Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка б) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  20. маја 2020. године, д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости тач.  3. и 5. Одлуке о накнади трошкова превоза број: 26.013/131-3516-2/09 од 4. јануара 2010. године, коју је донио директор Републичке управе за инспекцијске послове Републике Српске.

О б р а з л о ж е њ е

           Радојка Вуковић из Невесиња дала је, 12. децембра 2019. године, Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости тачке 3. и  5. Одлуке о накнади трошкова превоза број: 26.013/131-3516-2/09 од 04. јанура 2010. године, коју је донио директор Републичке управе за инспекцијске послове Републике Српске. Давалац иницијативе оспорава наведене одредбе Одлуке о накнади трошкова превоза у односу на члан 28. став 1. тачка б) Закона о платама запослених у органима управе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/07, 116/09, 1/11, 1/12 и 116/12), члан 5. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр.14/08, 25/08 и 116/08) и одредбе Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 55/07). У образложењу наведеног истиче се да Закон о платама запослених у органима управе Републике Српске и Посебни колективни уговор за запослене у органима управе, код прописивања накнаде за трошкове превоза запосленима, немају ограничење у погледу удаљености мјеста рада од мјеста становања, за разлику од тачке 3. и 5. оспорене Одлуке, према којима се запосленим признаје право на накнаду трошкова превоза на посао и са посла уколико им је мјесто становања удаљено три и више километара, али највише 60 километара. На основу наведеног, закључује се да је оспорено прописивање без законског упоришта и дискриминаторног карактера у односу на оне запослене чије мјесто становања је удаљено више од 60 километара од мјеста рада, обзиром да разлику трошкова превоза преко 60 километра сносе о свом трошку. Оваквим прописивањем, по мишљењу даваоца иницијативе, доносилац оспореног акта изашао је из оквира својих уставних и законских овлашћења, чиме је нарушено начело уставности и законитости из члана 108. Устава Републике Српске, начело недискриминације из члана 10. Устава Републике Српске, као и члан 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

            На тражење Суда, Републичка управа за инспекцијске послове Републике Српске  дала је изјашњење  да је Одлука о накнади трошкова превоза број: 26.013/131-3516-2/09 од 4. јануара 2010. године, престала да важи дана 1. јануара 2015. године, када је ступио на снагу  Правилник о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Републичкој управи за инспекцијске послове број: 24.012/020-9-2/15, којим су утврђени основни елементи и начин обрачуна плата, накнада плата, посебних накнада и осталих личних примања државних службеника и осталих запослених у Републичкој управи за инспекцијске послове. Уз изјашњење Суду је достављен и наведени Правилник.

               Поступајући по датој иницијативи Суд је утврдио да је Одлука о накнади трошкова превоза број : 26.013/131-3516-2/09 од 4. јануара 2010.године, чије тачке 3. и 5. су оспорене, престала да важи дана 1. јануара 2015. године, сагласно одредби члана 18. Правилника о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Републичкој управи за инспекцијске послове број: 24.012/020-9-2/15, који је донио Директор Републичке управе за инспекцијске послове Републике Српске, а који је измјењен и допуњен Правилником о измјенама и допунама Правилника о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Републичкој управи за инспекцијске послове број: 24.012/020-9-3/15 од 30. јула 2015. године, број: 24.012/020-9-5/15 од 19. септембра 2016. године, број: 24.012/020-9-6/15 од 11. јануара 2017. године, број: 24.012/020-9-7/15 од 1. фебруара 2018. године и број: 24.012/020-9-9/15 од 10. јуна 2019. године.

          Тачком 2. Амандмана XLII, којом је допуњен члан 115. став 1. Устава Републике Српске, утврђено је да Уставни суд може оцјењивати уставност закона и уставност и законитост прописа и општих аката који се престали да важе ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године.

          Полазећи од тога да је оспорена Одлука о накнади трошкова превоза престала да важи 1. јануара 2015. године, а да је иницијатива поднесена Суду 12. децембра 2019. године, Суд је утврдио да је иницијатива поднесена по истеку рока у коме Суд, сагласно тачки 2. Амандмана XLII којом је допуњен члан 115. став 1. Устава Републике Српске, може одлучивати о уставности и законитости аката и по престанку њиховог важења.

          Стога је Суд, на основу члана 37. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио да иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости тачке 3. и  5. Одлуке о накнади трошкова превоза број: 26.013/131-3516-2/09 од 04. јануара 2010. године, коју је донио директор Републичке управе за инспекцијске послове Републике Српске, не прихвати.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић,  Амор Букић,  Златко Куленовић,  проф. др Душко Медић,  Ирена Мојовић,  проф. др Марко Рајчевић, академик проф. др Снежана Савић.