Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачке а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 14.  јула 2021. године, д о н и о  је

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да Одлука о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-10295/20 од 30. јула 2020. године и Одлука о допуни Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-12561/20 од 16. септембра 2020. године нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Струковни синдикат медицинских сестара и техничара Републике Српске поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-10295/20 од 30. јула 2020. године и Одлуке о допуни Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-12561/20 од 16. септембра 2020. године, које је донио директор овог завода. Међутим, из садржаја приједлога и навода о повреди Устава и закона произлази да су, у суштини, оспорене норме члана 3. став 2. (у одлуци означено као тачка III подтачка 2), члана 4. став 3 (означено као тачка IV подтачка 3), члана 5. став 5. (означено као тачка V подтачка 5), члана 6. став 5. (означено као тачка VI подтачка 5). и члана 12. (означено као тачка XII) Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука, те чланова 2. и 4. (у одлуци означено као тачке II и IV) Одлуке о допуни Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука. У приједлогу се наводи да доносилац оспорених одлука није имао овлашћење за њихово доношење, имајући у виду одредбу члана 37. став 2. тачка 2. и став 2. Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18), којим је прописано да запослени има право на накнаду трошкова превоза приликом доласка на посао и повратка са посла, те да се висина ове накнаде одређује посебним колективним уговором. Поред тога, питање ових накнада је, по мишљењу предлагача, предметним одлукама уређено на другачији начин него што је то прописано релевантним одредбама Закона о раду, Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске и Посебним колективним уговором за запослене у области здравства. Предлагач такође истиче да одредбе о ступању на снагу оспорених одлука нису у сагласности са чланом 109. Устава, те са начелом забране повратног дејства општих аката из члана 110. Устава. Слиједом наведеног предлаже да Суд, након спроведеног поступка, утврди да оспорене одлуке нису у сагласности са Уставом и законом.

            У одговору на иницијативу, који је доставио Завод за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука, наводи се да су оспорене одлуке у сагласности са начелима уставности и законитости, да су објављене на прописани начин, те да не доводе до повреде уставног начела забране ретроактивне примјене општих аката. Како би поткријепио своје наводе, доносилац ових одлука указује на одредбе члана 132. став 1. тачка 2) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 37. став 1. тачка 2) Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18) и члана 19. став 1. тачка 2) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16, 111/16 и 19/19). Надаље, истиче да је Правилником о раду Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ прописано да радник Завода има право на накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла у висини пуне цијене мјесечне карте у јавном саобраћају утврђене посебном одлуком директора, ако није организован превоз од стране Завода. Такође, Статутом овог завода број 102-30-12448/18 од 28. септембра 2018. године је предвиђено да директор доноси опште акте Завода, осим Статута и општих аката које доноси Управни одбор. На основу наведеног доносилац предметних одлука је, како се наводи, био овлашћен да овим општим актима разради законске одредбе које се односе на накнаду трошкова превоза радника код доласка на посао и повратка са посла. У том смислу, у одговору се износе аргументи за оспорено прописивање из тачке III став 2, тачке IV став 3, тачке V став 5, тачке VI став 5. и тачке XII Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука, те тачке II и IV Одлуке о допуни Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука.

            Одлуку о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-10295/20 од 30. јула 2020. донио је директор овог завода на основу члана 132. став 1. тачка 2) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 37. став 1. тачка 2) Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18), члана 19. став 1. тачка 2) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16, 111/16 и 19/19) и члана 29. Статута Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука. Оспореним нормама ове одлуке прописано је: да се запосленим лицима неће издавати појединачна рјешења за накнаду трошкова превоза, осим у изузетним случајевима на захтјев запосленог лица и по одобрењу директора Завода (члан 3. став 2), да запослена лица, која се превозе приватним моторним возилом, чије се мјесто становања налази на удаљености преко 50 км од мјеста рада, остварују право на накнаду трошкова превоза највише до износа који је утврђен цјеновником превозних карата усвојеним од стране превозника за релацију од 40 до 50 км (члан 4. став 3), ... да се запосленом лицу које се превози јавним превозом, а које није радило цијели обрачунски мјесец због било које врсте одсуства, неће исплатити накнада трошкова превоза за дати обрачунски мјесец (члан 5. став 5), да ће се давање неистинитих података или злоупотреба коришћења права на накнаду трошкова превоза због које би дошло до исплате накнаде у вишем износу од оне која припада запосленом лицу сматрати материјалном штетом, због чега се против запосленог лица може покренути одговарајући поступак за утврђивање одговорности (члан 6. став 5), те да ова одлука ступа на снагу даном доношења, а примјењиваће се од обрачуна накнаде трошкова превоза за јули 2020. године (члан XII).

