На основу Амандмана LXXXII тачка б) ст. 5. и 6. на Устав Републике Српске, члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), Вијеће за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске, на сједници одржаној 25. јуна 2024. године, д о н и ј е л о ј е
О Д Л У К У
Утврђује се да Законом о референдуму и грађанској иницијативи број: 02/1-021-448/24, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године, није повријеђен витални национални интерес конститутивног бошњачког народа.
О б р а з л о ж е њ е
Предсједавајућа Вијећа народа Републике Српске доставила је 3. јуна 2024. године Уставном суду Републике Српске – Вијећу за заштиту виталног интереса (у даљем тексту: Вијеће) акт број: 03/1-011-226/24 од 3. јуна 2024. године којим се, сагласно захтјеву Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске, тражи утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о референдуму и грађанској иницијативи, број: 02/1-021-448/24 који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године.
У акту предсједавајуће Вијећа народа се наводи да је Народна скупштина Републике Српске на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године изгласала Закон о референдуму и грађанској иницијативи, број: 02/1-021-448/24, те је, сагласно Амандману LXXXII на Устав Републике Српске, овај закон достављен на разматрање Вијећу народа Републике Српске. Клуб делегата бошњачког народа је поменутим актом одлучио да покрене процедуру заштите виталног националног интереса бошњачког народа јер сматра да је тим законом повријеђен витални национални интерес овог народа. С обзиром на то да Вијеће народа Републике Српске није постигло сагласност свих клубова поводом предметног закона, као ни Заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа, питање је прослијеђено Уставном суду Републике Српске – Вијећу за заштиту виталног интереса да одлучи да ли је Законом о референдуму и грађанској иницијативи повријеђен витални национални интерес бошњачког народа.
Уз наведени акт достављени су и предметни закон, Одлука о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа број: 03/8.02-3-020-10/24 од 29. априла 2024. године са образложењем, извод из стенограма са Тринаесте посебне сједнице одржане 19. априла 2024. године (дио који се односи на предметни закон), извод из стенограма са Осме редовне сједнице Вијећа народа Републике Српске одржане 16. маја 2024. године (дио који се односи на поменути закон), те извод из стенограма са Пете сједнице Заједничке комисије Народне скупштине Републике Српске и Вијећа народа Републике Српске одржане 27. маја 2024. године (дио који се односи на усаглашавање ставова поводом изгласаног закона).
Одлучујући о прихватљивости захтјева, Вијеће је рјешењем број УВ-2/24 од 10. јуна 2024. године утврдило да је захтјев Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о референдуму и грађанској иницијативи број: 02/1-021-448/24 који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године прихватљив.
Сагласно члану 50. став 2. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 114/12, 29/13 и 90/14), Вијеће је Клубу делегата српског народа у Вијећу народа Републике Српске, Клубу делегата хрватског народа у Вијећу народа Републике Српске и Народној скупштини Републике Српске 10. јуна 2024. године доставило поменуто рјешење о прихватљивости захтјева Клуба делегата бошњачког народа ради давања одговора.
