Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачке а), б) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2024. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

Утврђује се да члан 8. Одлуке о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 2/23, 7/23 и 18/23), у дијелу „Производна дјелатност“ тач. 25, 26. и 27; дијелу „Дјелатност пружања услуга смјештаја и ноћења“ тачка 34. и дијелу „Дјелатност пружања услуга скијалишта, остали копнени превоз путника, рад ски-жичаре, успињаче, ски-лифтови“ тачка 35. није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ бр. 4/12, 123/20 и 119/21).

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости осталих одредаба члана 8. Одлуке о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 2/23, 7/23 и 18/23).

О б р а з л о ж е њ е

„Moцарт“ д.о.о. Бања Лука поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 8. Одлуке о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ број 2/23) и члана 1. Одлуке о измјени и допуни Одлуке о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ број 7/23), које је донијела Скупштина Града Источно Сарајево, што, у суштини, одговара одредби члана 8. Одлуке о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 2/23 и 7/23). Предлагач истиче да оспорене одредбе нису у складу са чланом 5. ал. 4. и 5, те чл. 62, 63, 68. и 108. став 1. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), као и чланом 8. Закона о пореском систему Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 62/17), те чл. 3. и 7. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске" бр. 4/12, 123/20 и 119/21). Као релевантне за рјешавање предметне уставноправне ствари, предлагач наводи одредбе члана 5. ал. 4, 5. и 7. Устава, члана 2. став 3, чл. 3, 7. став 2. тачка 27) и члана 8. став 2. Закона о пореском систему Републике Српске, као и одредбе члана 2. став 1, члана 3. став 1. и члана 7. Закона о комуналним таксама, те члана 3. став 1. и члана 6. став 2. оспорене одлуке. Предметном одлуком је, како се наводи, супротно начелу еквивалентности из члана 8. Закона о пореском систему Републике Српске, висина комуналне таксе за истицање рекламних натписа утврђена на основу дјелатности пословног субјекта који их истиче, због чега су износи ове таксе одређени произвољно. Истиче се да начело еквивалентности подразумијева да врста сваког непореског давања, у конкретном случају комуналне таксе, мора кореспондирати са вриједношћу добијеном у јавним услугама или услугама за које се иста плаћа. Предлагач сматра да вриједност противуслуге коју пружа надлежни орган приликом издавања одобрења за постављање рекламног медија, као и обим користи који од постављања истог има пословни субјект, не могу бити одређени на основу критеријума његове дјелатности, већ зависе од врсте рекламе која се истиче, њене уочљивости, упечатљивости и сл. Указује са да примјена овог критеријума, односно неусловљеност висине предметне таксе обимом јавне противуслуге и стечене користи од истицања рекламе, доводи до неоправданих диспропорција у износима таксе коју плаћају пословни субјекти, као и да таксени обвезник, у зависности од врсте дјелатности коју обавља, плаћа исти износ комуналне таксе без обзира на врсту истакнуте рекламе.

Надаље, предлагач истиче да је оспорено прописивање у супротности са чланом 3. Закона о комуналним таксама, сматрајући да је сврха одређивања висине комуналне таксе на оспорени начин супституција комуналне таксе за истицање пословног имена, а која је укинута Законом о измјенама Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21). У прилог наведеном указује на идентична рјешења подзаконских аката којима су регулисане ове, суштински различите, таксе, те упућује на допис Града Источно Сарајево достављен уз рјешење којим је предлагачу одређена обавеза плаћања таксе за истицање рекламе, у којем је констатовано да је одређивање исте посљедица губитка прихода по основу укидања комуналне таксе за истицање пословног имена. Додатно, предлагач подсјећа да је пред овим Судом, у одвојеном предмету, поднио приједлог за оцјењивање уставности члана 7. Закона о комуналним таксама, те истиче да би утврђивање  неуставности ових законских одредаба имало за посљедицу неуставност оспореног прописивања, јер би престао да постоји правни основ за одређивање висине комуналних такса.

