Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2024. године, д о н и о ј е
О Д Л У К У
Утврђује се да члан 346. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23) у вријеме важења није био у сагласности са Уставом Републике Српске.
О б р а з л о ж е њ е
Александар Тркуља из Бањалуке дао је 7.06.2023. године Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 346. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23) (у даљем тексту: Закон). У иницијативи, која је допуњена 17.11.2023. године и 24.05.2024. године, се оспорава уставност члана 346. Закона, према којем се одредбе овог закона примјењују на имовинскоправне односе брачних супружника из бракова закључених прије ступања на снагу истог, ако захтјеви странака нису правоснажно ријешени до дана ступања на снагу тог закона. Давалац иницијативе сматра да ће примјеном оспорене одредбе, након што Закон ступи на снагу, доћи до повреде члана 16. Устава Републике Српске, члана II3. тачка к) Устава Босне и Херцеговине, а у вези са чланом 49. тач. 1) до 3) Амандмана LVII на Устав Републике Српске, чл. 6. и 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), те члана 1. Протокола I уз Конвенцију. У иницијативи се даље истиче да је законодавац, за разлику од осталих односа који проистичу из брака, имовинскоправне односе брачних супружника уредио супротно општим процесним правилима која подразумијевају да ће се судски поступци, у случају ступања на снагу новог закона, окончати по правилима закона који је важио у тренутку подношења тужбе. Будући да се оспорена одредба Закона тиче искључиво имовинскоправних односа брачних супружника, али не и других односа проистеклих из брака, наводи се да је иста дискриминаторна, те да би њеном примјеном дошло до дерогирања начела законитости у погледу временског важења прописа, као и да она, на одређени начин, доводи до ретроактивне примјене оспореног закона. Такође, давалац иницијативе је мишљења да ће примјеном члана 346. Закона за странке у постојећим поступцима пред редовним судовима наступити штета коју ће сносити буџет Републике Српске, због чега сматра да ће доћи до повреде наведених одредаба Устава Републике Српске, Устава Босне и Херцеговине, те Конвенције и Протокола I уз Конвенцију. У овом смислу, давалац иницијативе истиче да је неопходно, а у циљу избјегавања дискриминације и проузроковања штете, да се до почетка примјене оспореног закона стави ван снаге одредба члана 346. истог. Давалац иницијативе сматра да у поновљеној законодавној процедури треба усвојити рјешење према којем ће се сви судски поступци који су започети до ступања на снагу оспореног закона, а који се тичу односа који потичу из брака, укључујући и имовинскоправне односе брачних супружника, окончати по одредбама Породичног закона који је важио у вријеме покретања тих поступака.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.
Оспореним чланом 346. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23) је прописано да се одредбе овог закона примјењују и на имовинскоправне односе брачних супружника из бракова закључених прије ступања на снагу овог закона, ако захтјеви странака нису правоснажно ријешени до дана ступања на снагу овог закона.
Разматрајући оспорени закон са становишта навода и разлога изнесених у иницијативи, Суд је, прије свега, имао у виду Устав Републике Српске којим је, поред осталог, прописано: свако има право на једнаку правну заштиту својих права пред судом и другим државним органом или организацијом (члан 16. став 1); свакоме је зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16. став 2); закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство (члан 110. став 1); само се законом може одредити да његове поједине одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. став 2); у случају различитости у одредбама о правима и слободама између Устава Републике Српске и Устава Босне и Херцеговине, примјењују се оне одредбе које су за појединца повољније (члан 49. тачка 1. Амандмана LVII на Устав Републике Српске); одредбе чл. 10, 21, 30, 32, 33, 34, 38. и 43. Устава Републике Српске о правима и слободама грађана третирају се као одредбе о људским правима и основним слободама и односе се на све, а не само на грађане (члан 49. тачка 2. Амандмана LVII на Устав Републике Српске); одредбе чл. 13, 22, 23, 24, 25, 26, 28. и 30. Устава Републике Српске о правима и слободама остварују се у складу са одговарајућим одредбама чл. 8. до 11. Конвенције (члан 49. тачка 3. Амандмана LVII на Устав Републике Српске).
Поред тога, оцјењујући основаност навода из иницијативе, Суд је имао у виду одредбе Конвенције и Протокола I уз ову конвенцију на које указује давалац иницијативе и које су, по мишљењу Суда, значајне за оцјену уставности оспореног закона, а којима је, поред осталог, уређено: право на правично суђење, у смислу којег свако приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом, те да се пресуда изриче јавно, али се новинари и јавност могу искључити с читавог или једног дијела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбједности у демократском друштву, када то налажу интереси малољетника или заштите приватног живота страна у спору, или када то суд сматра изричито неопходним зато што би у посебним околностима публицитет могао нанијети штету интересима правде, итд. (члан 6. Конвенције); уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом осигурава се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовинско стање, рођење или други статус (члан 14. Конвенције); свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, те претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни (члан 1. Протокола I уз Конвенцију).
