Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 25. маја 2022. године, д о н ио је 

О Д Л У К У

            Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 17. Закона о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" број 22/19 и 131/20 ).

О б р а з л о ж е њ е

            Удружење приређивача игара на срећу у Републици Српској из Бањалуке поднијело је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности члана 17. Закона о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" број 22/19), због, како се наводи, несагласности са  члановима 50. и 54. Устава Републике Српске. У приједлогу се наводи да се прописивањем као у оспореној законској одредби ствара неравноправан положај између „Лутрије Републике Српске, и заједничког привредног друштва „Електронске видео лутрије“ д.о.о. Бањалука, које је основала са својим партнером "CASINOS AUSTRIA VLT AG" из Швајцарске, с једне стране, јер исти за добијање и одржавање лиценце за приређивање електронских игара не плаћају било какву једнократну накнаду и приређивача игара на срећу класичне томболе, кладионичких игара на срећу, игара на аутоматима и интернет игара на срећу, с друге стране, који су у обавези за стицање и одржавање лиценце платити накнаду дефинисану оспореном законском одредбом. Такође се наводи да не постоји објективан разлог стварања различитог третмана приређивача игара на срећу, на начин да једни морају платити једнократну накнаду за добијање лиценце, а други не, те истиче да је оспореним прописивањем другачије поступљено према једном привредном субјекту (државни капитал) у односу на други привредни субјекат (приватни капитал), чиме је повријеђено уставно начело из члана 50. Устава, према којем се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине.

            Народна скупштина Републике Српске, као доносилац оспореног закона, није Суду доставила одговор на приједлог.

            Оспореним чланом 17. Закона о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" бр. 22/19 и 131/20) је прописано да се за добијање и одржавање лиценце плаћа једнократна накнада за приређивање у сљедећим износима: за класичну томболу накнада је 50.000 КМ, за кладионичке игре на срећу накнада је 3.000 КМ, за игре на срећу на аутоматима накнада је 10.000 КМ по аутомат клубу, за интернет игре на срећу накнада је 300.000 КМ (став 1. тач. 1, 2, 3, 4). Накнаде из става 1. овог члана плаћају се приликом добијања лиценце и не враћају се приређивачу у случају да приређивач не користи лиценцу (став 2). 

            У поступку оцјењивања оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, порески систем, као и  друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом  (тачка 6, 7. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина Републике Српске доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108). Поред тога, Суд је имао у виду да је одредбама Устава на које се указује у приједлогу прописано да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50), као и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54).

            Такође, Суд је имао у виду да је Законом о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" бр. 22/19 и 131/20) уређен систем и услови приређивања игара на срећу, наградних и забавних игара, врсте игара на срећу, накнаде за приређивање тих игара, порез на добитке од игара на срећу и забавних игара, наградне и забавне игре, као и надзор над извршавањем обавеза из овог закона, прекршаји и санкције из области игара на срећу (члан 1). Релевантним одредбама овог закона је прописано: да је приређивач ЈП "Лутрија Републике Српске" а.д. Бањалука (у даљем тексту: Лутрија), односно друго правно лице које на основу лиценце и одобрења има право приређивања игара на срећу (члан 5. тач. 4); да је привређивање игара на срећу дјелатност од јавног интереса и искључиво је право Републике Српске, ако овим законом није другачије одређено (члан 7. став 1);  да се игре на срећу могу приређивати на основу овог закона, рјешења Владе о додјели концесије и на основу одобрења Министарства (лиценце) (члан 7. став 2); да Република право приређивања свих игара на срећу из овог закона остварује посредством Лутрије (члан 7. став 3), да игре на срећу из члана 6. став 1. тачке 1. и 2. овог закона, осим класичне томболе, приређује Лутрија самостално или у сарадњи са другим привредним друштвима путем формирања заједничког привредног друштва у којем Лутрија има најмање 51% учешћа у капиталу и одлучивању друштва, уз претходну сагласност Владе (члан 7. став 4); да право приређивања игара на срећу из члана 6. став 1. тачке 3. и 4. овог закона и класичне томболе могу стећи и друга привредна друштва на основу рјешења Владе или одобрења у складу са овим законом  (члан 7. став 5); да за приређивање игара на срећу приређивачи плаћају накнаде које су утврђене овим законом и које представљају приход буџета Републике Српске (члан 9. став 1); да се расподјела прихода из става 1. овог члана врши на основу уредбе Владе, којом се уређују критеријуми за утврђивање корисника и начин расподјеле средстава, а приоритет у финансирању имају пројекти и програми који се баве социјалном заштитом и хуманитарном дјелатношћу, проблемима и задовољавањем потреба лица са инвалидитетом, проблемима запошљавања борачких категорија, пронаталитетном политиком, културом, ванинституционалним образовањем и васпитањем дјеце и омладине, програми који доприносе развоју спорта, борби против дроге и свих облика зависности, као и програми који се баве развојем цивилног друштва (члан 9. став 1, 2. и 3); да приређивање игара на срећу из члана 6. став 1. тач. 3. и 4. овог закона, поред „Лутрије Републике Српске“, могу обављати правна лица са сједиштем на територији Републике, чији оснивачи, односно одговорно лице нису осуђивани за кривична дјела, осим за кривична дјела из области саобраћаја и ако испуњавају услове прописане овим законом (члан 15. став 1). Чланом 16. наведеног закона прописани су износи минималног основног капитала које је обавезно да посједује правно лице за додјелу концесије, односно давање лиценце за привређивање игара на срећу из члана 6. став 1. тач. 3. и 4. и класичне томболе, а цитираним чланом 17. прописани су износи једнократних  накнада за приређивање који се плаћају за добијање и одржавање лиценце. Чланом 19. став 1. и 2. наведеног закона је прописано да лиценцу из члана 7. овог закона, на захтјев приређивача, рјешењем доноси министар на пет година, а истеком  рока из става 1. овог члана лиценца се може на захтјев приређивача више пута продужавати на период од пет година ако су испуњени услови прописани овим законом.

            Полазећи од наведених уставних и законских одредаба, Суд је оцијенио да прописивање као у оспореној законској одредби не доводи у питање уставне гаранције на које се указује у приједлогу. Приликом овакве оцјене Суд је, прије свега, узео у обзир да је дјелатност приређивања игара на срећу дјелатност од јавног интереса, и као таква је искључиво право Републике Српске, која то своје право остварује посредством Лутрије, која игре на срећу из члана 6. став 1. тач. 1. и 2. осим класичне томболе, приређује самостално или у сарадњи са другим привредним друштвом путем формирања заједничког привредног друштва у којем Лутрија има најмање 51% учешћа у капиталу и одлучивању друштва, уз претходну сагласност Владе. Такође, Република своје право приређивања игара на срећу из члана 6. став 1. тач. 3. и 4. и класичне томболе може пренијети, односно додијелити и другим правним лицима тј. приређивачима, ако испуњавају услове прописане законом и уз обавезу плаћања утврђеног износа једнократне накнаде за добијање и одржавање лиценце за приређивање игара на срећу. Имајући у виду карактер добара које Република преноси на приређиваче игара на срећу из члана 6. став. 1. тач. 3. и 4. овог закона и класичне томболе, прописивање као у оспореној законској одредби, обавезе плаћања једнократне накнаде за добијање и одржавање лиценце за коришћење права које је од јавног интереса за Републику, по оцјени Суда, није несагласно уставним одредбама на које се указује у приједлогу. Овакво нормирање је одраз законодавне политике у уређивању предметне материје, а оцјена оправданости и разлога цјелисходности којима се руководио законодавац приликом усвајања оспореног законског рјешења, према члану 115. Устава, није у надлежности Уставног суда. Поред тога, Суд је оцијенио да је предметно законско рјешење у функцији заштите јавног интереса, који се, поред осталог, директно огледа и у начину расподјеле прихода прикупљених путем накнада које плаћају приређивачи игара на срећу, а којим се према члану 9. став 3. приоритетно финансирају програми који се баве социјалном заштитом и хуманитарном дјелатношћу, проблемима лица са инвалидитетом, запошљавањем борачких категорија, пронаталитетном политиком, културом, ванинституционалним образовањем дјеце и омладине и сл. Оваквим прописивањем је, по оцјени Суда, успостављен адекватан баланс између заштите јавног интереса у овој дјелатности и права приређивача игара на срећу.  

            Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да су неосновани наводи предлагача о повреди уставних гаранција из члана 50. и 54. Устава Републике Српске, јер предлагачи погрешно пореде привредне субјекте који се не налазе у истој правној ситуацији. Наиме, чињеница да је предметна дјелатност од јавног интереса за Републику детерминише опредјељење законодавца да успостави посебна правила пословања Јавног предузећа „Лутрија Републике Српске“, путем којег се тај интерес реализује, а  које се, стога, не налази у истој правној ситуацији као остали приређивачи.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

            Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.