузетно од члана 36а. овог закона, када су родитељи дјетета са сметњама у развоју умрли или ниједан од родитеља не живи с дјететом и о њему се не брине, или живи са дјететом, али није у могућности да му пружи потребну његу због свог психофизичког стања, накнада родитељу-његоватељу или његоватељу може се признати једном од незапослених чланова породице са којим дијете са сметњама у развоју живи у домаћинству (члан 36б), да право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу може остварити родитељ или његоватељ из чл. 36а. и 36б. овог закона, под условом да: 1) има здравствену способност за пружање посебне његе дјетету са сметњама у развоју, 2) није у радном односу, 3) није старији од 65 година, 4) да је на основу мишљења надлежног органа старатељства подобан за родитеља-његоватеља или његоватеља дјетета са сметњама у развоју, 5) да му није одузето родитељско право или пословна способност, 6) да други родитељ, односно самохрани родитељ није корисник права из члана 10. став 1. тачка 6) овог закона, 7) да није корисник права на помоћ и његу другог лица и личну инвалиднину (члан 36в. став 1), да се висина накнаде за родитеља-његоватеља или његоватеља утврђује у износу од 100% од основице из члана 21. овог закона (члан 36г. став 1), да о захтјеву за остваривање права из члана 10. став 1. тач. 1), 2), 3), 7), 8) и 9) овог закона у првом степену одлучује организациона јединица Фонда према пребивалишту, односно сталном или привременом боравку подносиоца захтјева (члан 38. став 1).
Суд је узео у обзир да је Законом о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 90/16, 94/19, 42/20 и 36/22) уређен систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника социјалне заштите, дјелатност установа социјалне заштите и друга питања значајна за функционисање и остваривање социјалне заштите грађана (члан 1), те прописано да су корисници социјалне заштите појединци, чланови породице и породица у цјелини, који остварују права и услуге у складу са овим законом (члан 9), да се права по овом закону остварују након што су исцрпљене расположиве могућности у другим системима социјалне сигурности (члан 12. став 3), да су права у социјалној заштити, поред осталих, додатак за помоћ и његу другог лица, лична инвалиднина, смјештај у установу, збрињавање у хранитељску породицу и дневно збрињавање (члан 20. тач. б, в, д, ђ, ж), да право на додатак за помоћ и његу другог лица има лице старије од три године којем је због тјелесних, менталних, чулних поремећаја, изражених промјена у здравственом стању неопходна стална помоћ и њега другог лица, под условом да ово право не може остварити по другом основу и не користи право на смјештај у установи социјалне заштите или су смјештени у другу установу на терет буџетских средстава (члан 32. став 1), да се право из става 1. овог члана може остварити као трајно или привремено право, да право из става 1. овог члана могу остварити лица која су потпуно или дјелимично зависна од помоћи и његе другог лица у задовољавању основних животних и физиолошких потреба (члан 32. ст. 2. и 3), да право на личну инвалиднину остварују лица која су зависна од помоћи и његе другог лица приликом задовољавања основних животних потреба и којима је оштећење, односно обољење настало у развојном периоду, а имају утврђену висину тјелесног оштећења од 70% до 100% (члан 35а. став 1. тач. а)), да личну инвалиднину не могу остварити лица која остварују примања по основу инвалидитета стеченог у рату, као и лица која остварују право на смјештај у установу социјалне заштите и право на збрињавање у хранитељску породицу или која су смјештена у другу установу на терет буџетских средстава (члан 35а. став 2), да право на смјештај у установи има дијете са потешкоћама у развоју које нема услова да остане у својој породици и када је то сврсисходније ради чувања и васпитања, школовања, оспособљавања или психосоцијалне рехабилитације, док траје потреба за овим обликом заштите, као и пунољетно лице са инвалидитетом и тешко хронично обољело лице које није у могућности да самостално живи у породици због неповољних здравствених, социјалних, стамбених или породичних прилика и лица са поремећајима у понашању (члан 40. став 1. тач. б) и е)), да право на збрињавање у хранитељску породицу има лице које, у складу са овим