Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а)   и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. октобра 2020. године,  д о н и о   ј е

                                                                О Д Л У К У

        Одбија се  приједлог за утврђивање неуставности члана 12. Закона о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/08 и 52/14).

О б р а з л о ж е њ е

        Републичка комисија за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске поднијела je Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности члана 12. Закона о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/08 и 52/14). Предлагач није навео одредбе Устава у односу на које тражи оцјену уставности оспорене законске одредбе,  већ је само указао на Одлуку Уставног суда Републике Српске У-70/19 од 25. септембра 2019. године („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19) којом је, како је навео,  утврђено да Правила о поступку пред Републичком комисијом за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске и начин контроле финансијских извјештаја  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/09, 33/09, 61/09 и 13/15) нису у сагласности са Уставом и Законом о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске, те предложио да се овај члан Закона прогласи неуставним јер, због насталог  правног вакуума, ова комисија није у могућности да спроводи наведени закон.

         С обзиром на то да приједлог није садржавао све податке неопходне за вођење поступка, дописом је од предлагача  затражено да у року од 15 дана приједлог уреди тако што ће назначити одредбе Устава Републике Српске за које сматра да су повријеђене оспореном законском одредбом, као и уставноправне разлоге оспоравања.

          Поступајући по допису Суда, предлагач је у допуни цитирао, прије свега, одредбе члана 1. став 2, члана 23. став 1. и члана 67. Устава Републике Српске, као и оспорену законску одредбу, те навео да Комисија тражи да се овај члан Закона прогласи неуставним и да законодавац уреди ово питање из разлога што је након поменуте одлуке Уставног суда, са којом није задовољан, настао правни вакуум који онемогућава Републичку комисију за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске да, на начин како је то утврђено чланом 67. став 1. Устава, спроводи Закон.  Уз то, предлагач  тражи да се оспорена законска одредба прецизира, те наводи на који начин се  то, по његовом мишљењу, треба учинити.

         Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор у коме је оспорила наводе из приједлога истичући да предлагач на непотпун начин тумачи одредбе Устава, те је, између осталог, наведено да је законодавац у потпуности остао у оквиру својих ингеренција када је, доносећи предметни Закон, уредио да су изабрани представници, носиоци извршних функција и савјетници дужни достављати редовне финансијске извјештаје, како је то предвиђено законом и прописима Комисије, те да ће Комисија посебним актом уредити начин контроле тог финансијског извјештаја. У одговору се, такође, наводи да су наводи предлагача у погледу неусклађености оспореног члана Закона са Уставом нејасни и неосновани, и да немају уставноправни значај с обзиром да не доводе у питање уставност предметног члана Закона, већ указују на његову наводну непотупуност и неразумљивост, и у вези с тим истиче да питање евентуалних измјена односно допуна Закона може да буде предмет само законодавне процедуре, а не поступка пред Уставним судом. Уз то, у одоговору је наглашено да у ситуацији када је законодавац остао унутар својих овлашћења, није на Суду да цијени представља ли законодавство најбоље рјешење за уређење одређене области, односно да ли би законодавно овлаштење требало искористити на другачији начин. 

        Чланом 12. Закона о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/08 и 52/14) прописано је да су  изабрани представници, носиоци извршних функција и савјетници дужни достављати редовне финансијске извјештаје, како је предвиђено законом и прописима Комисије (став 1), те да ће Комисија посебним актом уредити начин контроле финансијског извјештаја из става 1. овог члана (став 2).

         Уставом Републике Српске је утврђено да Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа, те друге односе од интереса за Републику у складу са законом (тач. 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члана 68. Устава) и да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70).

           Имајући у виду наведене одредбе Устава, као и  разлоге оспоравања садржане у приједлогу, Суд је оцијенио да је Република Српска овлашћена да законом уреди посебне обавезе изабраних представника, носилаца извршних функција и савјетника у органима власти Републике Српске и јединица локалне самоуправе у обављању јавне функције, а у циљу спречавања сукоба интереса. Полазећи од наведеног, законодавац се, по оцјени Суда, прописујући оспореним чланом Закона да су носиоци извршних функција и савјетници дужни достављати редовне финансијске извјештаје, како је предвиђено законом и прописима Комисије, те  обавезу  Републичкој комисији за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске да, као независан орган, посебним актом уреди начин контроле наведених финансијских извјештаја, кретао у оквиру уставних овлашћења из тач. 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члана 68. Устава.

          Сагласност оспорене одредбе Закона са одредбама члана 67. Устава којим је, између осталог, утврђено да републички органи, у оквиру Уставом утврђених права и дужности Републике, утврђују политику, доносе и извршавају законе, друге прописе и опште акте, врше заштиту уставности и законитости (став 1), те да се законом уређује одговорност за извршавање закона, других прописа и општих аката (став 3), а на које указује предлагач,  Суд није цијенио, јер предлагач није навео уставноправне разлоге оспоравања, а нити су наведене уставне одредбе од значаја за ту оцјену.

          Наводи предлагача којима се изражава незадовољство због Одлуке Уставног суда У-70/19 од 25. септембра 2019. године  („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19) због које је, како наводи, настао правни вакуум који онемогућава Републичку комисију за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске да, сагласно члану 67. Устава,  спроводи закон ‒ нису од значаја за  рјешавање ове уставноправне ствари, јер није ријеч о тврдњама које се тичу уставности оспореног законског рјешења, па самим тим ни надлежности Уставног суда из члана 115. Устава. Такође, ни питање измјене односно прецизирања оспорене одредбе Закона, које се у приједлогу покреће, није у надлежности Уставног суда већ у надлежности доносиоца акта, у конкретном случају Народне скупштине Републике Српске.

         На основу изложеног  одлучено је као у  изреци ове одлуке.

         Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић