Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана члана 57. тачка б), члана 60. став 1. тачке а), б) и д) и члана 61. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. маjа 2020. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

             Утврђује се да члан 11. став 1. тачка 8) и став 2. у дијелу који гласи: „...а додјелом неповратних новчаних средстава само у висини разлике између износа наплаћене ратне нематеријалне штете и износа из члана 6. ове уредбе.“ Уредбе о стамбеном збрињавању породица погинулих бораца и ратних војних инвалида Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ број 26/19) нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12).

            Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 7. ст. 2. и 3. и члана 11. став 2. у дијелу који гласи:“Лице које је наплатило ратну штету у износу мањем од 30.000 КМ или има право на наплату ратне штете у истом износу по основу правоснажне пресуде, односно поравнања склопљеног у складу са прописом којим се уређује област накнаде штете настале у периоду ратних дејстава може остварити право на стамбено збрињавање додјелом стамбене јединице...“ уредбе из става 1. ове одлуке.

            Обуставља се поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 7. став 1. у дијелу који гласи: “... ако је у поступку ревизије рјешења о утврђеном статусу дата сагласност на то рјешење“ уредбе из става 1. ове одлуке.

О б р а з л о ж е њ е

              Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске поднијела је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 7. ст. 2. и 3. и члана 11. став 1. тачка 8) и став 2. Уредбе о стамбеном збрињавању породица погинулих бораца и ратних војних инвалида Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ број 26/19), коју је донијела Влада Републике Српске. У погледу норми члана 7. ст. 2. и 3. предметне уребе у приједлогу се износи став да је оспорено прописивање супротно Закону о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12), јер овим законом право на предност у стамбеном збрињавању није ограничено годинама живота чланова породице погинулог борца. Овим одредбама Уредбе Влада је, по мишљењу предлагача, прекорачила своја уставна овлашћења и нарушила одредбу члана 69. став 2. Устава, јер је на битно другачији начин, у односу на наведени закон, прописала услове за остваривање статуса и права на стамбено збрињавање ове категорије грађана. Оспоравајући одредбе члана 11. став 1. тачка 8) и став 2. ове уредбе, предлагач истиче да се остваривање права на стамбено збрињавање породица погинулих бораца и ратних војних инвалида не може ограничавати у случају да су ова лица реализовала накнаду по основу ратне штете, јер се ради о два различита права. Оваквим прописивањем је, како се наводи, нарушено уставно право грађана на социјалну правду (члан 5. алинеја 3 Устава), равноправност и једнакост пред законом (члан 10), посебна заштита омладине, жена и инвалида (члан 40. став 3),  као и начело да је свако дужан да се придржава Устава и закона (члан 45. став 1).

            Накнадно, Дмитар Татић из Бање Луке, кога заступа Мила Балтић, адвокат из Бање Луке, дао је овом суду иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 7. став 1. исте уредбе у дијелу који гласи “... ако је у поступку ревизије рјешења о утврђеном статусу дата сагласност на то рјешење“. Давалац иницијативе сматра да према овој норми ратни војни инвалиди за које није окончан поступак ревизије рјешења о утврђеном статусу не могу остварити право на стамбено збрињавање. Образлажући овај став, иницијатор указује на одребу члана 98. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске, те наводи да ратни војни инвалид који није изјавио жалбу на рјешење којим је утврђен његов статус не може по сопственој иницијативи исходити окончање поступка ревизије тог рјешења, јер поступак ревизије покреће и окончава искључиво Министарство рада и борачко-инвалидске заштите на основу сопствене дискреције. Оваквим прописивањем су, како се даље наводи, ратни војни инвалиди за које ово министарство није окончало поступак ревизије рјешења стављени у неповољнији положај у осносу на оне ратне војне инвалиде за које је поступак ревизије завршен. Због тога је, по мишљењу даваоца иницијативе, чланом 7. став 1. ове уредбе, у оспореном дијелу, дошло до повреде члана 10. Устава Републике Српске, члана 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Истовремено, иницијатор сматра да је Влада у конкретном случају прекорачила своја овлашћења и преузела законодавну власт, јер је прописала услове за остваривање права на стамбено збрињавање које није предвидио Закон о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске.