законом, има право на смјештај у установу (члан 42. став 2), да хранитељ има право на накнаду за рад и накнаду за трошкове издржавања корисника (члан 44. став 2), да право на дневно збрињавање обухвата различите врсте организованих дневних услуга и боравака изван властите породице кроз које се обезбјеђују исхрана, њега, чување, брига о здрављу, васпитању и образовању, психосоцијална рехабилитација, радна окупација и друге услуге (члан 51. став 1), да се дневно збрињавање може обављати у другој породици, установи социјалне заштите, засебним центрима или дневним боравцима које организују и пружају јавне установе, удружења грађана, вјерске заједнице и друга правна лица (члан 51. став 2), да право на дневно збрињавање има дијете и пунољетно лице које има право на смјештај у установу или збрињавање у хранитељску породицу и друго лице које због својих психосоцијалних тешкоћа и других неповољних животних околности има потребу за овим обликом заштите, а на основу рјешења Центра (члан 52), да процјену потреба и усмјеравање дјеце и омладине са сметњама у развоју врши стручна комисија за процјену потреба и усмјеравање дјеце и омладине са сметњама у развоју (члан 58. став 1), да је Центар установа социјалне заштите коју оснива јединица локалне самоуправе (члан 100. став 1), да у спровођењу дјелатности социјалне заштите и социјалног рада Центар врши јавна овлашћења, те поред осталог, рјешава у првом степену о остваривању права утврђених овим законом и одлукама о проширеним правима у јединицама локалне самоуправе (члан 101. став 1. тач. б)), да осим послова из става 1. овог члана Центар обавља и стручне послове у спровођењу социјалне заштите и социјалног рада, породичне и дјечје заштите, и поред осталог, пружа услуге помоћи и његе у кући, дневног збрињавања и прихватилишта (члан 101. став 2. тач. з)).
Суд је, поред тога, имао у виду да је одредбама члана 94. став 4. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/23 и 27/24) прописано да дијете постаје пунољетно када наврши 18 година живота, као и да је одредбом члана 2. Закона о омладинском организовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 98/04, 119/08 и 1/12) прописано да омладину и младе чине лица од 15 до навршених 30 година.
Одредбама Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22) на које се указује у приједлогу је прописано да је основно васпитање и образовање дјелатност од општег интереса и да основно васпитање и образовање, које се стиче у школама и школама за дјецу са сметњама у развоју, траје девет година, обавезно је и бесплатно за сву дјецу узраста од шест до 15 година (члан 2. ст. 1. и 2), да свако дијете има једнака права и једнаке могућности у основном васпитању и образовању без дискриминације по било ком основу (члан 6. став 1), да једнака права и једнаке могућности подразумијевају обезбјеђивање једнаких услова за сву дјецу при упису и током основног васпитања и образовања (члан 6. став 2).
На основу изложеног, Суд је оцијенио да је законодавац у складу са својим уставним овлашћењима, Законом о дјечјој заштити уредио систем дјечје заштите, кориснике права из дјечје заштите, поступак за остваривање права и друга питања од значаја за систем дјечје заштите, а у оквиру наведеног и право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у развоју, као системску мјеру којом би се пружила подршка родитељима-његоватељима или његоватељима дјеце са најтежим облицима инвалидитета, у случајевима гдје они преузимају посебну и цјелодневну бригу и његу дјетета са сметњама у развоју, односно дјетета које има трајно оштећење или обољење због којег је потпуно зависно од помоћи и његе другог лица при задовољавању основних животних потреба, са процентом тјелесног оштећења од 100%, а усљед чега им је онемогућено право на рад.
По оцјени Суда нормирање из оспорене одредбе члана 36а. став 1. тачка. 4. Закона о дјечјој заштити у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“ и „нити остварује право на дневно збрињавање“, представља ствар законодавне политике и цјелисходне процјене законодавца у уређивању система дјечје заштите, права из дјечје заштите и одређивању услова за остваривање права на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у развоју, чија оцјена у смислу члана 115. Устава није у надлежности Уставног суда.
