Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2024. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 1. Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11, 60/15, 18/16 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 107/19, 1/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 119/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске).
О б р а з л о ж е њ е
Трифун Лукић из Шамца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 1. Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11, 60/15, 18/16 – Одлука Уставног суда Републике Српске, 107/19, 1/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 119/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске). У иницијативи се наводи да је оспореном законском одредбом прописано да се овим законом уређују стицање, коришћење, располагање, заштита и престанак права својине, других стварних права и државине, из чега произлази да је Република Српска на овај начин регулисала својинскоправне односе у погледу свих субјеката права, како приватног, тако и јавноправног карактера, односно обухваћена су и права на стварима у друштвеној, односно државној својини. Овакво уређење предметних правних односа је, по мишљењу даваоца иницијативе, у супротности са одредбом члана 5. алинеја 4. Устава Републике Српске, којим је прописано да се уставно уређење Републике Српске темељи на владавини права. Повреда овог уставног начела се, по мишљењу даваоца иницијативе, састоји у томе што, према оспореној законској одредби, предметни закон уређује својинскоправне односе супротно члану I.1, члану III.5.a. и члану IV.4.е. Устава Босне и Херцеговине. Образлажући свој став, давалац иницијативе цитира наведене одредбе Устава Босне и Херцеговине, те као аргумент у прилог својим наводима указује на одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине број У-8/19 и број У-4/21 којима је, по његовом мишљењу, јасно дефинисана државна имовина и утврђено да је правно уређење државне имовине у надлежности институција Босне и Херцеговине. Због тога, по мишљењу даваоца иницијативе, није у надлежности законодавних власти Републике Српске да Законом о стварним правима уређују оспорене правне односе.
У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је иницијатива неоснована и да садржи произвољно и непотпуно тумачење Устава Републике Српске, као и законске одредбе која се оспорава. Истиче се да оспорено законско рјешење, као и Закон о стварним правима у цјелини, уставно упориште налазе у одредби става 1. тачка 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, те да се, у конкретном случају, у предметном законском рјешењу не ради о правима која су гарантована Уставом, већ о правима која законодавац, по овлашћењу из члана 58. Устава, може дати одређеним субјектима права. У одговору се указује на то да је оспореним законом дошло до трансформације друштвене својине у друге облике својине, али је она, као уставна категорија, још увијек задржана, те да се члан 58. Устава не односи искључиво на постојање друштвене својине, већ и на услове њеног преласка у друге облике својине. Надаље, наводи се да се приликом оспореног прописивања законодавац руководио чињеницом да не постоји уставна обавеза у погледу начина претварања друштвене својине у друге облике својине, те да је питање на који начин ће се та трансформација извршити ствар цјелисходне процјене законодавца, уколико то уставотворац већ није учинио. У погледу навода иницијативе који се односе на несагласност оспорене законске норме са Уставом Босне и Херцеговине, у одговору се указује на то да, према члану 115. Устава Републике Српске, није у надлежности Уставног суда Републике Српске да оцјењује сагласност општих аката са Уставом Босне и Херцеговине. Такође се цитирају поједине одредбе Устава Босне и Херцеговине, те се истиче да, с обзиром на то да тачком 1. члана 3. Устава Босне и Херцеговине није утврђено да је рјешавање својинских односа изворна надлежност институција БиХ, произлази да је исто у надлежности ентитета. Коначно, доносилац предметног закона закључује да оспорена одредба члана 1. значи досљедну примјену члана 5. алинеја 4. Устава, те да се законодавац, руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општег интереса, при усвајању овог закона ставио у функцију очувања темељних начела Устава.
Оспореним чланом 1. Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/08, 3/09, 58/09, 95/11, 60/15, 18/16 – Одлука Уставног суда Републике Српске, 107/19, 1/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске и 119/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске) прописано је да се овим законом уређују стицање, коришћење, располагање, заштита и престанак права својине, других стварних права и државине (став 1), да су стварна права: право својине, право грађења, заложно право, право стварне и личне службености и право реалног терета (став 2), те да се одредбе овог закона које се односе на право својине сходно примјењују на сва друга стварна права, осим ако посебним законом није другачије прописано или то произлази из њихове правне природе (став 3).
У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 1. Закона о стварним правима Суд је имао у виду релевантне одредбе Устава Републике Српске, којима је утврђено: да је Република Српска јединствен и недјељив уставноправни ентитет; да Република Српска самостално обавља своје уставнотворне, законодавне и извршне и судске функције; да је Република Српска један од два равноправна ентитета у Босни и Херцеговини (Амандман LXVII на Устав, којим је замијењен Амандман XLIV, а којим је био замијењен члан 1. Устава), да је територија Републике јединствена, недјељива и неотуђива (Амандман XLV на Устав, којим је замијењен став 1. члана 2. Устава), да Републици припадају све државне функције и надлежности, осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене институције (тачка 1. Амандмана LVI на Устав, којим је замијењен члан 3. Устава), да се уставно уређење Републике темељи, поред осталог, на владавини права (члан 5. алинеја 4), да се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују законом (члан 58. став 1), да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретностима према њиховој природи и намјени, у складу са законом, те да се јамчи својина на пољопривредно земљиште, а на шуме и шумско земљиште у законом утврђеним границама (члан 60), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, економске односе са иностранством који нису пренесени на институције Босне и Херцеговине, тржиште и планирање (тачка 6. члана 68. Устава, која је мијењанa амандманима XXXII и LVIII на Устав Републике Српске).