Узимајући у обзир изложено, предлагач је мишљења да је оспорено прописивање у супротности са начелом владавине права из члана 5. Устава, јер је њиме, у контексту поузданости правне норме, нарушена правна сигурност. У овом смислу наводи да су, након укидања таксе за истицање пословног имена, привредни субјекти сматрали да им обавеза ове врсте, а ради се о износима од више хиљада конвертибилних марака, неће бити наметана. Такође, указује да је поузданост правне норме нарушена и с обзиром на ранију праксу јединица локалне самоуправе, које су се приликом одређивање висине комуналне таксе за истицање рекламних објеката руководиле критеријумом њихових димензија, врсте и локације, а не дјелатношћу пословних субјеката. Додатно, предлагач сматра да је на овај начин уређено супротно и начелу тржишне привреде из члана 5. Устава, јер су давања пословних субјеката одређена независно од користи коју стичу.

На основу наведеног предлаже се да Суд утврди да оспорено прописивање није у сагласности са Уставом, Законом о пореском систему Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 62/17) и Законом о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске бр. 4/12, 123/20 и 119/21).

У одговору који је доставила Скупштина Града Источно Сарајево се истиче да су наводи предлагача неосновани и паушални, те се указује да је Уставни суд већ одлучио на основу битно истих чињеничних навода (Одлука у предмету У-91/17), због чега се предлаже одбацивање поднесеног приједлога. Доносилац оспорене одлуке објашњава да је правни основ за њено доношење садржан у члану 12. став 5. и члану 39. став 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16, 36/19 и 61/21), као и члану 2. став 1. тачка б) и члану 7. став 1. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске бр. 4/12, 123/20 и 118/21), као и да је Скупштина Града Источно Сарајево, на основу законито спроведеног поступка, а сагласно члану 7. став 2. и члану 3. став 1. тачка б) Закона о комуналним таксама, прописала на оспорени начин. Истиче се да су нетачни наводи предлагача према којима су оспореном одлуком, заправо, утврђене таксе за истицање пословног имена. Додатно, доносилац Одлуке указује да је критеријум врсте дјелатности коју обавља пословни субјект, сагласно начелу еквивалентности из члана 8. Закона о пореском систему Републике Српске, примијењен како код одређивања таксених распона, тако и код утврђивања услова за ослобађање од плаћања таксе за истицање рекламе, као и да се приликом усвајања Одлуке водило рачуна да висина таксеног давања одговара висини погодности у јавним добрима и услугама за које се плаћа. С обзиром на изложено, предлаже се да, уколико Суд не одбаци приједлог, исти, на основу наведених разлога, одбије као неоснован.

Одлуку о такси за истицање рекламе на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 2/23, 7/23 и 18/23) (у даљем тексту: Одлука) донијела је 31. јануара 2023. године, односно 11. априла 2023. године, односно 11. септембра 2023. године Скупштина Града Источно Сарајево на основу чланa 12. став 5. и члана 39. став 2. тачка 10) Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16, 36/19 и 61/21), члана 2. став 1. тачка б), члана 7. став 1. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ број 4/12, 123/20 и 119/21) и члана 25. став 2. тачка 2) и тачка 10) (у уводу Одлуке погрешно наведено став 10) Статута града Источно Сарајево („Службене новине града Источно Сарајево“ број 20/17, 5/20 и 23/20). Овoм одлуком утврђују се основни елементи за одређивање таксе за истицање рекламе на другим површинама на подручју града Источно Сарајево: предмет обавезе, обвезник плаћања (у даљем тексту: обвезник), висина таксе, рокови плаћања, ослобађања од плаћања таксе и надзор (члан 1. Одлуке).

Оспореним чланом 8. Одлуке прописано је да је Скупштина Града Источно Сарајево утврдила таксе у различитој висини за истицање рекламе, постављање рекламних објеката и осталих натписа, ознака или цртежа, осим пословног имена, који се налазе на објекту, односно просторијама пословног субјекта, у складу са врстом дјелатности која се рекламира или оглашава, а коју пословни субјекти обављају и то:

Дјелатност производње, преноса и дистрибуције електричне енергије: Дјелатност производње електричне енергије - 10.000,00 КМ (тачка 1), Дјелатност дистрибуције електричне енергије (сједиште друштва) - 30.000,00 КМ (тачка 2), Подручне јединице – 3.000,00 КМ (тачка 2а),

