Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 18. децембра 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности и законитости члана 29. став 4. Методологије за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и обрачун цијене коришћења затвореног дистрибутивног система („Службени гласник Републике Српске“ број 11/22).
О б р а з л о ж е њ е
Дејан Савановић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 29. став 4. Методологије за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и обрачун цијене коришћења затвореног дистрибутивног система („Службени гласник Републике Српске“ број 11/22) (у даљем тексту: Методологија). У иницијативи се наводи да оспорена одредба дискриминише у погледу приступа информацијама у корист дистрибутера, а против крајњих потрошача електричне енергије, што је у супротности са одредбом члана 10. Устава Републике Српске. Такође се наводи да тиме што не гарантује приступ релевантним информацијама у вези обрачунске снаге крајњим потрошачима и трећим независним странама, спорни став онемогућава истима правилно улагање жалби и тужби у вези са ставком „обрачунска снага“ на рачунима за електричну енергију, што је у супротности са чланом 16. став 2. Устава Републике Српске. С тим у вези у иницијативи се наводи да је, како наводи давалац иницијативе „Мјешовити холдинг Електродистрибуција Републике Српске (даље: МХЕДРС)“, као дистрибутер електричне енергије на рачунима за исту утврдио обавезу плаћања ставке „обрачунска снага“, да је доносилац оспореног акта у спорном ставу дефинисао четири метода израчуна обрачунске снаге и дозволио МХЕДРС да бира између њих како жели, али није обавезао МХЕДРС да крајњем потрошачу саопшти који је модел изабрао, које су улазне варијабле, коју формулу користи да обради улазне варијабле и добије обрачунску снагу на рачуну за електричну енергију, што представља дискриминацију у погледу једнаког приступа информацијама које се тичу крајњег потрошача. Такође се наводи да је доносилац оспореног акта осталом регулативом одредио да МХЕДРС одговара на све приговоре крајњих потрошача, што значи да је МХЕДРС постављен као првостепени и као другостепени орган за сва питања која се тичу обрачунске снаге. На наведени начин се по мишљењу даваоца иницијативе крши право на жалбу, а уједно онемогућава и подношење тужбе против МХЕДРС, јер да би тужитељ дао убједљив аргумент пред судом мора имати директан увид у податке МХЕДРС, што Комисија, као доносилац оспореног акта, није омогућила оспореним ставом. У преосталом дијелу иницијативе давалац иницијативе указује на одређене нејасноће у примјени оспореног акта, односно у погледу обрачунске снаге у конкретним рачунима за електричну енергију, те предлаже да Уставни суд оспорени став утврди неуставним.
У одговору на иницијативу који је Суду доставила Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске се наводи да је област дистрибуције електричне енергије посебно уређена Законом о електричној енергији („Службени гласник Републике Српске“ број 68/20) и подзаконским актима донесеним на основу овог закона. Везано за наводе иницијативе, доносилац оспореног акта образлаже да су за обављање дјелатности дистрибуције електричне енергије потребна финансијска средства, која се утврђују у тарифном поступку пред Регулаторном комисијом, а поступак се покреће по захтјеву оператера дистрибутивног система, у складу са чланом 42. Методологије. Сагласно начелу потребног прихода за обављање дистрибутивне дјелатности из члана 4. Методологије, оператор дистрибутивног система у свом захтјеву тражи новчана средства у која су укључени трошкови амортизације, рада, материјала, одржавања и сл., а наведени трошкови су по својој природи фиксни и не зависе од количине дистрибуиране електричне енергије. Наведено конкретно значи да сваки крајњи купац чији је објекат прикључен на електродистрибутивну мрежу, рјешењем о електроенергетској сагласности, као управним актом, трајно резервише дио капацитета у дистрибутивној мрежи путем кога у сваком тренутку, по сопственом нахођењу, може да преузима електричну енергију за своје потребе. Само резервисање капацитета оператеру дистрибутивног система значи да треба да димензионише, гради и одржава дистрибутивну мрежу ради обезбјеђења резервног капацитета, што значи да представља трошак, само по себи, без обзира да ли је електрична енергија преузимана или не. Имајући у виду наведене нужности, узроковане физичким специфичностима електричне енергије, као робе која се пласира на тржиште и специфичности електроенергетске мреже која мора у сваком тренутку бити димензионисана и расположива да пренесе електричну енергију, одредбом члана 29. Методологије утврђен је тарифни елемент „обрачунска снага“. Кроз тарифни елемент „обрачунска снага“ обезбјеђују се потребна средства за рад оператора дистрибутивног система, као и припадајући дио који се односи на оператора преносног система. Овај трошак би био изузетно велик уколико би се мјерење снаге примјењивало на сваког корисника дистрибутивног система (крајњег купца), с обзиром да већина постојећих мјерних уређаја нема могућност мјерења снаге. Због тога је чланом 29. Методологије прописано више модалитета за утврђивање овог тарифног елемента.
