Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 29. јуна 2022. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 33. и члана 43. став 2. тачка 5. и тачка 10. Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ бр. 90/17, 42/20, 53/20 и 98/20).
О б р а з л о ж е њ е
Милица Џепина, Зорица Милинковић, Оливера Вулин, Ирена Марић, Мирко Марић, Анастасија Марић, Валентина Ђукић, Драгана Савић, Драган Савић, Владимир Самарџија, Тања Сараџић-Јаворац, Драгана Милашиновић, Љубица Раденковић, Горан Раденковић, Слађана Савић, Марко Савић, Мирјана Милијевић, Оља Митровић, Адриана Савић, Бојан Вуковић, Николина Ћулум, Љиљана Ћутковић и Татјана Ђурић, сви из Бањалуке, и Стеванија Шапоња из Београда дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 33. и члана 43. став 2. тачка 5. Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ број 90/17), као и члана 2. Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ број 42/20), којим је у члану 43. у ставу 2. Закона о заштити становништва од заразних болести („Службени гласник Републике Српске“ број 90/17) додата нова тачка 10. У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе које прописују да у случају појаве епидемије заразне болести, министар наредбом на приједлог Института наређује обавезну ванредну вакцинацију против те заразне болести за сва лица, односно одређене категорије лица, ако се утврди опасност од ширења епидемије наведене заразне болести, ванредну вакцинацију, односно хемиопрофилаксу, као ванредну мјеру за спречавање и сузбијање заразних болести, као и да се ванредне мјере могу предузимати на јавним и радним мјестима, у супротности са члановима 13, 14. и 39. Устава Републике Српске. По мишљењу даваоца иницијативе, обавезном ванредном вакцинацијом за сва лица или одређене категорије лица нарушава се тјелесни и духовни интегритет човјека, повређује људско достојанство, човјекова приватност, лични и породични живот, одузима му се право на рад, образовање, здравствену заштиту, а грађанин би се противно својој вољи подвргао медицинским и другим научним огледима, што је забрањено не само у домаћем праву, него и међународним конвенцијама. С тим у вези у иницијативи се наводи да обавезна вакцинација за сва лица, односно за одређене категорије лица против COVID-19, у фази када се примјењује експериментална вакцина и гдје не постоје подаци о безбједности вакцине, никако не може бити обавезна, јер би у случају обавезног ванредног вакцинисања конкретно даваоци иницијативе били присилно вакцинисани и противно својој вољи подвргнути медицинском и научном огледу, односно мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању, што је супротно члану 13. и 14. Устава Републике Српске и члану 5. Опште декларације о људским правима УН, Резолуцији Савјета Европе и Хелсиншкој декларацији.
Такође се наводи да члан 2. Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести, који утврђује да се могу наложити мјере заштите у заједницама за правна лица, предузетнике и физичка лица које се односе и на предузимање мјера на јавним и радним мјестима, чији је циљ спречавање или сузбијање заразних болести, није у складу са члановима 33. и 39. Устава Републике Српске, јер се по мишљењу даваоца иницијативе, у случају спровођења ванредних мјера (вакцинације) на јавним и радним мјестима ограничавају људска права и слободе загарантовани Уставом Републике Српске, која гарантују право грађанима да учествују у обављању јавних послова и право на рад и слободу рада. Такође се наводи да члан 2. оспорене уредбе није у сагласности са чланом 14. Европске конвенције о људским правима, који забрањује било који облик дискриминације. Надаље, даваоци иницијативе наводе разлоге и чињенице, због којих, по њиховом мишљењу, нема довољно података о вакцинама против COVID-19, нити података о ефикасности вакцине и ризику по здравље људи, те истичу да би, у ситуацији гдје не постоје чврсти научни докази о користи и поузданости вакцине против COVID-19, примјена оспорених чланова 33, 43. став 2. тачка 5. и члана 2. оспорене уредбе, довела до директног кршења наведених уставних одредаба. Из наведених разлога у иницијативи је предложено да Суд, до доношења коначне одлуке по датој иницијативи, обустави могућу радњу издавања ванредних мјера на јавним и радним мјестима којим би се нарушила и ограничила људска права и слободе загарантовани Уставом Републике Српске, као и да се обустави могућа наредба Министарства о обавезној ванредној вакцинацији.