Дјелатност банкарства финансијских организација и осталих финансијских услуга као и услуга осигурања имовине и лица: Банке (сједиште, пословне јединице) - 5.000,00 КМ (тачка 3), Микрокредитне организације (сједиште, пословне јединице) - 3.000,00 КМ (тачка 4), Осигуравајућа друштва (куће) (сједиште, пословне јединице) - 3.000,00 КМ (тачка 5), Мјењачнице (сједиште, пословне јединице)  - 1.000,00 КМ (тачка 6). У случају да финансијске организације имају сједиште у граду Источно Сарајево, за сједиште и пословне јединице на подручју града плаћају таксу у износу од по 500,00 КМ за сваку,

Дјелатност вршења поштанских и телекомуникационих услуга: Универзалне поштанске услуге - 2.000,00 КМ (тачка 7), Остале поштанске и курирске услуге - 1.000,00 КМ (тачка 8), Телекомуникационе услуге - 10.000,00 КМ (тачка 9),

Дјелатност трговине на велико и мало чврстим, течним и гасовитим горивима и сличним производима: Бензинске пумпе - 3.000,00 КМ (тачка 10), Плинара - 2.000,00 КМ (тачка 11),

Дјелатност трговине: Трговина на велико и мало (сједиште и пословне јединице - 1.500,00 КМ (тачка 12), Трговине и пословне јединице до 200 m2 - 300 KM (тачка 12а),

Дјелатност вршења здравствених услуга: Стоматолошке и љекарске ординације - 500,00 КМ (тачка 13), Ветеринарске амбуланте  - 500,00 КМ (тачка 14), Лабораторије - 1.000,00 КМ (тачка 15), Оптике са пружањем офталмолошких услуга - 500,00 КМ (тачка 16),

Апотекарска дјелатност: Здравствене апотеке - 500,00 КМ (тачка 17), Пољопривредне апотеке - 200,00 КМ (тачка 18), Ветеринарске апотеке - 500,00 КМ (тачка 19),

Дјелатност пружања угоститељских услуга: Кафеи, бифеи, барови - 200,00 КМ (тачка 20), Ресторани или угоститељски објекти у којима се послужује храна - 500,00 КМ (тачка 21), Свадбени салони без смјештајних капацитета - 800,00 КМ (тачка 22), Посластичарнице - 200,00 КМ (тачка 23), Диско и ноћни барови - 500,00 КМ (тачка 24),

Производна дјелатност (под прометом подразумијева се просјечан промет који је обвезник остварио у посљедње три (3) године свог пословања): од 100.000 КМ до 1.000.000 КМ промета - 1.000,00 КМ (тачка 25), од 1.000.000 КМ до 3.000.000 КМ промета - 2.000,00 КМ (тачка 26), преко 3.000.000 КМ - 5.000,00 КМ (тачка 27),

Грађевинска дјелатност: Грађевинске фирме - 3.000,00 КМ (тачка 28), Пројектни бирои - 1.000,00 КМ (тачка 29), Агенције за промет некретнина - 1.000,00 КМ (тачка 30),

Дјелатност организовања игара на срећу: Кладионице и коцкарнице са и без могућности клађења у простору до 70 m2 - 1.000,00 КМ (тачка 31), Кладионице и коцкарнице са и без могућности клађења у простору преко 70 m2 - 4.000,00 КМ (тачка 32), Лутрије - 3.000,00 КМ (тачка 33),

Дјелатност пружања услуга смјештаја и ноћења:Хотели, мотели, пансиони, свадбени салони и сл. са смјештајним капацитетима: од 20 кревета до 50 кревета - 1.000,00 КМ, од 50 кревета до 100 кревета - 2.000,00 КМ, преко 100 кревета - 5.000,00 КМ (тачка 34),

Дјелатност пружања услуга скијалишта, остали копнени превоз путника, рад ски-жичаре, успињаче, ски-лифтови (на основу просјечног промета који је обвезник остварио у посљедње три (3) године): до 1.000.000,00 КМ промета - 5.000,00 КМ, преко 1.000.000,00 КМ промета - 10.000,00 КМ (тачка 35),

Информатичке услуге и опрема: Дјелатност пружања информатичких услуга са продајом рачунарске и сродне опреме - 1.000,00 КМ (тачка 36), Дјелатност пружања информатичких услуга без продаје рачунарске и сродне опреме - 500,00 КМ (тачка 37), Продаја рачунарске и сродне опреме - 500,00 КМ (тачка 38),