Даље се наводи да је тарифни елемент обрачунска снага за купце из категорије остала потрошња на ниском напону, осим 1. тарифне групе и купцима из категорије потрошње “домаћинства„ утврђена одредбом члана 9. Тарифног система за продају електричне енергије и коришћење дистрибутивне мреже („Службени гласник Републике Српске“ бр. 119/22 и 24/24), а тарифни ставови за овај тарифни елемент и за ове категорије потрошње су утврђени Одлуком о утврђивању тарифних ставова за кориснике дистрибутивних система у Републици Српској, те да су све чињенице и подаци о утврђивању тарифног елемента обрачунска снага поред објаве у "Службеном гласнику" објављени и на интернет страници Регулаторне комисије, у услужном центру оператера дистрибутивних система и снабдјевача, због чега су неосновани наводи иницијативе да је Регулаторна комисија спорним ставом дозволила операторима дистрибутивних система да бирају метод обрачунске снаге, а да их при томе није обавезала да крајњем потрошачу каже који је метод изабрала, које су улазне варијабле.
У одговору се такође наводи да у случају приговора крајњих купаца у вези са обрачуном утрошене електричне енергије у смислу одредбе члана 33. став 1. Закона о електричној енергији и члана 103. Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом („Службени гласник Републике Српске“ број 13/22), оператор дистрибутивног система или снабдјевач се појављују као друге уговорне стране из уговора о приступу мрежи или уговора о снабдијевању електричном енергијом, а не као првостепене инстанце које ауторитативно одлучују о правима, обавезама и правним интересима крајњих купаца електричне енергије. У овим правним стварима, на основу одредбе члана 32. Закона о електричној енергији, Регулаторна комисија одлучује као првостепена инстанца, а против коначних одлука Регулаторне комисије странка може покренути управни спор пред надлежним судом у смислу члана 25. Закона о енергетици („Службени гласник Републике Српске“ бр. 49/09 и 16/23) и члана 30. и 31. Закона о електричној енергији.
Методологију за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и обрачун цијене коришћења затвореног електродистрибутивног система донијела је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске на основу члана 28. ст. (4), (5), (6), (7), (8) и (9) Закона о електричној енергији (“Службени гласник Републике Српске”, број 68/20) и члана 33. став 1. тачка а) Пословника о раду Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, број 59/10).
Методологијом за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и обрачун цијене коришћења затвореног електродистрибутивног система уређују се: а) критеријуми за одобравање потребног прихода оператора дистрибутивног система у сврху утврђивања тарифних ставова за кориснике дистрибутивног система, б) критеријуми за утврђивање потребног прихода корисника затвореног дистрибутивног система, в) правила распоређивања оправданих трошкова на кориснике система, категорије потрошње и тарифне групе по тарифним елементима, г) начин утврђивања тарифних ставова за кориснике електродистрибутивног система и затвореног електродистрибутивног система и д) правила тарифног поступка у коме се утврђују тарифни ставови за кориснике електродистрибутивног система (члан 1).