Приликом оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд сматра потребним указати на то да су, с обзиром на сложен облик државног уређења Босне и Херцеговине, а у складу са чланом XII. 2. Устава Босне и Херцеговине, ентитети, у овом случају Република Српска, имали уставну обавезу да „своје уставе, у року од три мјесеца од његовог ступања на снагу, измијене како би обезбиједили да ти устави буду у складу са њим, према члану III. 3.б)“. То је, у погледу члана 68. тачка 6. Устава Републике Српске, који је релевантан за одлучивање у овом предмету, учињено усвајањем Амандмана бр. LVIII тачка 2. („Службени гласник Републике Српске“, број 21/96). Такође, Суд је констатовао да је члан 68. тачка 6. Устава Републике Српске, који је правни основ за доношење овог закона, био предмет оцјене његове усаглашености са Уставом Босне и Херцеговине од стране Уставног суда Босне и Херцеговине у предмету број У-5/98. Другом дјелимичном одлуком у овом предмету (18. и 19. 2. 2000. год.) Уставни суд Босне и Херцеговине одбио је захтјев подносиоца са образложењем да: “У погледу оспорене одредбе члана 68. т. 6. Устава Републике Српске, Уставни суд Босне и Херцеговине констатује да ова одредба додјељује Републици Српској овласт да уређује, између осталог, и имовинске и облигационе односе и заштиту свих облика имовине, тржиште и планирање. Ова одредба, која прописује надлежности законодавства Републике Српске, не крши уставне захтјеве који су претходно елаборирани у виду ограничења која произлазе из приватне имовине као институционалног гаранта и из тржишне привреде. Штавише, ова одредба се пажљиво придржава међудејства подјеле надлежности између институција Босне и Херцеговине и ентитета, позивајући се на компетенције на пољу привредних односа са иноземством које нису пренесене на институције Босне и Херцеговине. Члан 68. т. 6, стога, улази у оквире уставне подјеле надлежности између институција Босне и Херцеговине и ентитета, те је у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине.“
Такође, овом одлуком Уставни суд Босне и Херцеговине је одбио захтјев за оцјену одредаба члан 58. став 1, члан 59. ст. 4. и 5. и члан 60. Устава Републике Српске, са образложењем да су исте у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине. У погледу одредбе члана 60. Устава Републике Српске која прописује да: „Физичка и правна лица остварују својинска права на непокретностима према њиховој природи и намјени, у складу са законом“, те да се „ јамчи својина на пољопривредно земљиште у законом утврђеним границама“, Уставни суд Босне и Херцеговине је заузео став да: „Што се тиче оспорених одредаба члана 60. Устава Републике Српске које се тичу имовинских права над непокретностима, пољопривредним земљиштима, шумама и шумским земљиштима, Уставни суд не сматра да ово уплитање у уставом загарантовано право на приватну имовину представља повреду природе приватне имовине кроз формулацију законодавног овлаштења. Члан 60. је, стога, у сагласности са Уставом БиХ“.
С обзиром на наведено, Уставни суд Републике Српске констатује да је Република Српска на својој територији, сагласно члану 1, члану 2. став 1. и члану 3. Устава Републике Српске, уредила и обезбиједила својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других огранизација, њихових удружења и комора, економске односе са иностранством који нису пренесени на институције Босне и Херцеговине, тржиште и планирање, како је регулисано тачком 6. члана 68. Устава Републике Српске (мијењану амандманима XXXII и LVIII на Устав Републике Српске).
Сагласно наведеном, Народна скупштина Републике Српске је, по оцјени Суда, у складу са својим уставним овлашћењима усвојила Закон о стварним правима и њиме регулисала односе и питања која су предмет овог закона. Доносећи оспорени закон, Народна скупштина Републике Српске је, у оквиру својих уставних овлашћења, руководећи се разлозима цјелисходности и законодавном политиком, на јасан и прецизан начин правно уредила стицање, коришћење, располагање, заштиту и престанак права својине, других стварних права (право грађења, заложно право, право стварне и личне службености и право реалног терета) и државине. Такође, предметним законом је, у складу са Уставом Републике Српске, дефинисано које су ствари подобне да буду објекат стварних права, регулишући да општа добра нису објекат стварних права, да јавна добра служе свима под једнаким условима, односно да добра од општег интереса (градско грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, заштићени дијелови природе, биљни и животињски свијет, ствари од културног, историјског и еколошког значаја) уживају посебну заштиту, односно предвиђајући који субјекти права и под којим условима могу бити носиоци права својине и других стварних права.
С обзиром на све претходно наведено, Суд је утврдио да је прописивањем у члану 1. Закона о стварним правима законодавац поступио у складу са тачком 6. члана 68. Устава Републике Српске (мијењану амандманима XXXII и LVIII на Устав Републике Српске), те да на тај начин није повријеђено начело владавине права утврђено у члану 5. алинеја 4. Устава Републике Српске.
У погледу навода подносиоца иницијативе који се односе на неуставност предметног закона у односу на поједине одредбе Устава Босне и Херцеговине Суд констатује да, у складу са чланом 115. Устава Републике Српске, за оцјену истих није надлежан, а да у иницијативи наведене одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине нису релевантне за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), о уставности предметне законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-36/24
26. јун 2024. године