Правне услуге: Нотарска канцелaрија - 2.000,00 КМ (тачка 39),

Остале дјелатности: Рачуноводствене агенције - 300,00 КМ (тачка 40), Консултантске агенције - 300,00 КМ (тачка 41), Дјелатност депоновања и чувања различите врсте робе (стоваришта) - 500,00 КМ (тачка 42), Самоуслужне ауто-праонице - 500,00 КМ (тачка 43), Експлоатација камена, каменоломи - 5.000,00 КМ (тачка 44), Обрада камена - 500,00 КМ (тачка 45), Остале непоменуте дјелатности - 500, 00 КМ (тачка 46).

Поред овога, у смислу члана 6. став 2. Одлуке, другим површинама сматрају се површине које нису јавне, а видљиве су са јавних површина као и површине у објектима које се користе за оглашавање постављањем рекламних објеката, односно средстава за оглашавање.

У поступку разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена уставност члана 8. Одлуке, као и одредбе које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, тржишној привреди, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. ал. 4. 5. и 7), да Република и општина буџетом утврђују јавне приходе и јавне расходе, а да су средства буџета порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62), да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника (члан 63), да су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66. став 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 8. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1), да општина, преко својих органа, у складу са законом уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, те да преко својих органа у складу са законом извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, обезбјеђује извршавање прописа и других аката општине, као и  да се систем локалне управе уређује законом (члан 102. став 1. тач. 2. и 6. и став 2), да граду и општини припадају приходи утврђени законом и средства за обављање повјерених послова (члан 103. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Такође, Суд је имао у виду законске одредбе у односу на које је оспорен члан 8. Одлуке, као и законске одредбе које су по оцјени Суда од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.

С тим у вези, Суд је узео у обзир да је Законом о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске" бр. 4/12, 123/20 и 119/21) прописано: да комуналне таксе у складу са овим законом посебним актом утврђује град, односно општина (у да­љем тексту: је­ди­ни­ца ло­кал­не са­мо­у­пра­ве), те да су комуналне таксе приход буџета јединица локалне самоуправе (члан 2), да се комуналне таксе, између осталог, могу утврдити за истицање реклама на јавним и другим површинама, осим рекламних паноа и билборда поред ауто-путева, магистралних и регионалних путева (члан 3. став 1. тачка б), да је обвезник комуналне таксе корисник права, предмета и услуга за чије је коришћење прописано плаћање таксе (члан 4. став 1), да се дру­гим по­вр­ши­на­ма у сми­слу овог за­ко­на сма­тра­ју по­вр­ши­не ко­је ни­су јав­не, а ви­дљи­ве су са јав­них по­вр­ши­на и ко­ри­сте се за огла­ша­ва­ње по­ста­вља­њем обје­ка­та, од­но­сно сред­ста­ва за огла­ша­ва­ње (члан 5. став 2), да акт о утврђивању комуналне таксе доноси скупштина јединице локалне самоуправе, а њиме се утврђују: врста, висина, рокови, начин плаћања и ослобађања од плаћања комуналне таксе, те да скупштина јединице локалне самоуправе може да утврди комуналне таксе у различитој висини, зависно од врсте дјелатности, површине, локације, односно зона у којима се налазе објекти, односно предмети или врше услуге за које се плаћа такса из члана 3. овог закона (члан 7), да се комуналне таксе из члана 3. став 1. овог закона утврђују  сразмјерно времену коришћења права, предмета и услуга (члан 10).

Суд је, исто тако, имао у виду да је Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16, 36/19 и 61/21) утврђено да је скупштина представнички орган, орган одлучивања и креирања политике јединице локалне самоуправе, који је, у смислу овог закона, између осталог, надлежан да доноси одлуке о комуналним таксама и другим јавним приходима, када је овлашћена законом (члан 39. ст. 1. и 2. тачка 10).