У одговору који је на рјешење о прихватљивости захтјева Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске доставила Народна скупштина Републике Српске, између осталог, је наведено: да предметни захтјев ни са формалног, ни са материјално-правног аспекта није утемељен на Уставу Републике Српске; да Клуб Бошњака у Вијећу народа Републике Српске није формулисао свој приједлог амандмана на предметни закон па Заједничка комисија Народне скупштине Републике Српске и Вијећа народа Републике Српске, фактички, није ни имала предмет о коме би се усаглашавала; да овај захтјев Клуба делегата бошњачког народа представља злоупотребу института заштите виталног националног интереса јер се односи на оцјену уставности Закона у цјелини; да се оваквим поступањем Клуба делегата бошњачког народа намеће пракса да законодавац пред Вијећем за заштиту виталног интереса Уставног суда брани уставну основаност својих аката; да оцјена уставности оспореног закона не може бити предмет одлучивања пред Вијећем за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске; да Вијеће народа Републике Српске самовољно проширује своја овлашћења, будући да тражи оцјену усклађености предметног закона са Уставом; да је недопустиво да се Клуб делегата бошњачког народа поставља у позицију заштитника интереса Босне и Херцеговине, а штитећи је од намјера других конститутивних народа. Поред тога, законодавац наводи да је уставни основ за доношење оспореног закона садржан у тачки 5. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, и члану 77. Устава према којем Народна скупштина Републике Српске може одлучити да о појединим питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана на референдуму. Такође, законодавац сматра: да је у надлежности Републике Српске да законом уреди предметну област; да је намјера законодавца стварање позитивне нормативне подлоге за питања која се односе на референдум, као уставне материје од посебног значаја за Републику Српску и њене грађане; да Закон нема национални предзнак и да се подједнако односи на све грађане, односно да не садржи одредбе којима се дискриминишу или фаворизују припадници било ког конститутивног народа или припадника народа из реда Осталих. На основу наведеног, у одговору се закључује да захтјев Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске није утемељен на Уставу Републике Српске, односно да оспореним законом није повријеђен витални национални интерес ниједног конститутивног народа.
Клуб делегата српског народа у Вијећу народа Републике Српске и Клуб делегата хрватског народа у Вијећу народа Републике Српске нису дали одговор на рјешење о прихватљивости захтјева.
Законом о референдуму и грађанској иницијативи број: 02/1-021-448/24 (у даљем тексту: Закон) је, између осталог, прописано: да се овим законом уређују: расписивање и спровођење референдума у Републици Српској (у даљем тексту: републички референдум) и референдума у граду, односно општини (у даљем тексту: локални референдум), органи за спровођење референдума, гласачки списак, гласачка мјеста, рад гласачких одбора, начин непосредног изјашњавања грађана на референдуму, утврђивање резултата гласања на гласачком мјесту, заштита права грађана у спровођењу референдума и начин остваривања грађанске иницијативе (члан 1); да право изјашњавања на референдуму имају грађани који у складу са Уставом и законом имају бирачко право (члан 4. став 1); да грађани који имају право изјашњавања на референдуму имају право да гласају лично у јединици локалне самоуправе у којој имају пребивалиште у Републици Српској, да грађани који имају право изјашњавања на референдуму, а живе у иностранству, имају право да гласају лично у складу са ставом 1. овог члана, односно на мјестима које Републичка изборна комисија Републике Српске (у даљем тексту: Републичка комисија) одреди у иностранству, да ће Републичка комисија правилником уредити поступак гласања у иностранству, а посебно поступак и рокове пријављивања за гласање, именовање гласачких одбора, утврђивање броја гласачких мјеста и њихов распоред и поступак спровођења гласања (члан 6. ст. 1, 2. и 3); да су органи за спровођење референдума Републичка комисија, градска, односно општинска изборна комисија и гласачки одбор, да гласачке одборе за спровођење републичког, односно локалног референдума образује градска, односно општинска изборна комисија (члан 13); да републички референдум спроводе: Републичка комисија, градска, односно општинска изборна комисија и гласачки одбори, да локални референдум спроводи градска, односно општинска изборна комисија и гласачки одбори (члан 17); да се састав, организација, надлежности и друга питања од значаја за рад Републичке комисије и градске, односно општинске изборне комисије уређују Изборним законом Републике Српске (члан 18); да се приликом именовања гласачких одбора обавезно води рачуна о сразмјерној заступљености политичких странака у скупштини која је расписала референдум (члан 19. став 4); да је грађанин који живи у иностранству и који има право изјашњавања на референдуму и уписан је у гласачки списак дужан да Републичкој комисији поднесе пријаву о мјесту изјашњавања на референдуму, да се уз потписану пријаву подноси доказ о идентитету подносиоца пријаве у складу са овим законом и подацима о адреси у иностранству, те изјашњење о опцији гласања у иностранству (члан 31), те да гласачка мјеста одређује градска, односно општинска изборна комисија, најкасније 15 дана прије дана одржавања референдума, и Републичка комисија за иностранство (члан 34. став 1).