Умјесто Народне скупштине Републике Српске, која је доносилац оспореног закона, одговор на иницијативу је дао њен Одбор за уставна питања. Њиме се оспоравају наводи иницијативе као неосновани и наводи да се даваоци иницијативе више баве цјелокупним епидемиолошким стањем у Републици Српској, што није предмет оцјене уставности пред Уставним судом Републике Српске. Истиче се да је законодавац, прописујући као у оспореним одредбама, поступао у оквиру овлашћења утврђених Уставом Републике Српске, а да незадовољство даваоца иницијативе одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не предмет оцјене уставности.
У одговору на иницијативу који је Суду доставила предсједница Републике Српске се оспоравају наводи иницијативе и између осталог наводи да свака ванредна ситуација захтијева примјену ванредних епидемиолошких мјера, како општих тако и специфичних. Такође се наводи да током одговора на пандемију COVID-19 није одређена обавезна ванредна вакцинација против ове заразне болести, као и да је вакцинација против COVID-19 у Републици Српској препоручена по епидемиолошким индикацијама и спроводи се према препорукама Свјетске здравствене организације, те да и даље остаје на добрововољној основи, с циљем промоције и подизања свијести о вакцинацији, као најважнијој превентивној мјери у ширењу и спречавању било које заразне болести.
Оспореним чланом 33. Закона о заштити становништва од заразних болести (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 90/17, 42/20, 53/20 и 98/20) је прописано да се у случају појаве епидемије заразне болести одређује обавезна ванредна вакцинација против те заразне болести за сва лица, односно за одређене категорије лица, ако се утврди опасност од ширења епидемије наведене заразне болести (став 1), као и да министар наредбом, на приједлог Института, наређује обавезну вакцинацију из става 1. овог члана (став 2).
Оспореним чланом 43. став 2. тачка 5. и тачка 10. истог закона је прописано да ванредне мјере из става 1. овог члана обухватају: ванредну вакцинацију, односно хемиопрофилаксу (тачка 5), налагање спровођења мјера заштите у заједници за правна лица предузетнике и физичка лица, које се односе на мјере дезинфекције, обезбјеђивања и коришћења личне заштитне опреме, придржавања заштитних мјера физичке дистанце и забране окупљања у већим групама, ограничења радног времена, односно предузимања других ванредних мјера на јавним и радним мјестима чији је циљ спречавање или сузбијање заразних болести (тачка 10).
Суд је у поступку разматрања дате иницијативе имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да су људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, човјекова приватност, лични и породични живот неповредиви (члан 13); да нико не смије бити подвргнут мучењу, свирепом, нехуманом или понижавајућем поступању или кажњавању, забрањено је и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава, забрањено је на било ком лицу, без његовог пристанка, вршити медицинске и друге научне огледе (члан 14); да грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду примљени у јавну службу (члан 33); да свако има право на заштиту здравља и да је зајамчено право на здравствену заштиту у складу са законом (члан 37. став 1. и 2); да свако има право на рад и слободу рада (члан 39. став 1); да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (члан 49. став 1); да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, здравство и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тачка 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68); да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2); да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Суд је такође имао у виду да је оспореним законом уређен систем заштите становништва од заразних болести, мјере које се обавезно спроводе ради спречавања и сузбијања, елиминације и ерадикације заразних болести, права и обавезе републичких органа, органа јединице локалне самоуправе, здравствених установа, других правних лица, предузетника и физичких лица у поступку спровођења мјера за спречавање и сузбијање заразних болести, као и друга питања од значаја за заштиту становништва од заразних болести (члан 1). Релевантним одредбама овог закона је прописано: да је заштита становништва од заразних болести од општег интереса за Републику и да је заштита становништва од заразних болести организована и свеобухватна активност друштва са циљем спречавања и сузбијања, одстрањивања и искорјењивања заразних болести (члан 2); да је имунизација превентивна мјера заштите лица од заразне болести, која се спроводи давањем вакцина и/или имуноглобулина хуманог поријекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитијела и моноклонских антитијела (члан 4. став 1. тачка 24); да је хемиопрофилакса превентивна мјера заштите лица од заразне болести, која се спроводи давањем лијекова здравим лицима с циљем спречавања настанка заразне болести (члан 4. став 1. тачка 25); да мјере за заштиту становништва од заразних болести представљају скуп свих активности које планирају, организују и спроводе органи Републике, органи јединице локалне самоуправе, привредни субјекти и друга правна лица, предузетници, здравствене установе, здравствени радници и сарадници и физичка лица са циљем заштите становништва од заразних болести (члан 7. став 1); да се заштита становништва од заразних болести врши спровођењем општих, посебних, ванредних и осталих мјера за спречавање и сузбијање заразних болести, у складу са законом (члан 7. став 4); да здравствене установе и друга правна и физичка лица спроводе посебне мјере за спречавање и сузбијање заразних болести, које, поред осталог, обухватају имунизацију и хемиопрофилаксу против заразних болести одређених овим законом и другим прописима (члан 18. тачка 8); да је обавезна имунизација, имунизација лица одређене доби, као и других лица, коју не може одбити лице које треба да се имунизује или родитељ, односно старатељ, осим у случају постојања медицинске контраиндикације, коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или Комисија за праћење нежељених догађаја имунизације и хемиопрофилаксе (члан 32. став 1); да се ванредне мјере за спречавање и сузбијање заразних болести спроводе у ситуацији у којој долази до угрожавања безбједности и здравља људи, постојањем непосредне опасности за масовно преношење заразних болести, те да оне обухватају: ограничење кретања у зараженом или угроженом подручју и стављање под здравствени надзор лица које је било у контакту са зараженим лицем, ограничење или забрану промета појединих или свих врста робе и средстава на одређеном подручју, престанак рада васпитно-образовних установа и забрану окупљања на јавним мјестима, увођење обавезног ангажовања запослених у здравственим установама и других грађана у отклањању посљедица настале ситуације, изолацију обољелих у кућним условима или другом адаптираном објекту, када због масовног оболуијевања није могућа изолација у здравственој установи, уступање и адаптацију других објеката и ангажовање потребних средстава и опреме за потребе здравствене службе, успостављање карантина и стављање у карантин лица које је било у контакту са лицем обољелим од посебно опасне заразне болести, те у складу са препорукама и друге мјере које природа болести налаже, односно мјере које предложи Свјетска здравствена организација, информисање јавности о актуелној епидемиолошкој ситуацији, постојећим ресурсима, мјерама које се предузимају и које треба да предузму грађани (члан 43. став 1 и став 2. тачке 1, 2, 3, 4, 6, 7, 8 и 9).
Поред наведеног, Суд је имао у виду да је Законом о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 106/09 и 44/15) прописано да је здравствена заштита скуп услуга и активности за унапређивање и очување здравља људи, спречавање обољења и повреда, рано откривање обољења, благовремено лијечење и рехабилитацију, те да су услуге и активности здравствене заштите квалитетне, безбједне, ефикасне, засноване на научним доказима и у складу са начелима професионалне етике (члан 2); да се здравствена заштита обезбјеђује на нивоу Републике, јединице локалне самоуправе и послодавца предузимањем специфичних активности на промоцији здравља, превенцији и лијечењу болести и стања, рехабилитацији обољелих и повријеђених, обезбјеђењу лијекова и медицинских средстава, заштити животне и радне средине и друге специфичне активности (члан 6); да сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовање највишег могућег стандарда људских права и вриједности, односно има право на физички и психички интегритет и на безбједност личности, као и на уважавање његових моралних, културних и религијских убјеђења (члан 17); да је грађанин обавезан да чува и унапређује сопствено здравље, здравље других људи, као и животну и радну средину (члан 21. став 1); да се здравствена заштита обавља на примарном, секундарном и терцијарном нивоу, а да примарни ниво здравствене заштите обухвата, поред осталог, имунизацију против заразних болести (члан 35. став 1. и члан 36. став 1. тачка з). Такође, у овом смислу, Суд је узео у обзир и одредбе чланова 2. став 2, 26, 33, 37, 56. став 1. и 57. став 2. тачка 22. новодонесеног Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 57/22) који је ступио на снагу 24. јуна 2022. године.
