Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара  2021. године,  д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

            Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 16. став 4. тачка 4. Правилника о приређивању интернет игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 45/19, 64/19, 104/19).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

„Mozzart“ д.о.о. Бања Лука, коje заступа др Предраг Барош, адвокат из Бањалуке, поднијело је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 16. став 4. тачка 4. Правилника о приређивању интернет игара на срећу („Службени гласник Републике Српске " бр. 45/19, 64/19, 104/19), коју је донио министар финансија у Влади Републике Српске. У приједлогу се, у суштини, наводи да оспорена одредба Правилника није у сагласности са Уставом Републике Српске (у даљем тексту: Устав), и то са његовим одредбама из члана 5. став 1. ал. 4. и 5, члана 50, члана 52, члана 54, члана 66. став 2, те члана 108. став 2. Устава. Такође, предлагач сматра да оспорена одредба Правилника није у складу са чланом 4. Закона о страним улагањима („Службени гласник Републике Српске " број 21/18) према којем страни улагачи имају иста права и обавезе као и домаћи, чланом 63. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске" број 115/18), чланом 93. став 4. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске" број 22/19), те с обзиром на то да ограничава могућност пословања путем пословне јединице и са Законом о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске " бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19). Према наводима из приједлога, министар финансија је изашао из оквира надлежности из члана 93. став 4. Закона о играма на срећу, јер је прописујући на оспорени начин утврдио ограничења за слободно предузетништво, с обзриом на то да је правним лицима која немају сједиште у Републици Српској, те која у њој не обављају највећи обим дјелатности, ускратио одобрење министарства за обављање дјелатности посредовања у плаћању. Додатно, оваквим нормирањем дискриминисани су и пословни субјекти са сједиштем у Републици Српској, који претежан обим пословања имају у иностранству и Федерацији БиХ, те пословни субјекти са сједиштем ван Републике Српске који у њој имају регистровану пословну јединицу или који на други начин у Републици Српској законито обављају дјелатност.

У одговору који је Суду доставио доносилац Правилника истиче се да су наводи из приједлога нетачни те да оспореном одредбом Правилника нису повријеђене одредбе Устава, због чега се предлаже да Суд приједлог одбије.

Правилник о приређивању интернет игара на срећу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 45/19, 64/19, 104/19) донио је министар финансија, на приједлог директора Републичке управе за игре на срећу, на основу члана 93. став 4. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) и члана 76. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18).  Оспореним чланом 16. став 4. тачка 4. прописано је да, у случају када се плаћање врши електронски, путем посредника (ваучери, бонови, електронски или дигитални новац, е-новчаник и слично), посредник у плаћању може бити правно лице које је дужно да прибави одобрење Министарства финансија, уз испуњавање услова да има сједиште у Републици Српској и да највећи обим пословања обавља у Републици Српској.

    У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног правилника Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена уставност и законитост Правилника, као и одредбе које су по оцјени Суда од значаја за оцјењивање њене уставности и законитости, а којим је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, тржишној привреди, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. став 1. алинеје 4, 5. и 7), да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50), да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи, као и да су забрањени монополи (члан 52), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66. став 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 8. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу поделе власти (члан 69. став 1), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, односно да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Суд је имао у виду да је Законом о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 22/19 и 131/20) прописано: да се овим законом уређују систем и услови приређивања игара на срећу, наградних и забавних игара, врсте игара на срећу, накнаде за приређивање тих игара, порез на добитке од игара на срећу и забавних игара, наградне и забавне игре, као и надзор над извршавањем обавеза из овог закона, прекршаји и санкције из области игара на срећу (члан 1), да је министарство финансија надлежно за издавање лиценци за приређивање игара на срећу и одобрења рачунарских система за игре на срећу у складу са овим законом, те да је Републичка управа за игре на срећу (у даљем тексту: Управа) републички орган управе у саставу Министарства и обавља остале управне послове из области игара на срећу, у складу са овим законом и прописом којим се уређује републичка управа (члан 3. ст. 1. и 2),  да се у Републици Српској, у складу са одредбама овог закона, могу приређивати игре на срећу, наградне и забавне игре (члан 4. став 1), да се, у смислу овог закона, играма на срећу сматрају игре у којима учесници имају једнаке могућности стицања добитака уз посредну или непосредну уплату одређеног износа, а резултат игре искључиво или претежно зависи од случаја или неког неизвјесног догађаја у игри, да је приређивач ЈП “Лутрија Републике Српске” а. д. Бања Лука (у даљем тексту: лутрија),односно друго правно лице које на основу лиценце и одобрења има право приређивања игара на срећу, те да су интернет игре на срећу су игре у којима се учествује путем глобалне интернет мреже (ГИМ) преко персоналних рачунара, мобилних телефона и других сличних уређаја (члан 5. тач. 1), 4) и 27), да се уплате и исплате у интернет играма на срећу, трансакције и финансијско пословање у интернет играма на срећу врши преко банковних рачуна приређивача отворених у банци са сједиштем у Републици или која има пословну јединицу у Републици (члан 89. став 1), да министар доноси правилник којим се прописују услови и поступак под којим се даје овлашћење за обављање послова електронског плаћања (члан 92. став 5), да министар, на приједлог директора Управе, доноси правилник којим прописује техничке услове, садржај правила и процедура и начин приређивања интернет игара на срећу (члан 93. став 4).