У поступку мериторног одлучивања да ли је оспореним Законом о референдуму и грађанској иницијативи дошло до повреде виталног националног интереса бошњачког народа, Вијеће је имало у виду како одредбе Устава које су по схватању Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске релевантне за одлучивање, тако и одредбе Устава које су према оцјени Вијећа од значаја за мериторну одлуку у овом поступку. С тим у вези, Вијеће је узело у обзир: да Срби, Бошњаци и Хрвати, као конститутивни народи, Остали и грађани, равноправно и без дискриминације учествују у вршењу власти у Републици Српској (став 4. Амандмана LXVII на Устав, којим је замијењен Амандманом XLIV на Устав, а који је замијенио Амандман XXVII на Устав којим је замијењен члан 1. Устава); да се уставно уређење Републике темељи на обезбјеђивању националних равноправности и заштити виталних националних интереса конститутивних народа (члан 5. став 1. алинеја 2. Устава); да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10. Устава); да грађанин који је навршио 18 година живота има право да бира и да буде биран (члан 29. став 1. Устава); да се бирачко право по основу члана 29. стиче након претходног пребивалишта у одређеном мјесту у трајању које се утврђује законом (тачка 5. Амандмана LVII на Устав којим је допуњен члан 29. Устава); да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте и да расписује републички референдум (члан 70. став 1. тачка 2. и 5. Устава); да ће конститутивни народи и група Осталих бити пропорционално заступљени у јавним институцијама у Републици Српској, да ће се, као уставни принцип, таква пропорционална заступљеност базирати на попису из 1991. године, док се Анекс 7. у потпуности не спроведе, у складу са Законом о државној служби Босне и Херцеговине, да ће се овај општи принцип прецизирати ентитетским законима, да ће ти закони утврдити конкретне рокове и регулисати горепоменути принцип у складу са регионалном етничком структуром ентитета, да су "jавне институције", као што је то поменуто у горњем тексту, министарства у Влади Републике Српске, општински органи власти, окружни судови у Републици Српској, као и општински судови у Републици Српској (Амандман LXXXV на Устав којим је допуњен члан 97. Устава). Поред тога, Вијеће је узело у обзир и да је заштита виталних националних интереса конститутивних народа утврђена чланом 70. Устава, који је допуњен Амандманом LXXVII на Устав Републике Српске, заштита одређеног круга колективних права, као што су остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним, извршним и правосудним органима власти, идентитет једног конститутивног народа, уставни амандмани, организација органа јавне власти, једнака права у процесу доношења одлука, образовање, вјероисповијест, језик, његовање културе, традиције и културно насљеђе, територијална организација, систем јавног информисања и друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа.
У Образложењу саме Одлуке о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа од 29. априла 2024. године наведено је да Бошњаци свој идентитет везују за Босну и Херцеговину, која се Законом о референдуму и грађанској иницијативи напада и негира, те се на овај начин напада и негира и идентитет бошњачког народа као конститутивног народа. Истиче се да Републици Српској није неопходан нови Закон о референдуму и грађанској иницијативи, поготово имајући у виду осјетљиву атмосферу у погледу могућих референдумских питања, укључујући и питање њеног ентитетског статуса, што би угрожавало територијални интегритет Босне и Херцеговине. У додатном Образложењу исте Одлуке, које је заведено под бројем 03/8.02-3-020-10-1/24 од 7. маја 2024. године, које је, такође, достављено уз Одлуку о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа, се истиче да је витални национални интерес овог народа повријеђен у смислу ал. 1, 5. и 9. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 70. Устава. Клуб делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске на истом мјесту истиче да сматра да се Законом о референдуму и грађанској иницијативи на различите начине вријеђа витални национални интерес бошњачког народа, наводећи да овакав став Клуб црпи првенствено из одредаба члана 97. Устава Републике Српске који је допуњен Амандманом LXXXV на Устав, а који, између осталог, јемчи пропорционалну заступљеност конститутивних народа у јавним институцијама Републике Српске, на основу пописа из 1991. године. Истиче се такође да су, у смислу члана 13. Закона о референдуму и грађанској иницијативи, органи за спровођење референдума образовани на основу Изборног закона Републике Српске који не обезбјеђује адекватну заступљеност бошњачког народа у органима за спровођење избора, чиме се вријеђа витални интерес тог народа. У питањима образовања органа изборне администрације, Клуб делегата из реда бошњачког народа указује и на прописивање из члана 22. Изборног закона Републике Српске, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на својој Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године, који одређује да састав органа за спровођење избора треба да буде мултиетничан, тако да одражава заступљеност конститутивних народа, укључујући и Остале, водећи рачуна о попису становништва. Овај Клуб сматра да наведена одредба Изборног закона оставља могућност за арбитрерност јер не прописује обавезу, већ само могућност мултиетничности и заступљености конститутивних народа и Осталих, те се, у том контексту, указује на измијењену етничку структуру становништва у односу на ону из 1991. године. У предметном Образложењу се даље износи да се у члану 19. Закона о референдуму и грађанској иницијативи прописује да се приликом формирања гласачких одбора води рачуна о сразмјерној заступљености политичких странака у скупштини која је расписала референдум, а требало би да прописује сразмјерну заступљеност конститутивних народа. Имајући у виду изложено, Клуб делегата бошњачког народа закључује да Бошњаци неће моћи остварити право да буду заступљени у предметним органима, па тако као конститутиван народ неће бити равноправни у доношењу одлука, како је то зајемчено ал. 1. и 5. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 70. Устава. Додатно се истиче да Закон о референдуму и грађанској иницијативи „готово никако, а сигурно не функционално“ регулише гласање на референдуму особа које живе у иностранству, због чега оне не могу остварити права зајемчена чланом 29. Устава Републике Српске. Клуб делегата бошњачког народа указује да Закон о референдуму и грађанској иницијативи не садржи одредбе које би омогућавале гласање поштом, већ предвиђа само дужност грађанина који живи у иностранству и који има право изјашњавања на референдуму да Републичкој комисији поднесе пријаву о мјесту изјашњавања на референдуму (члан 31. овог закона), која одређује гласачка мјеста за гласање у иностранству (члан 34. став 1. истог закона). Истиче се и да су пропуштањем законодавца да регулише могућност гласања поштом Бошњаци дискриминисани у односу на друге народе, а с обзиром на велики број расељених припадника овог народа који живе у иностранству и који, како се наводи, неће моћи гласати. Надаље се констатује да остваривање права било којег Бошњака у Републици Српској представља витални национални интерес овог народа, те се с тим у вези изражава забринутост због норми оспореног закона које су, како се наводи, неспроводиве. У овом смислу се указује да није спроводива ни норма из члана 6. став 2. Закона о референдуму и грађанској иницијативи према којој грађани који имају право изјашњавања на референдуму, а живе у иностранству, имају право да гласају лично, у складу са ставом 1. овог члана, односно на мјестима која Републичка изборна комисија Републике Српске одреди у иностранству. Становиште о неспроводивости ове норме се објашњава надлежностима Републичке изборне комисије које су уређене Изборним законом који не предвиђа надлежност из члана 6. став 2. Закона о референдуму и грађанској иницијативи, нити поменута Републичка изборна комисија може имати надлежности у иностранству. Клуб делегата бошњачког народа наглашава да би Бошњаци могли представљати већину гласача на потенцијалном референдуму, због чега 2/3 овог Клуба сматра да је законско уређивање остваривања права грађана у иностранству неадекватно, чиме су повријеђени витални национални интереси бошњачког народа из алинеје 9. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 70. Устава. Додатно се истиче да Закон није било могуће поправити амандманским дјеловањем, због чега су исти оспорили у цијелости.
