Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачке а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. новембра 2019. године, д о н и о  је

 

 О Д Л У К У

 

 Утврђује се да члан 13. став 4. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19) није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) и Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17).

Утврђује са да члан 68. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 17. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19).

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 4. тачка б) и члана 72. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Арсеније Балтић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 13. став 4, члана 17. став 1, члана 22. став 4. тачка б), члана 68. и члана 72. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" број 2/18), коју је донијела Скупштина Града Бања Лука. У иницијативи се наводи да је прописивање из оспореног члана 13. став 4. ове одлуке супротно члану 10. Закона о облигационим односима, према којем су стране у облигационом односу слободне да у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја своје односе уреде по својој вољи. Оваквим нормирањем је, како се истиче, подзаконским актом дерогирано законом прописано начело аутономије воље уговорних страна, а обавеза закључивања уговора и правне посљедице незакључивања истог могу бити прописане само законом. Истовремено, по мишљењу даваоца иницијативе, члан 13. став 4. предметне одлуке није у сагласности ни са чланом 16. Закона о комуналним дјелтностима. У погледу члана 17. став 1. оспорене одлуке, којим је прописано да корисник услуге може тражити раскид уговора о коришћењу топлотне енергије и издвајање из централног топлификационог система, у иницијативи се износи став да је ова норма супротна Закону о облигационим односима, јер овај закон не предвиђа могућност искључивања права на отказивање уговора закљученог на неодређено вријеме, какав је уговор о коришћењу топлотне енргије. Према овој одлуци је, како се наводи, издвајање из централног топлификационог система могуће једино путем раскида уговора, који има своје посљедице прописане Законом о облигационим односима. Надаље, давалац иницијативе сматра да ни одредба члана 22. став 4. тачка б) предметне одлуке није у складу са Законом о облигационим односима, јер прописивањем обавезе прибављања сагласности трећих лица за издвајање из централног топлификационог система доводи до нарушавања начела аутономије воље уговорних страна. Оспореним чланом 68. овог акта, како се у иницијативи даље наводи, нису могле бити прописане кривичне санкције за лица која неовлашћено користе топлотну енергију или онемогуће даваоца услуге да очита утрошену топлотну енергију, јер ова материја није у надлежности доносилаца подзаконских аката. У погледу члана 72. ове одлуке, којим је прописано да иста ступа на снагу наредног дана од дана објављивања, иницијатор сматра да њен доносилац није дефинисао који су то "нарочито оправдани разлози" због којих овај акт ступа на снагу прије Уставом утврђеног рока од осам дана од дана објављивања. Само навођење постојања оваквих "нарочито оправданих разлога", по мишљењу даваоца иницијативе, не представља задовољавајући степен конкретности у утврђивању постојања оправданости ранијег ступања на снагу. Истиче да у конкретном случају нису постојали никакви разумни и објективни разлози да ова одлука ступи на снагу прије осмог дана од дана објављивања.

У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставила Скупштина Града Бања Лука наводи се да прописивањем из оспорених одредаба предметне одлуке њен доносилац није поступао изван својих уставних и законских овлашћења, те да су наводи иницијативе у цијелости неосновани. У погледу оспореног члана 13. став 1. у одговору се указује на то да, према овој одлуци, корисник услуге има могућност да закључи уговор или да се издвоји из топлификационог система, тако да није супротно закону прописивање да уколико корисник одбије закључивање уговора, а топлотна енергија се испоручује, плати ову услугу. Надаље, доносилац Одлуке износи став да чињеница да овим актом није прописана могућност отказа уговора о испоруци и коришћењу топлотне енергије на чини ову одлуку неуставном и незаконитом, јер се ниједан законски разлог за отказ уговора одлуком не може искључити, тако да се релевантне законске одредбе у погледу отказа уговора директно примјењују. Такође, у вези са оспореним чланом 22. став 4. тачка б) указује на то да Закон о стварним правима и Закон о одржавању зграда прописују обавезну сагласност етажних власника за извођење радова који нису нужни за редовно одржавање заједничких дијелова зграде, што је случај са радовима на искључењу из топлификационе мреже.  У погледу навода иницијативе који се односе на члан 68. Одлуке, у одговору се наводи да је ова норма у цијелости сагласна са чланом 225. Кривичног законка Републике Српске, који на идентичан начин регулише неовлашћено коришћење топлотне енергије и онемогућавање овлашћеном лицу даваоца услуге да очита утрошену топлотну енергију. У односу на члан 72. ове одлуке Скупштина Града Бања Лука истиче да су у образложењу Приједлога оспорене одлуке наведени разлози због којих овај акт ступа на снагу наредног дана од дана објављивања, а ради се о чињеници да је комунална дјелатност производње и испоруке топлотне енергије од посебног јавног интереса. Сагласно наведеном, предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу. 