            У одговору на приједлог који је доставила Влада Републике Српске наводи се да је чланом 75. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске дато овлашћење Влади да својим актом-уредбом пропише начин, услове, критеријуме и поступак за остваривање права на стамбено збрињавање чланова породице погинулог борца и ратног војног инвалида. Због тога, како се истиче, није основана тврдња предлагача да је Влада на битно другачији начин у односу на Закон уредила услове за стамбено збрињавање, јер Законом ови услови нису ни прописани. У одговору се, надаље, указује на то да је концепција Уредбе да се брачном супружнику и дјеци погинулог борца додјељује једна, по структури одговарајућа стамбена јединица, или јединствен износ неповратних новчаних средстава који подразумијева стамбено збрињавање свих чланова уже породице погинулог борца. У погледу норми члана 7. ст. 2. и 3. доносилац Уредбе наводи да, аналогно одредби члана 63. став 1. тачка б) Закона којом је предвиђено да дјеца погинулих бораца остварују право на породичну инвалиднину до навршених 18 година живота, односно до краја редовног школовања, а најкасније до навршених 26 година живота, овим одредбама Уредбе је дјеци погинулих бораца дата могућност остваривања права на стамбено збрињавање под истим условима у погледу година живота, односно школовања. Овакво прописивање је, како се истиче, резултат цјелисходне процјене доносиоца Уредбе у погледу услова за стамбено збрињавање дјеце погинулих бораца. У односу на оспорени члан 11. став 1. тачка 8) и став 2. Уредбе, у одговору се наводи да је приликом овог прописивања Влада имала у виду да се средства за стамбено збрињавање, као и за исплату ратне штете обезбјеђују из Буџета Републике Српске, те да су стамбено незбринута лица која су наплатила ратну штету или је извјесно да ће је наплатити у износу како је предвиђено оспореним одредбама Уредбе, имала или имају могућност да се самостално стамбено збрину. Такође, износи се став да се ове норме не могу сматрати дискриминаторним, јер се право на стамбено збрињавање по Уредби осварује под истим условима за лица која се налазе у истој правној ситуацији.

            У одговору на иницијативу којом је оспорен дио члана 7. став 1. предметне уредбе, Влада Републике Српке наводи да је чланом 98. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске прописано да првостепена рјешења којима се признаје статус подлијежу ревизији, због чега је овом одредбом као услов за остваривање права на стамбено збрињавање предвиђена сагласност у поступку ревизије рјешења о утврђеном статусу. Такође се износи став да давалац иницијативе на погрешан начин тумачи оспорену норму члана 7. став 1. Уредбе, па стога и изводи погрешан закључак о повреди члана 10. Устава. Наиме, како истиче доносилац овог акта, предметна одредба не забрањује подношење захтјева за стамбено збрињавање и лицима са утврђеним статусом ратног војног инвалида код којих није извршена ревизија рјешења о утврђеном статусу, јер се приликом одлучивања о захтјевима тих лица ревизија првостепених рјешења појављује као претходно питање у поступку стамбеног збрињавања, од чијег исхода зависи остваривање тог права. Због тога не постоји различит третман лица са истим статусом, јер је сагласност на рјешење о утврђеном статусу у поступку ревизије, без обзира на то да ли је ревизија извршена прије подношења захтјева за стамбанео збрињавање или након тога, основни услов за остваривање овог права свих лица на које се односи ова норма.

            Рјешењем број У-68/19 од 18. децембра 2019. године Суд је спојио приједлог и иницијативу ради вођења јединственог поступка, припајајући иницијативу број У-105/19 приједлогу који је евидентиран под бројем У-68/19.

