Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 16. септембра 2020. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

         Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 119. ст. 2. и 4. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19).

О б р а з л о ж е њ е

         "Mozzart" д.о.о Бања Лука, заступано по пуномоћнику др Предрагу Барошу, адвокату из Бање Луке, поднијелo je Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности члана 119. ст. 2. и 4. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19), у односу на члан 5. став 1. ал. 4. и 5. и чл. 50, 52, 54. и 66. став 2. Устава Републике Српске, те члан 7. Универзалне декларације о људским правима и члан 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. У приједлогу се, прије свега, наводи да је прописивањем могућности да лиценце и одобрења за приређивање електронских игара важе до краја рока на који су дате, упркос ступању на снагу новог закона, успостављено истовремено важење два закона о играма на срећу који садрже супротне одредбе у погледу права појединих лица да приређују електронске игре. Поред тога, оспореним прописивањем се, како се даље наводи, прави дискриминација између приређивача електронских игара који су продужили лиценцу по раније важећем закону и приређивача који лиценцу треба да прибаве по одредбама новог закона, те се на тај начин искључује постојање равноправне тржишне утакмице и дугорочно доводи до гашења свих приређивача којима је онемогућено да наставе са приређивањем електронских игара на срећу, а са друге стране увећава профит оних приређивача који су продужили лиценцу по раније важећем закону и који ће моћи да наставе са радом. Сматрајући да је овакво прописивање супротно поменутим уставним одредбама, предлаже Суду утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

          У одговору на приједлог који је доставила Народне скупштина Републике Српске оспоравају се изнесени наводи и истиче да оспорене одредбе Закона о играма на срећу нису  у несагласности са наведеним одредбама Устава Републике Српске. Наглашава се да је законодавац, усвајајући предметно законско рјешење, узео у обзир општедруштвени контекст, као и улогу предметне дјелатности у њему, њену друштвену оправданост, општи интерес те законитости тржишта у оквиру кога се иста обавља. Уз то, у одговору се истиче да  Закон о играма на срећу по питању приређивања електронских игара на срећу потпуно једнако третира све субјекте у односу на Јавно предузеће "Лутрија Републике Српске" а.д. Бања Лука, јер од његовог ступања на снагу нико Лутрије не може добити лиценцу за електронске игре на срећу нити добити одобрење за приређивање тих игара у пословним јединицама. Такође, истиче се да је ступањем на снагу овог Закона о играма на срећу престао да важи Закон о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" број 111/12), као и да је прописана обавеза усклађивања свих приређивача са одредбама новог закона. Имајући у виду да је предметним прописивањем законодавац поступио у најбољем интересу, цијенећи разлоге цјелисходности и општег интерса, као и да поднесени приједлог суштински одражава незадовољство његовог подносиоца са предметним законским рјешењем, у одговору се предлаже да се приједлог одбије.

          Према оспореном члану 119. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) лиценце и одобрења дата на основу одредаба закона који је важио до ступања на снагу овог закона остаће на снази ако испуњавају услове прописане овим законом, у супротном, истеком рока из става 1. овог члана лиценце по закону престају важити без вођења посебног управног поступка (став 2), те да ће, изузетно од става 2. овог члана, лиценце и одобрења за приређивање електронских игара на срећу дата на основу одредаба закона који је важио до дана ступања на снагу овог закона, остати на снази до истека рока на који су дате, након чијег истека лиценце по закону престају да важе без вођења посебног управног поступка (став 4).

         Приликом разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност члана 119. ст. 2. и 4. Закона о играма на срећу утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на владавини права и тржишној привреди (члан 5. став 1. ал. 4. и 5), да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50), да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи и да су забрањени монополи (члан 52), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), те да су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66. став 2).

         Taкође, Суд је имао у виду да Устав у другим одредбама које су од значаја за оцјену уставности оспорених одредаба Закона о играма на срећу утврђује: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2),  да су средства буџета порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62. став 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог,  правни положај предузећа и других организација, порески систем, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом  (тач. 6, 7. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), те да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70).