Оспореном одредбом члана 29. став 4. Методологије за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и обрачун цијене коришћења затвореног електродистрибутивног система је прописано да обрачунска снага представља мјеру ангажованог преносног и дистрибутивног капацитета за потребе корисника мреже у сваком тренутку током обрачунског периода и утврђује се на један од сљедећих начина: а) мјерењем вршног оптерећења, б) на основу прикључне снаге утврђене уговором о прикључењу, в) на основу утрошене активне електричне енергије или г) на основу анализе оптерећења система и анализе оптерећења крајњих купаца (категорија потрошње и тарифних група).
Приликом оцјене оспорене одредбе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16. став 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).
Поред тога Суд је имао у виду да су Законом о електричној енергији („Службени гласник Републике Српске“ број 68/20) уређени циљеви и начин остваривања електроенергетске политике, услови и начин обављања електроенергетских дјелатности, надлежности Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске у сектору електричне енергије, начин функционисања и развоја тржишта електричне енергије, права и обавезе учесника на тржишту, надзор над тржиштем, заштита купаца електричне енергије, надзор над спровођењем овог закона и друга питања од значаја за уређивање електроенергетске области (члан 1). Одредбама овог закона, између осталог, је прописано да је оператер дистрибутивног система електричне енергије енергетски субјект који обавља дјелатност дистрибуције електричне енергије и управљања дистрибутивним системом електричне енергије, одговоран је за рад, одржавање и развој дистрибутивног система на одређеном подручју, његово повезивање са другим системима и за обезбјеђење дугорочне способности система да испуни потребе за дистрибуцијом електричне енергије на економски оправдан начин (члан 5. тачка 4), да крајњи купац означава купца који купује електричну енергију за сопствену употребу, а купац из категорије потрошње домаћинства означава купца који купује електричну енергију за сопствену употребу, али не укључује комерцијалне дјелатности (члан 5. тач. 14. и 15), да је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске регулаторно тијело које регулише и врши надзор над тржиштем електричне енергије на принципима непристрасности, транспарентности, правичности, недискриминације, ефикасне конкуренције, независности и заштите свих учесника на тржишту електричне енергије (члан 26), да Регулаторна комисија има надлежност да уређује односе између производње, дистрибуције, снабдијевања и купаца електричне енергије, укључујући и трговце електричном енергијом, доноси методологију за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже (дистрибутивна мрежна тарифа), доноси тарифни систем за продају електричне енергије и коришћење дистрибутивне мреже, утврђује тарифне ставове за кориснике дистрибутивних система (дистрибутивна мрежна тарифа), доноси методологију за утврђивање тарифних ставова за коришћење затвореног дистрибутивног система, даје сагласност на тарифне ставове за кориснике затворених дистрибутивних система, те у случају неусаглашености са методологијом утврђује прописане тарифне ставове (члан 28. тач. 1, 4, 5, 6, 8. и 9), да је Регулаторна комисија надлежна да на захтјев странке рјешава спорове између корисника система и оператера дистрибутивног система, те између снабдјевача и крајњих купаца електричне енергије (члан 32. став 1), да је прије подношења захтјева за рјешавање спора Регулаторној комисији странка дужна да претходно у писаној форми поднесе приговор електроенергетском субјекту, те покуша мирним путем ријешити спор (члан 33. став1), да је електроенергетски субјект дужан да подносиоцу приговора достави одговор са образложењем у писаној форми у року од 15 дана од дана пријема приговора (члан 33. став 2), да је електроенергетски субјект обавезан да крајњем купцу електричне енергије омогући доступност документацији и подацима у вези са остваривањем права и извршавањем обавеза из закљученог уговора (члан 33. став 3), да захтјев за рјешавање спора који странка подноси Регулаторној комисији обавезно садржи податке о странкама, предмет захтјева, чињенични опис спора, приједлог за рјешење спора, потпис подносиоца захтјева, а уз захтјев је подносилац дужан да достави доказе на којима заснива захтјев, укључујући и доказ да се претходно обраћао електроенергетском субјекту приговором у писаној форми (члан 33. став 4), да су одлуке Регулаторне комисије о захтјеву за рјешавање спора коначне, да против коначне одлуке Регулаторне комисије из става 1. овог члана странка може покренути управни спор, подношењем тужбе надлежном суду у року од 30 дана од дана пријема одлуке (члан 34). Поред наведеног у члану 77. тач. 1, 7, 9, 17. и 19. овог закона је прописано да Регулаторна комисија доноси опште услове за испоруку и снабдијевање крајњих купаца електричном енергијом (у даљем тексту: општи услови), којима се прописују права и обавезе оператера дистрибутивног система, корисника система, снабдјевача и крајњег купца, укључујући и купца-произвођача и активног купца, начин мјерења и утврђивања потрошње електричне енергије и размјене података, начин обрачуна и услови плаћања електричне енергије, начин рјешавања приговора и жалби корисника система, друге односе између оператера дистрибутивног система и корисника дистрибутивног система, као и односе између снабдјевача и купаца електричне енергије.