            Одлуку о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник Града Бања Лука" бр. 2/18 и 40/18) донијела је Скупштина Града Бања Лука, на основу члана 82. став 2. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16), члана 6. Закона о комуналним дјелатностима (Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), члана 32. Статута Града Бања Лука („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 25/05, 30/07, 17/12, 20/14, 39/16 и 26/17) и члана 12. Уговора о стратешком партнерству број 12-Г-1540/17 од 30. 05. 2017. године. Овом одлуком уређују се производња, испорука и коришћење топлотне енергије за потребе гријања, климатизације, вентилације и у објектима, затим услови за прикључење објекта, уговорни односи, производња, испорука и продаја топлотне енергије, обавезе и одговорности даваоца услуге и корисника услуге, услови мјерења, обрачуна и плаћања топлотне енергије, поступци неовлашћеног коришћења топлотне енергије, услови за примјену поступка прекида испоруке или обуставе испоруке топлотне енергије и поступци утврђивања накнаде штете (члан 1). 

          Оспореним чланом 13. став 4. ове одлуке прописано је да уколико корисник услуге одбије да закључи уговор из става 1. овог члана, а топлотна енергија се испоручује, остаје у обавези да у складу са Законом о облигационим односима, овом одлуком и Тарифним системом плаћа трошкове топлотне енрегије. Према члану 17. став 1. корисник услуге може поднијети захтјев за раскид уговора о коришћењу топлотне енергије и затражити издвајање из централног топлификационог система у складу са овом одлуком.      

Чланом 22. став 4. Одлуке прописано је да су предуслови за извајање из топлификационог система: подношење писменог захтјева за издвајање из централног топлификационог система даваоцу услуге (тачка а) и прибављање сагласности свих станара заједнице етажних власника ‒ овјерени потписи или директно код даваоца услуге, а за објекте гдје у складу са законским прописима није формирана или не постоји обавеза формирања заједнице етажних власника прибавља се сагласност свих власника/сувласника објекта, овјерени потписи или директно код даваоца услуге (тачка б).  

У погледу оспореног члана 22. став 4. тачка б) ове одлуке Суд је утврдио да је у току поступка Скупштина Града Бања Лука, на основу члана 82. став 2. Закона о локалној самоуправи (Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), члана 6. Закона о комуналним дјелатностима (Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), члана 38. Статута Града Бања Лука („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 14/18 и 9/19) и члана 12. Уговора о стратешком партнерству број 12-Г-1540/17 од 30. 05. 2017. године донијела Одлуку о измјени Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ број 12/19).