У поступку одлучивања о меритуму Вијеће је, на првом мјесту, пажљиво размотрило аргументацију Народне скупштине Републике Српске изнесену у одговору на рјешење о прихватљивости захтјева према којој захтјев са формалноправног аспекта не садржи неопходне елементе за разматрање и одлучивање. У односу на ове наводе, Вијеће је утврдило да је о питањима формалноправне природе одлучено у поступку одлучивања о прихватљивости захтјева за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа, па се ова аргументација не може разматрати у поступку доношења мериторне одлуке.
Полазећи од наведених одредаба Устава и предметног Закона о референдуму и грађанској иницијативи који је изгласала Народна скупштина Републике Српске, Вијеће је оцијенило да Законом о референдуму и грађанској иницијативи у цјелини, као ни одредбама из члана 6. став 2, те чл. 13, 19, 31. и 34. став 1, на које посебно указује Клуб делегата бошњачког народа, нису повријеђени витални национални интереси бошњачког народа као конститутивног народа, као, уосталом, ни витални интереси било ког конститутивног народа који су изричито одређени у ставу 1. у алинејама 1-8. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске, којим је допуњен члан 70. Устава.
Указујући на своју Одлуку број УВ-4/15, Вијеће оцјењује да органи за спровођење републичког и локалног референдума из члана 13. Закона о референдуму и грађанској иницијативи немају природу законодавног, извршног и правосудног органа власти из алинеје 1. става 1. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске, као ни природу „јавне институције“ из става 3. Амандмана LXXXV на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 90. Устава. С тим у непосредној вези Вијеће истиче да је одредбом из члана 9. Изборног закона Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 34/02, 35/03, 24/04, 19/05, 24/12, 109/12, 45/18 и 18/20) одређено да су органи за спровођење избора независни и непристрасни у свом раду, а одредбом из члана 20. став 2. Изборног закона Републике Српске који је Народна скупштина Републике Српске изгласала 19. априла 2024. године такође се одређује да су органи за спровођење избора независни и непристрасни у свом раду. Иако органи за спровођење референдума нису ни законодавни, ни извршни, а ни правосудни органи, Вијеће, ипак, и поред тога, а с тим у одређеној вези, напомиње да се одредбом из члана 18. Закона о референдуму и грађанској иницијативи врши упућивање на Изборни закон Републике Српске у погледу састава, надлежности и других питања од значаја за рад Републичке комисије и градске, односно општинске изборне комисије. Вијеће је закључило да се у предметном Образложењу Одлуке Клуба бошњачког народа о покретању поступка заштите виталног националног интереса помиње члан 22. Изборног закона Републике Српске који је Народна скупштина изгласала на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године, а не Изборни закон Републике Српске који је на правној снази. Одредбом члана 22. Изборног закона Републике Српске који је Народна скупштина изгласала 19. априла 2024. године одређено је да састав органa за спровођење избора треба да буде мултиетничан, тако да одражава заступљеност конститутивних народа, укључујући и Остале, водећи рачуна о посљедњем попису становништва. Вијеће посебно истиче да је ова одредба идентична одредби из става 1. члана 2.14 Изборног закона Босне и Херцеговине, којом је прописано да састав изборне комисије или бирачког одбора треба бити мултиетничан, тако да одражава заступљеност конститутивних народа, укључујући и Остале, у изборној јединици водећи рачуна о посљедњем попису становништва спроведеном на државном нивоу. Ријечима „треба да буде“ у правном акту се изражава правна заповијест у истој мјери као и ријечима „мора да буде“, па је у том дијелу захтјев Клуба бошњачког народа без основа. Вијеће је закључило и да одредба из члана 19. став 4. Закона о референдуму и грађанској иницијативи којом је одређено да се приликом именовања гласачких одбора води рачуна о сразмјерној заступљености политичких странака у скупштини која је расписала референдум није у супротности са одредбом из члана 22. Изборног закона који је Народна скупштина изгласала на Тринаестој посебној сједници одржаној 19. априла 2024. године, већ да је са њом усклађена. При томе Вијеће је имало у виду чињеницу да политичке странке организују бираче, односно бирачко тијело у политичком смислу. Вијеће је закључило да су и одредба о мултиетничком саставу органа за спровођење избора, односно референдума и одредба од сразмјерној заступљености политичких странака једнако обавезујуће и да се њима не ствара било који облик неједнаких права конститутивних народа у процесу доношења одлука из става 1. алинеје 5. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 70. Устава. У том смислу Вијеће такође још једном указује на своју одлуку УВ-4/15. Претпоставка подносиоца захтјева за заштиту виталног националног интереса бошњачког народа да политичке странке у чијем раду учествују Бошњаци неће остварити по њима жељену оптималну заступљеност у скупштинама које расписују референдум не могу се, по схватању Вијећа, довести у непосредну везу за Уставом зајемченим институтом заштите виталног националног интереса конститутивних народа.