Законом о пореском систему Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" бр. 62/17 и110/20 – Одлука Уставног суда Републике Српске) је прописано: да порески систем Републике Српске представља скуп свих пореских и непореских давања која се плаћају у Републици Српској, а да  се непореским давањима, у смислу овог закона, сматрају давања за која обвезник остварује директну корист или противуслугу (члан 2. ст. 1. и 3), да је циљ овог закона обезбјеђење оптималног пореског оптерећења у Републици Српској и заштита интегритета пореских обвезника (члан 3), да порески систем Републике Српске, поред другог, чине непореска давања, а, између осталог, и комуналне таксе (члан 7. став 2. тачка 27), да је свако појединачно пореско давање у Републици Српској обавезно усклађено са начелом законитости, сразмјерности и рационалности, да је свако појединачно непореско давање у Републици Српској обавезно усклађено са начелом законитости, еквивалентности и рационалности, да начело законитости, у смислу ст. 1. и 2. овог члана, значи да је свако пореско и непореско давање законом уведено, укинуто или зaмијењено у пореском систему, да начело сразмјерности, у смислу става 1. овог члана, значи да се висина сваког пореског давања утврђује у складу са економском снагом пореског обвезника, да начело еквивалентности сваког појединачног непореског давања, у смислу става 2. овог члана, значи да висина сваког давања кореспондира вриједности добијеној у јавним добрима или услугама за које се плаћа, да начело рационалности сваког појединачног пореског и непореског давања, у смислу ст. 1. и 2. овог члана, значи да трошкови убирања тог давања не могу бити већи од висине тог давања (члан 8).

Законом о буџетском систему Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16) је утврђено да буџетска средства у једној фискалној години, између осталог, чине буџетски приходи, а да су јавни приходи, приходи утврђени у складу са законом и остварени по основу пореза, такса, доприноса, накнада и других прихода којима се финансирају права и дужности Републике, општина, градова и фондова (члан 5. ст. 1. и 4).

Из наведеног произлази да такса за истицање рекламе представља врсту локалне комуналне таксе, која је изворни приход јединица локалне самоуправе, а коју, у складу са законом, својим актом уређује скупштина јединице локалне самоуправе. Законом о комуналним таксама су на општи начин утврђени и уређени сви темељни елементи система комуналних такса, одређене су границе овлашћења јединица локалне самоуправе при увођењу и уређивању комуналних такса, те је, између осталог, прописано да се локалне комуналне таксе могу уводити за истицање рекламе на јавним и другим површинама. Одредбом члана 7. став 2. овог закона предвиђено је да скупштина јединице локалне самоуправе комуналне таксе може утврдити у различитој висини, а као критеријум за различито прописивање висине ових такса, између осталог, је предвиђена и врста дјелатности којом се бави таксени обвезник. С обзиром на изложено Суд је оцијенио да је Скупштина Града Источно Сарајево била овлашћена да донесе оспорену одлуку којом су утврђени основни елементи за одређивање таксе за истицање рекламе на површинама које нису јавне (члан 3. став 1. тачка б) Закона о комуналним таксама), на подручју града Источно Сарајево, те да уреди предмет обавезе, обвезника плаћања, висину таксе, рокове плаћања, ослобађања од плаћања таксе и надзор.

Такође, према становишту Суда нису основани наводи предлагача према којима је, условљавајући висину таксене обавезе врстом дјелатности њеног обвезника, доносилац оспореног акта уредио супротно одредбама чл. 3. и 7. Закона о комуналним дјелатностима и члану 8. Закона о пореском систему, јер овим није промијенио садржај, смисао и границе својих законских овлашћења.

Утврђујући различиту висину таксене обавезе с обзиром на врсту дјелатности обвезника, Скупштина Града Источно Сарајево је поступила сагласно принципу равномјерне расподјеле учешћа у оквиру општедруштвене обавезе финансирања јавних прихода. Законодавац је, наиме, овластио локалну скупштину да, у оквиру утврђених критеријума, вреднује таксену обавезу обвезницима који се баве различитим врстама дјелатности, јер је општедруштвени интерес за њиховим обављањем наглашено различит.

Сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да са аспекта апстрактне контроле уставности и законитости цијени да ли је висина конкретних такса одређена на цјелисходан, праведан и рационалан начин. У овом смислу нису од уставноправног значаја наводи предлагача према којима би предметну материју требало уредити на другачији начин.