          Оцјењујући основаност разлога садржаних у приједлогу Суд је утврдио да се Законом о играма на срећу, чије су одредбе приједлогом оспорене, уређује систем и услови приређивања игара на срећу, наградних и забавних игара, врсте игара на срећу, накнаде за приређивање тих игара, порез на добитке од игара на срећу и забавних игара, наградне и забавне игре, као и надзор над извршавањем обавеза из овог закона, прекршаји и санкције из области игара на срећу (члан 1), те је, између осталог, прописано да је приређивање игара на срећу дјелатност од јавног интереса и искључиво је право Републике Српске (у даљем тексту: Република), ако овим законом није другачије одређено, те да Република право приређивања свих игара на срећу из овог закона остварује посредством Лутрије (члан 7. ст. 1. и 3), да Лутрија има право приређивања свих игара на срећу и има искључиво право приређивања лутријских игара на срећу и електронских игара на срећу, осим класичне томболе (члан 25. став 1), као и да су приређивачи игара на срећу дужни да ускладе своје пословање и статус са одредбама овог закона у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона (члан 119. став 1).

          Полазећи од наведеног Суд је  оцијенио да оспореним одредбама члана 119. ст. 2. и 4. Закона о играма на срећу, које се налазе у oквиру прелазних и завршних одредби, законодавац није прекорачио своја уставна овлашћења из тач. 6, 7. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, нити је нарушио уставне гаранције из члана 5. став 1. ал. 4. и 5. и чл. 50, 52, 54. и 66. став 2. Устава Републике Српске, на које указује предлагач. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да је уређивање прелазног и завршног режима сваког (па и овог закона) саставни дио овлашћења законодавног органа да, на основу уставноправног овлашћења, уређује одређену област друштвених односа. Имајући у виду да је Република Српска Уставом овлашћена да уређује систем и услове приређивања игара на срећу, наградних и забавних игара, Суд је оцијенио да су оспорене одредбе Закона, које имају циљ да затечено стање настало примјеном норми које више нису у правном поретку прилагоде новом правном режиму, односно да регулишу остваривање права и обавеза које су настале у вријеме важења закона који се ставља ван снаге, израз одређене законодавне политике у овој области, о чему Уставни суд није надлежан да одлучује, у смислу члана 115. Устава. У том смислу законодавац је, по оцјени Суда, имао овлашћење и да пропише изузетак за приређиваче електронских игара на срећу у смислу да лиценце и одобрења за приређивање електронских игара на срећу дата на основу одредаба закона који је важио до дана ступања на снагу новог закона остају на снази до истека рока на који су дате. Законодавац је на овај начин, а имајући притом у виду да  је новим законом право приређивања електронских игара на срећу искључиво право Републике Српске, које Република Српска остварује посредством Лутрије Републике Српске а.д. Бања Лука, дакле водећи рачуна о правној сигурности, стабилности и правичности ‒ омогућио да се права и обавезе из појединачног правног акта (лиценце и одобрења), који је заснован на раније важећем закону, наставе до истека важења појединачног акта.

         По оцјени Суда, оспореним одредбама Закона не доводе се у питање уставна начела владавине права и тржишне привреде, нити се ограничавају слободно привређивање свим облицима  својине и самосталност предузећа и других облика организовања, слободно предузетништво, једнака правна заштита свих облика својине, те самосталност и једнак положај предузећа и других организација, већ се само регулише затечено стање, односно остваривање права и обавеза који су настали у вријеме важења закона који је стављен ван снаге. Имајући у виду наведено, као и да је новим законом стављен ван снаге раније важећи Закон о играма на срећу ("Службени гласник Републике Српске" број 111/12), Суд је оцијенио да нису основани наводи предлагача о истовременом важењу два закона о играма на срећу. При томе, указивање предлагача на евентуалне проблеме у вези са рјешењима садржаним у оспореним одредбама Закона, по оцјени Суда, ствар је примјене Закона, о чему Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да одлучује. 

        Наводе предлагача да је оспореним законском одредбама повријеђен члан 7.  Универзалне декларације о људским правима и члан 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима Суд није разматрао   из разлога што су паушални и не садрже образложење у чему се, у конкретном случају, састоји повреда ових одредаба.

       На основу изложеног  одлучено је као у  изреци ове одлуке.

       Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић