Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 57. тачка а) и члана 61. став 1. тач. б) и г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. новембра 2023. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 113. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 93/22).
Обуставља се поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 36. став 1. Правилника о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22).
О б р а з л о ж е њ е
Николина Попадић из Градишке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 113. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 93/22) и уставности и законитости члана 36. став 1. Правилника о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22), који је донио Управни одбор Фонда здравственог осигурања Републике Српске. У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба супротна начелу забране повратног дејства закона, других прописа и општих аката из члана 110. Устава, те да законодавац није утврдио постојање општег интереса за ретроактивну примјену предметног закона. Давалац иницијативе, наиме, сматра да је овом одредбом прописано ретроактивно дејство предметног закона на све поступке рефундације који се односе на привремену спријеченост радника за рад која је трајала прије његовог ступања на снагу. Тиме је, како се даље наводи, законодавац онемогућио остваривање права на рефундацију трошкова здравствене заштите из средстава обавезног здравственог осигурања, односно права на рефундацију накнаде нето плате за вријеме привремене спријечености за рад у одређеним случајевима. У погледу оспореног правилника давалац иницијативе сматра да одредба члана 36. став 1. овог акта није у сагласности са чланом 85. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 93/22), јер према овој законској одредби захтјев за поврат накнаде плате исплаћене раднику из става 1. овог члана може се поднијети у року од 90 дана од истека посљедњег дана календарског мјесеца у којем је радник био спријечен за рад.
У одговору на иницијативу који је у погледу оспореног закона доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да давалац иницијативе ограничено и погрешно тумачи оспорену законску одредбу, те стога сматра да је њоме прописано повратно дејство овог закона на све случајеве у којима је поднесен захтјев за рефундацију који се односе на привремену спријеченост за рад која је трајала прије његовог ступања на снагу. Надаље, указује на то да се оспорена одредба члана 113. став 2. предметног закона не односи на поступке у којима послодавци од Фонда здравственог осигурања Републике Српске потражују поврат накнаде плате коју су исплатили запосленом чија је привремена спријеченост за рад трајала дуже од 30 дана непрекидно, како то произвољно тумачи давалац иницијативе. Наиме, како се истиче у одговору, у иницијативи се погрешно доводе у везу оспорена одредба члана 113. став 2. са чланом 114а. предметног закона, који се односе на потпуно различите правне ситуације и нису уставноправно релевантне у контексту начела забране повратног дејства закона.
Фонд здравственог осигурања Републике Српске доставио је одговор на иницијативу у односу на Правилник о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22). У одговору се наводи да је иницијатива неоснована, те да садржи погрешно тумачење релевантних одредаба Закона о обавезном здравственом осигурању. Доносилац оспореног правилника износи став да давалац иницијативе, у суштини, оспорава скраћење рока у којем послодавац може из средстава обавезног здравственог осигурања да потражује поврат нето плате коју је исплатио запосленом који је био привремено спријечен за рад, са три године од дана настанка основа за потраживање, према раније важећем Закону о здравственом осигурању, на 90 дана од дана истека посљедњег дана календарског мјесеца у којем је радник био спријечен за рад, према новом Закону о обавезном здравственом осигурању. Истиче да је начин на који ће се поступати са захтјевима за поврат исплаћене нето плате који нису били поднесени до момента ступања на снагу важећег Закона о обавезном здравственом осигурању регулисан чланом 114а. Закона о измјенама и допунама Закона о обавезном здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 132/22), чиме је ријешен суштински основ предметне иницијативе у односу на оспорени правилник.
Чланом 113. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 93/22) прописано је да ће се поступци рефундације трошкова здравствене заштите из средстава обавезног здравственог осигурања покренути до дана ступања на снагу овог закона окончати у складу са прописима који су били на снази у вријеме покретања поступка.
Правилник о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22) донио је Управни одбор Фонда здравственог осигурања Републике Српске на основу члана 30. став 2. и члана 34. став 1. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске" бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09, 106/09, 94/19 и 44/20) и члана 17. Статута Фонда здравственог осигурања Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 94/18, 3/20 и 82/21). Оспореним чланом 36. став 1. овог правилника прописано је да послодавац врши обрачун и исплату накнаде нето плате запосленима која се обезбјеђује из средстава обавезног здравственог осигурања у складу са Законом и овим правилником.