С обзиром на изложено Суд је оцијенио да не стоје наводи предлагача да су утврђивањем врсте дјелатности таксеног обвезника као критеријума за одређивање висине таксене обавезе повријеђене гаранције из члана 5. ал.  4. 5. и 7. Устава. Исто тако, Суд је становишта да се овим критеријумом не дерогира јемство општег карактера пореских и других давања, нити се утврђују ограничења која би нарушила принцип њиховог одређивања у складу са економском снагом обвезника, због чега наводи из приједлога којима се, у контексту предметног критеријума, указује на повреду члана 63. Устава нису утемељени. Поред овога, имајући у виду да је Законом о комуналним таксама јединица локалне самоуправе овлашћена да својим актом утврди врсту таксе из члана 3. став 1. тачка б) тог закона као изворни приход града, те њено законско овлашћење да приликом утврђивања висине ове обавезе примијени, између осталог, и критеријум дјелатности, као и да овакво поступање не доводи у питање ингеренције Републике и општине да буџетом утврде јавне приходе и јавне расходе, нису основани ни наводи предлагача којима се указује на повреду члана 62. Устава. Оспоравање у односу на одредбе члана 68. Устава који је замијењен Амандманом XXXII на Устав и којим су на свеобухватан начин утврђене надлежности Републике, нису уставноправно релевантни, јер се ради о начелним и паушалним наводима о повреди републичких ингеренција уопште.

Међутим, Суд је утврдио да Закон о комуналним таксама не садржи овлашћење јединице локалне самоуправе да приликом одређивања висине локалних комуналних такса може прописивати друге критеријуме, осим оних који су  предвиђени наведеним законом.

С обзиром на то да скупштина јединице локалне самоуправе не може самостално утврђивати критеријуме за различито одређивање висине комуналне таксе зависно од других елемената пословања обвезника, Суд је оцијенио да је Скупштина Града Источно Сарајево поступила супротно Закону о комуналним таксама прописујући на начин као у члану 8. Одлуке и то у дијелу „Производна дјелатност“ тач. 25, 26. и 27; дијелу „Дјелатност пружања услуга смјештаја и ноћења“ тачка 34. и дијелу „Дјелатност пружања услуга скијалишта, остали копнени превоз путника, рад ски-жичаре, успињаче, ски-лифтови“ тачка 35.  оспореног члана Одлуке.  

Наиме, у члану 8. Одлуке, у дијелу „Производна дјелатност“ тач. 25, 26. и 27, Скупштина Града Источно Сарајево је прописала различите износе предметне таксене обавезе за субјекте који се баве производном дјелатношћу, примјењујући, несагласно наведеном закону, критеријум промета који је остварио таксени обвезник. У овом смислу, доносилац Одлуке је поступио супротно истом закону и нормирајући у дијелу „Дјелатност пружања услуга скијалишта, остали копнени превоз путника, рад ски-жичаре, успињаче, ски-лифтови“ тачка 35, оспореног члана 8. Одлуке, јер је висину таксе за наведене дјелатности, такође, условио прометом који је остварио обвезник плаћања.

Надаље, у дијелу „Дјелатност пружања услуга смјештаја и ноћења“ тачка 34. оспореног члана 8. Одлуке Скупштина Града Источно Сарајево је, несагласно Закону о комуналним таксама, за одређивање висине таксене обавезе примијенила критеријум расположивог смјештајног капацитета обвезника.

Према оцјени Суда, критеријуми оствареног промета и расположивог смјештајног капацитета се не могу подвести ни под један од критеријума из члана 7. став 2. Закона о комуналним таксама, због чега је Суд утврдио да је Скупштина Града Источно Сарајево, поступајући на овакав начин, прекорачила своја законска овлашћења.

С обзиром на то да према одредби члана 108. став 2. Устава прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом, Суд је утврдио да члан 8. Одлуке, у наведеном дијелу, није у сагласности са овом уставном одредбом. Такође, имајући у виду утврђену незаконитост прописивања из члана 8. Одлуке, која је посљедица прекорачења овлашћења Скупштине Града Источно Сарајево, Суд је утврдио да су истим, у наведеном дијелу, повријеђена начела владавине права и подјеле власти из члана 5. ал. 4. и 7. и члана 69. став 1. Устава, као и начела зајемчена чланом 102. став 1. тачка 6) Устава.

У погледу осталих одредаба члана 8. оспорене одлуке приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости се одбија.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.

                                                                                     ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                    УСТАВНОГ СУДА             

                                                                                   Мр Џерард Селман

Број: У-60/23                                                                           

26. јун 2024. године