На основу изложеног, Суд је оцијенио да су Законом о електричној енергији одређена садржина и обим овлашћења Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске у сектору електричне енергије, као и права и обавезе учесника на тржишту, заштита купаца електричне енергије и друга питања од значаја за уређивање електроенергетске области. Полазећи од цитираних законских одредаба, које прописују да је Регулаторна комисија овлашћена да доноси методологију за утврђивање накнаде за коришћење дистрибутивне мреже и утврђује тарифне ставове за кориснике дистрибутивних система у Републици Српској, Суд је оцијенио да нормирање у оспореном члану 29. став 4. Методологије представља реализацију законских овлашћења овог органа и не садржи повреде Устава на које се указује у иницијативи.
Наиме, разматрајући оспорену одредбу у оквиру навода из иницијативе, Суд је оцијенио да оспорена одредба члана 29. став 4. Методологије не уређује приступ информацијама у вези с обрачунском снагом крајњим купцима, већ модалитете на основу којих оператер дистрибутивног система може утврђивати овај тарифни елемент, због чега се наводи из иницијативе о дискриминацији крајњих купаца у погледу приступа информацијама, не могу довести у везу са садржајем оспорене одредбе. Поред тога, Уставом зајамчена једнакост подразумијева једнакост права и обавеза субјеката који се налазе у истом правном положају. По оцјени Суда, оспорена одредба односи се на оператера дистрибутивног система, који је енергетски субјект који обавља дјелатност дистрибуције електричне енергије и управљања дистрибутивним системом електричне енергије, тако да се оператер дистрибутивног система и крајњи купац не налазе у истој правној ситуацији код прописивања из оспорене одредбе, те истим није повријеђено уставно начело једнакости из члана 10. Устава Републике Српске.
Суд је такође оцијенио да прописивање у оспореној одредби не доводи до повреде члана 16. став 2. Устава, с обзиром на то да се овом одредбом не уређује правна заштита купаца електричне енергије, а давалац иницијативе посредним путем изводи закључак о повреди ове уставне гаранције. У вези са наведеним, Суд указује на то да је правна заштита купца електричне енергије обезбијеђена одредбама чл. 32. до 34. Закона, које уређују право странке на приговор електроенергетском субјекту и доступност документацији и подацима у вези са остваривањем права и извршавањем обавеза из закљученог уговора, као и поступак рјешавања спора пред Регулаторном комисијом за енергетику Републике Српске. Поред тога, одредбом члана 77. Закона је прописано да се општим условима за испоруку и снабдијевање електричном енергијом, које доноси Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске, прописују, поред осталог, начин обрачуна и услови плаћања електричне енергије, као и начин рјешавања приговора и жалби корисника система и други односи између снабдјевача и купаца електричне енергије.
Из наведених разлога Суд је оцијенио неоснованим наводе из иницијативе о повреди Уставом утврђеног права на жалбу или друго правно средство у поступку заштите права купаца електричне енергије.
На основу изложеног, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем није повријеђено начело уставности из члана 108. став 1. Устава Републике Српске.
Остали наводи иницијативе, који се односе на приговоре даваоца иницијативе у погледу тарифног елемента обрачунска снага из конкретног корисничког рачуна, су у домену примјене прописа из електроенергетске области у пракси, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава није надлежан да одлучује.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-93/23
18. децембар 2024. године