У поступку оцјењивања уставности одредаба члана 33. и члана 43. став 2. тачка 5. и тачка 10. оспореног закона, Суд је пошао од тога да је тачком 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске утврђено да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује здравство, као и да је чланом 37. Устава утврђено да свако има право на заштиту здравља и да је зајамчено право на здравствену заштиту у складу са законом. Из наведених уставних одредаба произлази овлашћење, али и обавеза законодавца, да законом успостави и уреди систем у области здравствене заштите, као и то да Устав грађанима гарантује право на заштиту здравља, али се садржина и начин остваривања тог права уређују законом, при чему је законодавац ограничен општим уставним начелима и принципима, као и начелима Устава у складу са којим се остварују зајамчена права и слободе. Тако је Законом о здравственој заштити, између осталог, прописано да је здравствена заштита скуп услуга и активности за унапређивање и очување здравља људи, које су засноване на научним доказима и у складу са начелима професионалне етике, да сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовање највишег могућег стандарда људских права и вриједности, да је грађанин обавезан да чува и унапређује сопствено здравље, здравље других људи, као и животну и радну средину, те да се здравствена заштита остварује на више нивоа, а примарни ниво здравствене заштите обухвата имунизацију против заразних болести. Такође, Законом о заштити становништва од заразних болести је дефинисано да је заштита становништва од заразних болести од општег интереса за Републику и прописано да се заштита становништва од заразних болести врши спровођењем општих, посебних, ванредних и осталих мјера за спречавање и сузбијање заразних болести у складу са законом. Овим законом је прописано да је имунизација превентивна мјера заштите лица од заразне болести, која се спроводи давањем и/или имуноглобулина хуманог поријекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитијела и моноклонских антитијела.
Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да се законодавац прописујући као оспореним одредбама Закона о заштити становништва од заразних болести кретао у границама свог уставног овлашћења да законом уреди систем здравствене заштите, јер је у циљу заштите становништва од заразних болести, што уједно представља и обавезу државе, прописао да се у случају епидемије заразне болести одређује обавезна ванредна вакцинација против те заразне болести за сва лица, односно за одређене категорије лица, ако се утврди опасност од ширења епидемије наведене заразне болести, односно прописао ванредне мјере за спречавање и сузбијање заразних болести, које се спроводе у ситуацији у којој долази до угрожавања безбједности и здравља људи, постојањем непосредне опасности за масовно преношење заразних болести. При томе, Суд је оцијенио да је прописивање као у оспореним одредбама Закона о заштити становништва од заразних болести ствар законодавне политике и цјелисходне процјене законодавца, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава није надлежан да одлучује.
С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да нису основани наводи иницијативе о повреди чланова 13. и 14. Устава Републике Српске. Полазећи од тога да је заштита становништва од заразних болести организована и свеобухватна активност друштва са циљем спречавања и сузбијања, одстрањивања и искорјењивања заразних болести, те да је циљ имунизације превенција заразних болести, као једна од услуга и активности здравствене заштите, Суд је оцијенио да је мијешање законодавца у право на остваривање физичког и психичког интегритета грађана засновано на потреби да се заштити здравље како појединца, тако и цјелокупног становништва, и да је као такво оправдано и сразмјерно циљу који се жели постићи. Такође, у случају имунизације, која је предметним законом прописана и као посебна мјера за спречавање заразних болести (члан 18. тачка 8, члан 36. став 1), ријеч је о стандардној здравственој услузи истог садржаја, која се пружа свим лицима, која се морају имунизовати према одредбама Закона о заштити становништва од заразних болести и другим прописима, те се не може говорити о присилном подвргавању лица медицинским или другим научним огледима, како се то у иницијативи наводи. Поред тога, Суд је оцијенио да су неосновани наводи иницијативе о повреди чланова 33. и 39. Устава Републике Српске, јер се оспорене одредбе једнако односе на све који су њима обухваћени, те се они који одбију наложену мјеру, односно не испуне прописану обавезу, не могу сматрати дискриминисаним у односу на онога ко се подвргао тој обавези, јер нису у истој или сличној ситуацији.
Како прописивање из чланова 33. и 43. став 2. тачке 5. и 10. оспореног закона не доводи у питање уставне гаранције из чланова 13, 14, 33. и 39. Устава Републике Српске на које иницијатива указује, Суд је оцијенио да стога не постоји ни основ за разматрање евентуалне повреде члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Суд је оцијенио да остали наводи даваоца иницијативе, који представљају њихово виђење епидемиолошке ситуације у Републици Српској, нису уставноправно релевантни, те их стога није посебно ни разматрао. Такође, Суд је одлучио да не разматра захтјев подносилаца иницијативе за обуставу „могуће радње издавања ванредних мјера“ и „могуће наредбе министра о обавезној ванредној вакцинацији“, како се наводи у иницијативи, с обзиром на то да је очигледно ријеч о уопштеном захтјеву, уз пропуст подносилаца иницијативе да дају конкретне податке о којим ванредним мјерама и наредби се ради.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
|
Број: У-66/21
29. јуна 2022. године
|
|
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
Мр Џерард Селман, с.р.