            Уредбу о стамбеном збрињавању породица погинулих бораца и ратних војних инвалида Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ број 26/19) донијела је Влада Републике Српске на основу чл. 55. и 75. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12) и члана 43. став 2. Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08). Оспореним одредбама ове уредбе прописано је: да право на стамбено збрињавање по овој уредби могу остварити лица којима је рјешењем надлежног органа утврђен статус члана породице погинулог борца или статус ратног војног инвалида, ако је у поступку ревизије рјешења о утврђеном статусу дата сагласност на то рјешење (члан 7. став 1), да дијете погинулог борца које је на дан смрти родитеља по основу кога има утврђен статус било малољетно може остварити право на стамбено збрињавање самостално ако то право није користио нико од чланова уже породице погинулог борца (члан 7. став 2), да изузетно од одредбе става 2. овог члана, право на стамбено збрињавање може остварити и дијете погинулог борца које је на дан смрти другог родитења било на редовном школовању, ако то право није користио нико од чланова уже породице погинулог борца (члан 7. став 3), да се сматра да је лице из члана 7. ове уредбе стамбено збринуто ако је наплатило ратну штету у износу преко 30.000 КМ или има право на наплату ратне штете у истом износу по основу правоснажне пресуде или поравнања склопљеног у складу са прописом којим се уређује област накнаде штете настале у периоду ратних дејстава (члан 11. став 1. тачка 8), да лице које је наплатило ратну штету у износу мањем од 30.000 КМ или има право на наплату ратне штете у истом износу по основу правоснажне пресуде, односно поравнања склопљеног у складу са прописом којим се уређује област накнаде штете настале у периоду ратних дејстава може остварити право на стамбено збрињавање додјелом стамбене јединице, а додјелом неповратних новчаних средстава само у висини разлике између износа наплаћене ратне нематеријалне штете и износа из члана 6. ове уредбе (члан 11. став 2). 

               Поднеском од 5. марта 2020. године Дмитар Татић је, путем пуномоћника Миле Балтић, адвоката из Бање Луке, повукао иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 7. став 1. оспорене уредбе у дијелу који гласи: “... ако је у поступку ревизије рјешења о утврђеном статусу дата сагласност на то рјешење“.  Имајући у виду наведено Суд је, на основу члана 57. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Сроске, одлучио да у овом дијелу обустави поступак.

            У поступку оцјењивања уставности и законитости преосталих оспорених одредаба Уредбе о стамбеном збрињавању породица погинулих бораца и ратних војних инвалида Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на социјалној правди (члан 5. алинеја 3); да омладина, жене и инвалиди имају посебну заштиту (члан 40. став 3); да републички органи, у оквиру Уставом утврђених права и дужности Републике, утврђују политику, доносе и извршавају законе, друге прописе и опште акте, врше заштиту уставности и законитости (члан 67. став 1); да Република, поред осталог, уређује и обезбјеђује борачку и инвалидску заштиту (тачка 12. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава).

             Законом о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08) прописано је да извршну власт у Републици Српској, у складу са Уставом, врши Влада Републике Српске (члан 1. став 1), а у дјелокругу послова Владе утврђено је да доноси уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке и друге опште и појединачне акте за извршавање закона (члан 15. тачка г), као и да се уредбом ближе уређују односи од значаја за извршавање закона, утврђују начела унутрашње организације министарстава и других републичких органа управе и формирају стручне службе Владе (члан 43. став 2).

             Поред тога, Суд је у конкретном случају узео у обзир и релевантне одредбе Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12), којим је прописано: да у права војних инвалида спада, поред осталог, предност у стамбеном збрињавању (члан 39. тачка з), да ратни војни инвалиди имају предност у стамбеном збрињавању у односу на борце, у складу са уредбом Владе (члан 55), да члан породице погинулог борца има право на предност у стамбеном збрињавању (члан 60. тачка ј), да чланови породице погинулог борца имају предност у стамбеном збрињавању у односу на друга лица која немају тај статус, у складу са уредбом Владе (члан 75).