Поред наведених одредаба Устава, Конвенције и Протокола I уз Конвенцију, Суд је имао у виду да се Породичним законом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/23 и 17/24), поред осталог, уређују: породичноправни односи између брачних супружника, ванбрачних партнера, родитеља и дјетета, усвојиоца и усвојеника, старатеља и штићеника, односи између сродника у брачној, ванбрачној или усвојеничкој породици, те поступци надлежних органа у вези с породичним односима и старатељством (члан 1); брак као законом уређена заједница живота мушкарца и жене (члан 4. став 1); имовинска дејства брака, и то: имовински односи брачних супружника (чл. 300. до 313.), брачни уговор (чл. 314. до 327), одговорност брачних супружника за дугове према трећим лицима (чл. 328. до 330), враћање поклона брачних супружника (чл. 331. и 332); у предметима у којима до дана ступања на снагу овог закона није донесена правоснажна одлука, а који се односе на брак и односе у браку, односе родитеља и дјеце, усвојење, старатељство и издржавање, примјењују се одредбе раније важећег закона (члан 343.); ако је прије ступања на снагу овог закона донесена правоснажна одлука пред судом, даљи поступак наставиће се по раније важећем закону (члан 344. став 1); ако послије ступања на снагу овог закона буде укинута првостепена одлука из става 1. члана 344, даљи поступак спровешће се према одредбама раније важећег закона (члан 344. став 2).
Суд констатује да је Народна скупштина Републике Српске донијела Закон, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 17/23 од 22. фебруара 2023. године, и да је исти, на основу члана 349. истог закона, ступио на снагу 1. септембра 2023. године. Такође, Суд констатује да је у току поступка пред овим Судом ступио на снагу Закон о измјенама и допунама Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 27/24), којим је, између осталог, у цјелини мијењана оспорена одредба члана 346. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23), те да су испуњени услови из члана 72. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), због чега је Суд оспорену одредбу Закона цијенио у односу на вријеме њеног важења.
Имајући у виду све горенаведено, Суд је утврдио да оспорени члан 346. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23) у вријеме важења није био у сагласности са Уставом Републике Српске. У смислу наведене оцјене Суд је имао у виду члан 110. став 1. Устава Републике Српске, којим је утврђено да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство. Суд цијени да се наведеним прописивањем у члану 346. Закона предвиђа примјена Закона на односе који су настали и нису правоснажно ријешени прије ступања на снагу тог закона, што, према мишљењу Суда, представља ретроактивну примјену права. Устав Републике Српске предвиђа могућност ретроактивне примјене појединих одредаба закона само када то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, што није случај са оспореном одредбом Закона.
Повратно дејство закона, других прописа и општих аката, осим у случају када је у поступку доношења закона утврђен општи интерес за повратно дејство појединих одредаба закона, осим несагласности са уставном нормом из члана 110. став 1. Устава Републике Српске, истовремено представља повреду принципа правне сигурности и извјесности, па је у неким случајевима немогуће отклонити штетне правне посљедице које су тиме проузроковане, што није у сагласности са чланом 5. алинејом 4) Устава Републике Српске, којим се прописује да се уставно уређење Републике Српске заснива на владавини права. Није спорно да Народна скупштина Републике Српске има овлашћење да у складу са одредбама Амандмана XXXII на члан 68. став 1. тач. 12) и 18) Устава Републике Српске има надлежност да уређује брак и односе у браку, али исто овлашћење подразумијева обавезу за законодавца да законска норма мора да испуњава одређене стандарде који се тичу њеног квалитета. Да би законска норма била у функцији остваривања владавине права, онда мора да буде прецизна и јасна, односно доступна и предвидива адресатима, тако да они могу знати своја права и обавезе, као и правне посљедице својих понашања и тако их ускладити са садржајем законске норме. Прописивањем да се одредбе Породичног закона примјењују и на имовинскоправне односе брачних супружника из бракова закључених прије ступања на снагу истог закона, ако захтјеви странака нису правоснажно ријешени до дана ступања на снагу овог закона, доведена су у питање легитимна очекивања адресата да њихова права и обавезе буду уређени у складу са законом који је важио у вријеме њиховог конституисања, односно њихова понашања и намјере у правцу постизања допуштених правних циљева, у складу са законском нормом која је важила у вријеме настанка права.
С обзиром на то да оспорена одредба Закона у вријеме важења није била у сагласности с чланом 5. алинејом 4) и чланом 110. ставом 1. Устава Републике Српске, а самим тим ни са чланом 108. ставом 1. Устава Републике Српске, Суд се није упуштао у оцјену оспорене законске одредбе са одредбама члана 16. Устава Републике Српске, члана 49. тач. 1. до 3. Амандмана LVII на Устав Републике Српске, те одредбама чл. 6. и 14. Конвенције и члана 1. Протокола I уз Конвенцију, на које указује давалац иницијативе.
Будући да, у складу са чланом 115. Устава Републике Српске, Суд није надлежан да одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом Босне и Херцеговине, Суд није вршио оцјену сагласности оспореног члана 346. Закона са одредбама члана II 3. тачка к) Устава Босне и Херцеговине.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-50/23
26. јун 2024. године