|
ИРЕНА МОЈОВИЋ
Судија Уставног суда Републике Српске
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
на Рјешење Уставног суда Републике Српске број У- 66/21 од 29. 6. 2022. године
Сагласно одредбама члана 14. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске ( “Службени гласник Републике Српске” бр.104/11 и 92/12 ) и члана 31. став 5. и 6. Пословника Уставног суда („Службени гласник Републике Српске „број 114/12, 29/13 и 90/14), након гласања против Рјешења Уставног суда број: У-66/21, донијетог на редовној сједници Суда дана 29.6.2022. године, издвајам своје мишљење, како слиједи:
Иницијативом су оспорене одредбе члана 33. Закона о заштити становништва од заразних болести Републике Српске, којим је прописано је да се у случају појаве епидемије заразне болести одређује обавезна ванредна вакцинација против те заразне болести за сва лица или одређене категорије лица, ако се утврди опасност од ширења епидемије наведене заразне болести (став 1). Министар здравља и социјалне заштите Републике Српске наредбом, на приједлог Института за јавно здравство, наређује обавезну вакцинацију из става 1. овог члана ( став 2). Иницијативом је, такође, оспорен члан 2. Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести, којим је допуњен члан 43. став 2. тачка 5. и тачка 10. Закона о заштити становништва од заразних болести, којим је прописано да ванредне мјере из става 1.овог члана обухватају: ванредну вакцинацију, односно хемиопрофилаксу (тачка 5), налагање спровођења мјера заштите у заједници за правна лица предузетнике и физичка лица, које се односе на мјере дезинфекције, обезбјеђивања и коришћења личне заштитне опреме, придржавања заштитних мјера физичке дистанце и забране окупљања у већим групама, ограничење радног времена, односно предузимања других ванредних мјера на јавним и радним мјестима чији је циљ спречавање или сузбијање заразних болести (тачка 10). Даље, из садржаја иницијативе, којим се указује на правну ситуацију у вези обавезног вакцинисања против COVID-19, а који као релевантно питање разматрају у одговору и изјашњењу на иницијативу и доносиоци оспорених законских одредби, очигледно је да се иницијатива односи управо на уставноправна питања вакцинације против нове заразне болести COVID-19. Пракса је Уставног суда да се осим наведених ознака законских одредби у иницијативи, на основу садржаја иницијативе одреди које се одредбе прописа оспоравају, али у овом предмету Суд је то пропустио. Управо је чланом 1. Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести, у члану 6. став 1. тачка 5. Закона додана нова подтачка 26 која гласи:“ заразно обољење изазвано вирусом корона- COVID 19“. Овом одредбом је први пут и само на овом мјесту наведен COVID 19 и уврштен у раније Законом утврђену листу заразних болести.Тиме се остале законске одредбе, дакле и оне оспорене по бројевима чланова у иницијативи, према члану 1. Уредбе односе и на нову заразну болест COVID 19 и то почевши од 1.5.2020.године као дана ступања на снагу Уредбе, па је одлуком Суда било потребно оцијенити уставност и овог члана Закона.
У односу на члан 33. Закона о обавезној ванредној вакцинацији, могуће је у пракси циљно и аналогно тумачити у вези са одредбом члана 32. став 1. Закона, којом је прописана обавезна имунизација, која је условљена непостојањем медицинске контраиндикације, коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или Комисија за праћење нежељених догађаја вакцинације. На овакво тумачење оспорене законске одредбе указује и изјашњење које је дато поводом иницијативе од стране Одбора за уставна питања Народне скупштине Републике Српске и које, између осталог, уз указивање и на одредбе Закона о здравственој заштити, садржи сљедеће објашњење: „ Мјере за заштиту становништва од заразних болести спроводе се у виду општих, посебних, ванредних и осталих мјера за спречавање и сузбијање заразних болести, у складу са Законом ( члан 7.став 3), те се у оквиру посебних мјера спроводи обавезна имунизација (члан 32). Истим законом имунизација је дефинисана као превентивна, ради заштите лица од заразне болести, која се спроводи давањем вакцина и/или имуноглобулина хуманог поријекла, имунобиолошких препарата, који саадрже специфична антитијела и моноклонских антитијела. С обзиром на то да је имунизација превентивна мјера здравствене заштите, која је у складу са чланом 32. Закона прописана као обавезна против одређених болести, а имајући у виду Уставом зајемчено право грађана на заштиту здравља, то она представља дужност Републике на предузимање превентивних мјера ради заштите становништва од заразних болести. С друге стране, Законом о здравственој заштити прописано је да сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовање највишег могућег стандарда људских права и вриједности, односно има право на физички, психички интегритет и на безбједност личности, као и на уважавање његових моралних, културних и религијских убјеђења (члан 17) “.