При томе Суд сматра да нормирање из одредбе члана 36а. став 1. у дијелу који гласи „најдуже до навршене 30. године живота дјетета“ не доводи до повреде уставних гаранција из члана 36. став 7. Устава Републике Српске, с обзиром на то да је посебна заштита лицима која нису у могућности да се сама старају о себи и заштити својих права и интереса, омогућена кроз права прописана Законом о социјалној заштити, која ова лица могу да остварују и након навршене 30. године живота. По оцјени Суда, оспорено нормирање не може се довести у везу са дискриминацијом у праву на посебну заштиту. Ово из разлога што је посебна заштита дјетету са сметњама у развоју из оспорене одредбе до навршене 30. године живота обезбијеђена кроз накнаду коју остварује његов родитељ-његоватељ или његоватељ, те се ова одредба једнако односи на све оне који су њоме обухваћени, а што значи да се лица која су потпуно зависна од помоћи другог лица при задовољавању основних животних потреба са 100% инвалидитета, старија од 30 година, не могу сматрати дискриминисаним, јер се она не налазе у истој или сличној ситуацији прописаној оспореном одредбом. Такође, лица са сметњама у развоју старија од 30 година, потпуно зависна од туђе његе и помоћи, са процентом тјелесног оштећења од 100%, поред тога што се не могу сматрати дјецом, под условима прописаним законом, могу остваривати права из Закона о социјалној заштити, чиме је овој категорији лица након навршене 30. године живота под једнаким условима обезбијеђена посебна заштита.
Суд је исто оцијенио и у погледу нормирања из члана 36а. став 1. тачка 4. предметног закона, у дијелу који гласи „нити остварује право на дневно збрињавање“. Наиме, законодавац је у члану 36а. став 1. Закона прописао право на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у развоју, као вид посебне заштите лица која нису у могућности да се сама старају о себи и заштити својих права и интереса и као превенцију институционалног смјештаја те дјеце у установе социјалне заштите, истовремено прописујући као један од услова за остваривање тог права немогућност остваривања права на дневно збрињавање из одредаба чл. 51-53. Закона о социјалној заштити. По оцјени Суда овакво нормирање није у супротности са уставним гаранцијама из члана 36. став 7. Устава, јер је кроз прописивање из оспорене одредбе законодавац обезбиједио посебну заштиту лицима која нису у могућности да се сама старају о себи и заштити својих права и интереса, а прописивање услова да ова лица не могу истовремено остваривати права из Закона о дјечијој заштити и права из Закона о социјалној заштити наведена у члану 36а. став 1. тачка 4. Закона, представља ствар цјелисходности законодавца у уређивању и обезбјеђивању социјалне заштите и бриге о дјеци и омладини, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава није надлежан да одлучује.
Суд је оцијенио да се наводи предлагача о повреди права на школовање под једнаким условима и обавезно основно школовање из члана 38. Устава Републике Српске не могу довести у уставноправну везу са прописивањем из оспорене одредбе члана 36а. став 1. тачка 4. Закона о дјечјој заштити, с обзиром на то да је право на дневно збрињавање из оспорене одредбе право из социјалне заштите и остварује се на основу рјешења Центра из члана 52. Закона о социјалној заштити, те се стога не може доводити у везу са основним васпитањем и образовањем, које је као дјелатност од општег интереса, примарно и на општи начин уређено Законом о основном образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22).
Суд није разматрао наводе предлагача о повреди одредаба чл. 5. и 28. Конвенције о правима особа са инвалидитетом с обзиром на то да су паушални и не садрже образложење у чему се огледа повреда тих права.
Суд указује на то да незадовољство предлагача оспореним прописивањем, које несумњиво произлази из приједлога, није уставноправно релевантно, јер оцјена оправданости и разлога цјелисходности којима се руководио законодавац код прописивања услова за остваривање права на накнаду родитељу-његоватељу или његоватељу дјетета са сметњама у Закону о дјечјој заштити према члану 115. Устава није у надлежности Уставног суда.
На основу Рјешења број СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија Уставног суда Републике Српске проф. др Иванка Марковић се изузима из одлучивања у овом предмету.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У- 49/25
24. септембар 2025. године