Вијеће је даље закључило да се одредбом из члана 6. став 2. Закона о референдуму и грађанској иницијативи о личном гласању на гласачким мјестима у иностранству које одреди Републичка изборна комисија Републике Српске за бираче који су уписани у гласачки списак, а живе у иностранству, не повређују једнака права бошњачког народа у процесу доношења одлука из става 1. алинеја 5. Амандмана LXXVII на Устав Републике Српске којим је допуњен члан 70. Устава, нити се бошњачки народ доводи у неравноправан положај према другим конститутивним народима. Сви конститутивни народи и Остали су у једнаком положају у односу на поменуту одредбу Закона. Поред тога, Вијеће је закључило да ниједном припаднику бошњачког народа који је уписан у гласачки, односно бирачки списак истом одредбом није ускраћено право гласа. Он га може искористити на гласачком мјесту које одреде надлежне изборне комисије. То једнако вриједи за сваког бирача који је уписан у гласачки, односно бирачки списак, без обзира на то којем народу или националној мањини припада. Надаље, Вијеће може да оцјењује само да ли се de lege lata формом и садржином егзистентних одредаба овог Закона повређују витални национaлни интереси конститутивних народа, али не може да de lege ferenda оцјењује рјешења за која подносилац захтјева вјерује да су оптимална за бошњачки конститутивни народ, а која нису нормирана у оспореном закону. Једнако тако Вијеће оцјењује да у круг питања обухваћених заштитом виталних националних интереса конститутивних народа не спадају ни питања будуће примјене у начелу спроводивих норми, каква су законодавна рјешења из чл. 31. и 34. Закона о референдуму и грађанској иницијативи.
Вијеће није разматрало оне наводе из захтјева за заштиту виталних националних интереса бошњачког народа у односу на Закон о референдуму и грађанској иницијативи који се односе на питање уставности неких његових одредаба, као што је оспоравање надлежности Републичке изборне комисије из члана 34. став 1. Закона или тврдња да се чланом 6. став 2. крши бирачко право Бошњака који живе у иностранству које је ујемчено чланом 29. Устава, пошто одлучивање о њима не спада у надлежност Вијећа за заштиту виталног интереса, већ у надлежност Уставног суда у пленарној сједници у другој врсти поступка.
С обзиром на изложено, Вијеће је утврдило да предметне законске одредбе, као ни закон у цјелини, не овлашћују надлежне органе за расписивање и спровођење референдума на различито поступање према конститутивним народима, Осталима и грађанима, као њиховим припадницима, у поступку расписивања и спровођења референдума и остваривања права и обавеза грађана који имају право изјашњавања на референдуму, због чега се, према оцјени Вијећа, Закон једнако односи према правима на учешће на референдуму како бошњачког конститутивног народа и његових припадника, тако исто према правима других конститутивних народа и њихових припадника.
На основу изложеног Вијеће је већином гласова одлучило као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Вијеће за заштиту виталног интереса донијело је већином гласова, у саставу: предсједавајући Вијећа мр Џерард Селман и судије: Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋИ
Вијећа за заштиту виталног интереса
Уставног суда Републике Српске
Мр Џерард Селман
Број: УВ-2/24
25. јун 2024. године