Међутим, из садржаја члана 33. Закона којим је прописана обавезна вакцинација, очигледно је да није на исти начин као у члану 32. Закона прописано да је ова мјера условљена непостојањем медицинске контраиндикације, коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или Комисија за праћење нежељених догађаја вакцинације.
Одговор предсједнице Републике Српске на наводе иницијативе односи се на уставност члана 1. и 2. Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести којим је допуњен члан 43. став 2. тачка 5. и тачка 10. Закона о заштити становништва од заразних болести, а осим тога и на питање обавезности вакцинисања, које је прописано чланом 33. Закона. Дијелови одговора предсједнице на иницијативу гласе: „ Што се тиче оспоравања уставности члана 2. Уредбе с законском снагом о измјенама и доунама Закона о заштити становништва од заразних болести (Сл. гл, РС 42/209 неопходно је њена рјешења посматрати у контексту ситуациje која је била без преседана и која ниједном законодаввцу на овим просторима није била раније позната, као што је још мање познато евентуално трајање и све посљедице епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона, односно све будуће мере које ће бити неопходно донијети како би се превазишли негативни ефекти постојеће ситуације и остварили циљеви предметне уредбе....Напомињемо да је у случају имунизације ријеч о обавези давања и прихватања стандардне здравствене услуге истог садржаја свим особама које јој се морају подвргнути на основу одредаба Закона о заштити становништва од заразних болести.....Законом о здравственој заштити је прописано да сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовање највишег могућег стандарда људских права и вриједности, односно има право на физички и психички интегритет и на безбједност личности, као и на уважавање његових моралних, културних и религијских убјеђења ( члан 17.) Овим путем појашњавамо да током одговора на пандемију COVID -19 није одређена обавезна ванредна вакцинација против ове заразне болести. Активности вакцинације против COVID -19 се спроводе као препоручена вакцинација и то према Правилнику о начину спровођења имунизације и хемиопрофилаксе против заразних болести ( Сл.гл.РС 2/19 и 13/21) гдје је чланом 2.став 5. тачка 3. прописано да се вакцинација као препоручена обавља код других заразних болести по препоруци доктора медицине или специјалисте одговарајуће гране медицине или на лични захтјев корисника услуге, гдје је чланом 2.став 5. тачка 3. прописано да се вакцинација као препоручена спроводи уз претходно поднесени захтјев лица које се вакцинише, односно његовог законског заступника ( став 6). Како је претходно објашњено, према оспораваном члану 33. предметног закона се није ни поступало.Вакцинација потив COVID -19 је у Републици Српској препоручена по епидемиолошким индикацијама и спроводи се према препорукама Свјетске здравствене организације, као и у свим земљама, с обзиром да се ради о пандемији и вакцинацију спроводе све земље.Вакцинација и даље остаје на добровољној основи, с циљем даље промоције и подизања свијести о вакцинацији као најважнијој превентивној мјери у ширењу и спречавању било које заразне болести.“
Потврђено је извјештајима надлежних институција код нас и у свијету да је нова заразна болест COVID -19 још увијек недовољно истражена, те је општепознато да су вакцине дозвољене за употребу након тестирања на људима, само неколико мјесеци након првих појава ове болести. Међутим, без обзира на чињеницу да се ради о заразној болести која још није довољно истражена, те да је пандемија вируса COVID 19 проглашена од стране Свјетске здравствене организације 11.3.2020.године, доносилац Уредбе са законском снагом о измјенама и допунама Закона, већ је дана 1.5.2020.године у листу познатих заразних болести додао и ову нову заразну болест COVID 19, ( члан 6. став 1. тачка 5. подтачка 26. Закона) и тиме ју је увео у постојећи уходани и познати систем заштите становништва од раније познатих заразних болести. На тај начин, ипак, доносилац прописа, по мом мишљењу, није искористио могућност прилагођавања прописа систему здравствене заштите становништва у области вакцинације, тако што би посебном законском одредбом уважио новонасталу ситуацију. Но, познато нам је да је управо ова новонастала ситуација довела, такође, до различитог прописивања у земљама у окружењу и Европи. Слиједом тога је накнадно о овим релевантним уставноправним питањима донијето више одлука уставних судова, којима је утврђено да вакцинација против COVID 19 није обавезна, него добровољна. Од стране Европског суда за људска права још није донијета одлука у времену након ступања на снагу оспорених законских одредби, него се одлуке односе на ранији период и заштиту људских права у односу на раније познате заразне болести и на раније познате вакцине ( Вавричка против Чешке), која не може послужити као прецедент за ову ситуацију.
Узимајући у обзир да се појавила непозната заразна болест и да је вакцина, већ након неколико мјесеци од дана проглашења пандемије, дата у употребу, законодавац је имао прилику посебном законском одредбом прописати увођење нове заразне болести COVID 19 у посебан систем заштите становништва и истовремено прописати добровољну вакцинацију против те болести. На ово указују и одговори доносилаца прописа на иницијативу у смислу да оспорене законске одредбе нису ни примјењене.
У вези са наведеним, Суд је истовремено требао имати у виду да одговори доносилаца предметних прописа указују на неријешена уставноправна питања у оспореним законским одредбама као што је члан 33. Закона, па су директно примјењивани међународни акти и у овим ванредним околностима имајући у виду потребу поштовања људских права гарантованих чланом 14. Европске конвенције о људским правима, члановима 3, 5. и 12. Повеље УН. Такође је требало имати у виду Резолуцију Парламентарне скупштине Вијећа Европе 2361 од 27.1.2021.године, као међународни акт у овој области здравства, који је био смјерница у односу на заштиту људских права у овој ванредној и тешкој здравственој ситуацији, без обзира на то што у Републици Српској у овом моменту није правнообавезујући, јер указује на начин рјешавања уставноправних питања у складу уставима држава Европе и са Уставом Републике Српске. Резолуцијом Вијећа Еуропе је одређено је да све државе чланице Вијећа Еуропе успоставе и програме надокнаде штете од озљеда узрокованих COVID -19 вакцином; информишу своје грађане о томе да вакцинисање није обавезно и да нико на њих не смије вршити политички, социјални или други притисак да се вакцинишу, ако то сами не желе; осигурају да нитко не буде дискриминисан због тога што није вакцинисан због могућих здравствених ризика или зато што не жели бити вакцинисан; дистрибуирају транспарентне информације о сигурности и могућим нуспојавама вакцина.
Суд је својом одлуком требао уважити образложења доносилаца прописа којима је указано да у погледу COVID 19 и вакцина постоје још увијек бројне недоречености и контроверзе из којих произлази несигурност и несагледив ризик од примјене вакцина по људско здравље, због чега се очигледно не би смјело, са стајалишта заштите људских права, прописивати безусловно обавезно вакцинисање, које би подразумијевало притисак или дискриминацију грађана који одбијају вакцинисање.Уставноправна суштина допустивости мјере обавезног вакцинисања, којом се јавна власт мијеша у аутономију појединца и ограничава је, лежи у примјерености, нужности и пропорционалности вакцинације у сврху постизања легитимног циља заштите здравља као општег добра. Уставни суд, као чувар Устава, требао је, на основу наведеног, оцијенити да мјера обавезног ванредног вакцинисања, овако како је прописана, није прошла на тесту правичне равнотеже између права и слобода појединаца, које су у питању и јавнога интереса због којега се ограничавају.
Имајући у виду наведено, мишљења сам да је одлуком Суда требало утврдити да су оспорене законске одредбе несагласне са чланом 13. Устава, којим се гарантује изнеђу осталог, физички и духовни интегритет човјека, као и чланом 14. Устава којим је, између осталог, забрањено на било ком лицу, без његовог пристанка, вршити медицинске и друге научне експерименте.
Бања Лука, 29..6.2022.године
ИРЕНА МОЈОВИЋ
судијас.р.