У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 113. став 2. Закона о обавезном здравственом осигурању Суд је имао у виду да је тачкама 8, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, основне циљеве и правце социјалног развоја, социјално осигурање и све облике социјалне заштите, здравство, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 108. став 1. Устава, закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.
Чланом 110. ст. 1. и 2. Устава, у односу на који давалац иницијативе тражи оцјену уставности оспорене законске норме, утврђено је да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, те да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство.
Сагласно наведеним уставним овлашћењима из тач. 8, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, Законом о обавезном здравственом осигурању уређен је систем обавезног здравственог осигурања, као и друга питања од значаја за обавезно здравствено осигурање у Републици Српској. Тако је овим законом, поред осталог, прописано: да је обавезно здравствено осигурање дјелатност од општег интереса за Републику Српске (члан 2. став 1); да су права из обавезног здравственог осигурања за случај болести и повреде ван рада и за случај повреде на раду и професионалне болести, у складу са овим законом, право на здравствену заштиту и право на накнаде за вријеме привремене спријечености за рад (члан 3. став 1); да се права из обавезног здравственог осигурања остварују и користе у садржају, обиму и на начин уређен овим законом (члан 3. став 2). Чланом 113. ст. 1. и 2, који је у оквиру прелазних и завршних одредаба овог закона, прописано је: да ће се остваривање права на здравствену заштиту започето до дана ступања на снагу овог закона окончати у складу са прописима који су били на снази у вријеме покретања поступка (став 1), те да ће се поступци рефундације трошкова здравствене заштите из средстава обавезног здравственог осигурања покренути до дана ступања на снагу овог закона окончати у складу са прописима који су били на снази у вријеме покретања поступка (став 2).
Полазећи од изложеног, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем из члана 113. став 2. предметног закона нису нарушене гаранције из члана 110. Устава, како то погрешно сматра давалац иницијативе. Приликом ове оцјене, Суд је, прије свега, имао у виду садржај оспорене законске одредбе, из којег јасно произлази да иста не прописује повратно дејство предметног закона у поступцима рефундације трошкова здравствене заштите из средстава обавезног здравственог осигурања, односно да нема елемената ретроактивности. Наиме, према оспореној норми овај закон се не примјењује на поступке рефундације трошкова здравствене заштите који су покренути прије његовог ступања на снагу, већ напротив, њоме се наглашава да ће се већ покренути поступци окончати по прописима који су били на снази у вријеме покретања тих поступака. Дакле, евидентно је да оспорена законска одредба не обухвата, односно не задире у правне односе окончане прије ступања на снагу овог закона, нити мијења затечене правне ситуације или свршене факте, због чега, по оцјени Суда, не доводи у питање гаранције из члана 110. ст. 1. и 2. Устава. Наводи даваоца иницијативе о повреди ових уставних норми су, очигледно, посљедица произвољног тумачења оспорене законске одредбе, што је, посљедично, довело до погрешног закључка о повратном дејству овог закона.
У односу на оспорени члан 36. став 1. Правилника о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22) Суд је одлучио да обустави поступак. Наиме, у току трајања овог поступка Управни одбор Фонда здравственог осигурања Републике Српске је донио Правилник о поступку утврђивања привремене спријечености за рад ("Службени гласник Републике Српске" број 43/23). Чланом 19. овог правилника прописано је да његовим ступањем на снагу престаје да важи Правилник о остваривању права на накнаду плате за вријеме привремене неспособности за рад ("Службени гласник Републике Српске" бр. 14/22 и 99/22).
С обзиром на то да је у току трајања поступка пред овим судом оспорени правилник престао да важи, Суд је, на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) обуставио поступак за оцјењивање уставности и законитости оспорене норме овог правилника, цијенећи истовремено да није потребно донијети одлуку због тога што нису отклоњене посљедице неуставности, односно незаконитости.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-63/22
29. новембар 2023. године