             На основу наведених уставних и законских одредаба, Влада Републике Српске је, по оцјени Суда, била овлашћена да донесе оспорену уредбу, којом је, са циљем извршавања релевантних одредаба Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске, ближе уредила начин, услове, критеријуме и поступак за стамбено збрињавање лица са статусом члана породице погинулог борца и ратног војног инвалида Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске.

            Оцјењујући уставност и законитост одредбе члана 7. ст. 2. и 3. Суд је утврдио да оваквим прописивањем Влада није прекорачила своја уставна и законска овлашћења, те да није доведено у питање начело подјеле власти из члана 69. Устава, како то сматра предлагач. Наиме, чланом 60. тачка ј) Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске, као једно од права чланова породице погинулог борца утврђено је и право на предност у стамбеном збрињавању. Према члану 70. овог закона, чланови породице погинулог борца имају предност у стамбеном збрињавању у односу на друга лица  која немају тај статус, у складу са уредбом Владе. С обзиром на то да Законом нису прописани услови, начин, критеријуми и поступак за стамбено збрињавање породица погинулих бораца, законодавац је дао овлашћење Влади да, са циљем спровођења законских одредаба које предвиђају право на стамбено збрињавање породица погинулих бораца, својим општим актом уреди сва питања од значаја за реализацију овог права. Начин на који је ово питање уређено оспореним нормама члана 7. ст. 2. и 3. предметне уредбе, по оцјени Суда, представља одраз цјелисходне процјене њеног доносиоца и политике у уређивању ове материје, те није супротан општим начелима на којима се заснива Закон о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске. Из наведених разлога, Суд налази да у конкретном случају није нарушено уставно начело подјеле власти, јер приликом оспореног прописивања Влада није изашла из оквира својих уставних и законских овлашћења.

Оцјењујући уставност и законитост одредаба члана 11. став 1. тачка 8) и став 2. оспорене уредбе Суд је утврдио да члан 11. став 1. тачка 8) и став 2. у дијелу који гласи: „...а додјелом неповратних новчаних средстава само у висини разлике између износа наплаћене ратне нематеријалне штете и износа из члана 6. ове уредбе.“ нису у сагласности са Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске.

            Наиме, право на стамбено збрињавање је једно од права породица погинулих бораца и ратних војних инвалида које је предвиђено наведеним законом. С друге стране, право на накнаду ратне штете уређено је Законом о остваривању права на накнаду материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године („Службени гласник Републике Српске“ бр. 103/05, 1/09, 49/09 и 118/09). Овим законом дефинисана је ратна штета тако што је прописано да се накнада материјалне штете настале у периоду ратних дејстава остварује по основу мобилисаних или одузетих материјално-физичких средстава и опреме, те испоруке материјала, производа и робе и извршених услуга за потребе одбране, док право на нематеријалну шетету имају физичка лица која су у периоду од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године претрпјела физичке или душевне болове због умањења животне активности, нарушености или страха, као и због смрти блиског лица. Дакле, како из наведеног произлази, право на стамбено збрињавање адресата оспорене уредбе и право на накнаду ратне штете су потпуно различита права која се остварују по различитим, законом прописаним основима. Због тога се, по оцјени Суда, подзаконским актом не могу доводити у везу на начин да се остваривање једног права – права на стамбено збрињавање, ускраћује уколико је реализовано друго право, односно право на накнаду ратне штете.

            Оваква ограничења и условљавање приликом остваривања права на стамбено збрињавање породица погинулих бораца и ратних војних инвалида не предвиђа Закон о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске, због чега је Суд оцијенио да је оспореним прописивањем нарушено начело законитости из члана 108. Устава Републике Српске. Одредба члана 11. став 2. ове уредбе у преосталом дијелу, по оцјени Суда, није супротна наведеном закону, јер не ускраћује право на стамбено збрињавање лицима која су остварила право на наплату ратне штете. 

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

           Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.