            Одлуку о допуни Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-12561/20 од 16. септембра 2020. године донио је директор овог завода на основу члана 132. став 1. тачка 2) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члана 37. став 1. тачка 2) Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18), члана 19. став 1. тачка 2) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ број 72/16, 111/16 и 19/19) и члана 29. Статута Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука. Оспореним одредбама ове одлуке прописано је: да се у Одлуци о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-12561/20 од 16. септембра 2020. године допуњава тачка IV подтачком 6) (односно члан 4. ставом 6) која гласи: „Изузетно, запослени који у случајевима из тачке IV подтачка 5) (односно члан 4. став 5) имају трошкове доласка и одласка с посла, што се евидентира и пријавом у електронској евиденцији, имају право на накнаду трошкова превоза за дане доласка и одласка са посла, док се за остале дане трошкови превоза умањују сразмјерно броју дана за које запослени није радио, односно није долазио и одлазио с посла.“ (члан 2), те да ова одлука ступа на снагу даном доношења, а производи правно дејство и примјењује се од дана ступања на снагу Одлуке о накнади трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла за запослене у Заводу за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука број 135-24-12561/20 од 16. септембра 2020. године (члан 4).

          У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених одлука Суд је имао у виду одредбе тач. 4, 11, 12. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, уставност и законитост, систем јавних служби, радне односе и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом.

          Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) су уређени радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законом није другачије одређено. Одредбама овог закона које су релевантне у конкретном случају прописано је: да радник има право на плату, накнаду плате и друга примања у складу са законом, општим  актом и уговором о раду (члан 12. став 1. тачка 1), те да послодавац раднику исплаћује накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, уколико превоз није организован од стране послодавца, а висина и начин остваривања овог примања се уређује колективним уговором (члан 132. став 1. тачка 2) и став 2)).

          На основу истих уставних овлашћења, Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18) уређен је начин утврђивања плата запослених лица у јавним установама здравства у Републици Српској. Овим законом је, поред осталог, прописано: да се плата запослених састоји од основне плате, увећања плате и накнада прописаних овим законом (члан 3. став 1), да запослени имају право на накнаду трошкова превоза приликом доласка на посао и повратка са посла (члан 37. став 1. тачка 2), те да се висина накнаде из става 1. овог члана одређује посебним колективним уговором (члан 37. став 2).

          Сходно овлашћењима из Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске, који је леx специалис у овој области, Посебним колективним уговором за запослене у области здравства („Службени гласник Републике Српске“ бр. 72/16, 111/16 и 19/19) разрађена су одређена питања, права и обавезе из рада и по основу рада, те тако, између осталог, и питање накнаде запосленим лицима трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, на начин да је ова накнада одређена у висини пуне мјесечне карте у јавном саобраћају, ако није организован превоз од стране послодавца. 

          Имајући у виду наведено, а с обзиром на карактер садржаја оспорених аката, тј. чињеницу да није ријеч о актима техничке природе, Суд је оцијенио да је доносилац предметних одлука приликом оспореног прописивања изашао из оквира својих законских овлашћења, јер релевантне норме Закона о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске не дају могућност директору јавне здравствене установе да уређује питање предметне накнаде. Наиме, овим законом је децидно прописано која овлашћења има директор јавне здравствене установе приликом доношења општих аката, односно која питања може да уређује (чл. 9. став 2, члан 25, члан 29. и члан 30). Међу овим овлашћењима није предвиђено регулисање ниједне накнаде, па тако ни накнаде запосленима трошкова превоза приликом доласка на посао и повратка са посла. Законодавац је одредбом члана 37. став 1. тачка 2) овог закона предвидио право запослених на ову накнаду, те је ставом 2. истог члана прописао да се висина накнаде одређује Посебним колективним уговором. Сходно овом законском овлашћењу, чланом 19. тачка 2) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства је прописан начин реализације права запослених на накнаду превоза, односно начин утврђивања висине ове накнаде. Чињеница да је ова норма евентуално недоречена или да није довољно разрађена не даје могућност директору јавне здравствене установе да уређује ово питање.

          С обзиром на утврђено непостојање овлашћења за доношење предметних одлука, ове одлуке су, по оцјени Суда, у цјелини незаконите, односно супротне начелу законитости из члана 108. Устава.

    Надаље, доносилац оспорених одлука се, по оцјени Суда, неосновано позива на члан 83. Правилника о раду Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ Бања Лука, којим је Управни одбор овог завода, као доносилац Правилника, дао овлашћење директору Завода да својом одлуком утврди накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла. Суд, наиме, сматра да питање овлашћења за уређивање накнада које произлазе из радног односа представља законску материју, тако да Управни одбор овог завода није надлежан да подзаконским актом прописује субјекте који могу регулисати предметну накнаду.

          С обзиром на овакав став у погледу овлашћења за доношење оспорених одлука, Суд, као беспредметне, није разматрао остале наводе приједлога о неуставности и незаконитости појединих одредби ових аката.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

           Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-76/20

14. јула 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.