Суд је имао у виду да је Законом о страним улагањима („Службени гласник Републике Српске“ број 21/18) прописано: да се овим законом уређују права, обавезе и статус страних улагача, облици страних улагања, органи надлежни за одобрење страних улагања, рад Савјета за стране инвеститоре Републике Српске и промоција и привлачење страних улагања у Републику Српску (члан 1), да је страно улагање –  улагање страног улагача у новоосновани пословни субјекат или улагање у постојећи пословни субјекат, које може бити у новцу, стварима и правима, а да је пословни субјекат било које домаће привредно друштво или установа у коју је страни улагач извршио директно страно улагање, укључујући и проширење дијела или цјелине домаћег привредног друштва или установе (члан 2. тач. 2. и 7), да, у складу са законима Републике Српске и БиХ, страни улагачи имају иста права и обавезе као и домаћи улагачи, а то подразумијева да се неће вршити дискриминација страних улагача по било ком основу, а нарочито не по основу држављанства, мјеста боравка, вјерске припадности или државе поријекла улагања (члан 4), да страни улагач може основати пословни субјекат у Републици Српској под истим условима који важе за домаће улагаче, а у складу са одредбама закона којим се уређују привредна друштва, као и другим позитивним законским прописима, уколико овим законом није другачије одређено (члан 5).

Суд је, такође, узео у обзир да је Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18) прописано: да органи управе доносе правилнике, наредбе, упутства и друге опште акте, те да се правилником се разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе (члан 63. ст. 1. и 2), да министар представља министарство, доноси прописе из члана 63. став 1. овог закона и рјешења у управним и другим појединачним стварима, одлучује о правима и дужностима запослених у министарству и одлучује о другим питањима из дјелокруга министарства (члан 76. став 2).

Суд констатује да је, у току овог поступка, ступио на снагу Закон о измјени и допунама Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 131/20) чијим чланом 3. је прописано да се у члану 92. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19), између осталог, додаје нови став 5. којим је утврђено да министар доноси правилник којим се прописују услови и поступак под којим се даје овлашћење за послове електронског плаћања.

Имајући у виду наведене уставне и законске одредбе Суд је утврдио да је прописујући на оспорени начин доносилац Правилника предметну материју уредио сагласно овлашћењу из члана 92. став 5. и члана 93. став 4. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19 и 131/20), као и у складу са надлежностима из члана 63. ст. 1. и 2. и члана 76. став 2. Закона о републичкој управи, а што је сагласно уставним гаранцијама из члана 5. став 1. ал. 4. и 5. и члана 69. став 1. Устава.

Прописујући да у случају када се плаћање врши електронски, путем посредника, посредник у плаћању може бити правно лице које је дужно да прибави одобрење Министарства финансија, уз испуњавање услова да има сједиште у Републици Српској и да највећи обим пословања обавља у Републици Српској, доносилац оспореног акта није повриједио права и обавезе страних улагача из члана 4. Закона о страним улагањима, како то погрешно сматра предлагач. Оспорено прописивање не дискриминише, нити на други начин ограничава страног улагача да, у смислу члана 2. тачка 2. наведеног закона, уложи у новоосновани или постојећи пословни субјекат, тј. у било које домаће привредно друштво или установу (члан 2. тачка 7. истог закона). Такође, имајући у виду да страни улагач, у складу са позитивним законским прописима, може основати пословни субјекат у Републици Српској под истим условима који важе за домаће улагаче (члан 5. Закона о страним улагањима), Суд не налази да у прописивању из члана 16. став 4. тачка 4. Правилника постоје елементи који би условили дискриминацију страног улагача, те ограничили или спријечили његово учешће у конкуренцији за обављање послова посредовања у плаћању електронским путем. Узимајући у обзир изложено, Суд је утврдио да је прописујући на оспорени начин доносилац оспореног акта поступао сагласно обавези једнакоправног тертмана страних и домаћих улагача.

Имајући у виду прописивање из члана 92. став 5. Закона о играма на срећу, Суд налази да је доносилац оспореног општег акта, између осталог, и чланом 16. став 4. тачка 4. Правилника конкретизовао наведену законску одредбу. Суд је утврдио да су без правног значаја наводи предлагача према којима је, уређујући на оспорени начин, министар прекорачио своја овлашћења из члана 93. став 4. Закона о играма на срећу.

С обзиром на изложено, наводи предлагача који се тичу неусаглашености оспорене одредбе  Правилника са чл. 50, 52, 54, 66. став 2. и члана 108. став 2. Устава, према оцјени Суда, нису основани.

Наводи предлагача према којима је оспореним нормирањем доносилац Правилника утврдио ограничења за слободно предузетништво, као и да су њиме дискриминисани пословни субјекти са сједиштем у Републици Српској, који претежан обим пословања имају у иностранству и Федерацији БиХ, те пословни субјекти са сједиштем ван Републике Српске који у њој имају регистровану пословну јединицу или који на други начин у Републици Српској законито обављају дјелатност, према мишљењу Суда, нису од значаја за рјешавање ове правне ствари, јер нису засновани на разлозима уставноправне природе, нити су наводи о дискриминацији образложени у контексту уставних одредаба које обезбјеђују забрану дискриминаторног третмана.

Такође, Суд није разматрао наводе предлагача који се тичу неусаглашености оспорене одредбе Правилника са Законом о привредним друштвима („Службени гласник Републике Српске" бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13, 100/17 и 82/19) јер су дати уопштено, без прецизирања која је одредба тог закона, према мишљењу предлагача, повријеђена оспореним прописивањем.

 На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић

                                                                     

Број: У-9/20

24. фебруара 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.