Овом одлуком је у Одлуци о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18 и 40/18) у члану 2, поред осталог, измијењен став 4. који гласи:"Уколико техничке карактеристике не омогућавају потпуно искључење корисника из топлификационог система због проласка цијеви кроз простор корисника, а које напајају друге кориснике топлотном енергијом, кориснику услуге, на његов писмени захтјев, може се одобрити искључење, уз претходно прибављену сагласност свих станара ЗЕВ-а, односно власника објеката, на начин да прихвати један од три понуђена модалитета: а) да на основу достављеног стручног мишљења о испуњености услова за искључење из топлификационог система, по испостављеном рачуну плати цијену гријања на бази рада од 24 часа дневно за испоручену енергију путем водова који пролазе кроз простор корисника, а снабдијевају друге кориснике. Стручно мишљење, о трошку корисника, сачињава лице овлашћено за такву врсту посла, а исто садржи јасне параметре из којих је видљиво колико топлотне енергије простору корисника дају постојећи водови који пролазе кроз исти и снабдијева друге кориснике; б) да о свом трошку, путем овлашћеног стручног лица, изврши изолацију водова који пролазе кроз простор корисника неким од изолационих материјала који се користе у области термотехнике, о чему се сачињава записник који потписују овлашћени представник корисника, даваоца услуге и стручно лице које је извршило изолацију водова, а кориснику се даље не испоставља рачун за топлотну енергију; в) да са испоручиоцем закључи уговор којим ће се обавезати да за испоручену топлотну енергију плаћа 30% од пуне цијене за гријање, у ком случају се неће вршити радње из тачке а) и б) овог става. Непотпуно искључење из тач. а), б) и в) подразумијева и искључење гријних тијела (радијатори) са постојећих водова, о чему ће бити сачињен записник који потписују овлашћени представник корисника и даваоца услуге, а ови радови ће се изводити под надзором даваоца услуге".  

Оспореним чланом 68. ове одлуке прописано је да ће се казном затвора од шест мјесеци до три године и новчаном казном казнити лице које супротно важећим пропсима неовлашћено користи топлотну енергију или онемогући овлашћено лице даваоца услуге да очита утрошену топлотну енергију. Према члану 72. ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Града Бања Лука".            

Разматрајући наводе иницијативе Суд је утврдио да  Рјешењем овог суда број У-20/18 од 25. септембра 2019. године ("Службени гласник Републике Српске" број 82/19) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности, између осталог, члана 22. став 4. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19), јер је Суд оцијенио да је ова одредба у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о облигационим односима и Законом о заштити потрошача. Такође, Рјешењем број У-39/18 од 30. октобра 2019. године ("Службени гласник Републике Српске" број 95/19) овај суд није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности, између осталог, члана 72. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19),  јер је оцијенио да је ова одредба у складу са Уставом Републике Српске.

 Имајући у виду наведено, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12) одлучио да не прихвати иницијативу за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 4. тачка б) и члана 72. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19), јер је већ одлучивао о уставности и законитости ових одредаба.

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених одредаба члана 13. став 4. и члана 17. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије („Службени гласник Града Бања Лука“ бр. 2/18, 40/18 и 12/19) Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности (члан 102. став 1. тачка 2), те да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) прописано је да самосталне надлежности јединице локалне самоуправе обухватају, поред осталих, уређење и обезбјеђење обављања комуналних дјелатности, у оквиру којих је прописана производња и испорука топлотне енергије, у складу са законом, те оснивање привредних дрштава, установа и других организација ради пружања услуга из њихове надлежности, уређење њихове организације и управљање (члан 18. тачка 2) подт. 2. и 3), као и да скупштина јединице локалне самоуправе доноси одлуке и друге опште акте и даје њихово аутентично тумачење (члан 39. став 2. тачка 2).

Поред тога, Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) утврђене су комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1), те је прописано да је комунална дјелатност производње и испоруке топлотне енергије дјелатност од посебног јавног интереса (члан 2. став 1. тачка в), која обухвата производњу и испоруку паре и топле воде из даљинског централизованог извора или појединих извора за гријање и друге сврхе дистрибутивном мрежом до подстанице потрошача, укључујући и подстаницу, да су унутрашње гријне инсталације топловодне инсталације и уређаји који почињу из подстанице, а чине их уређаји, разводна мрежа и гријна тијела у објекту, да је давалац комунална услуге јавно комунално предузеће или други привредни субјект којем су повјерени послови обављања комуналне дјелатности и да је корисник комуналне услуге физичко лице, предузетник, удружење грађана, привредно друштво и друга правна лица, органи, организације и институције јавних служби који на законит начин користе комуналне производе и услуге (члан 3. тач. г), ф), х) и ц). Уређујући обављање комуналних дјелатности, овим законом прописано је: да јединица локалне самоуправе обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности и да скупштина јединице локалне самоуправе својом одлуком детаљније прописује: услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, опште услове које садржи уговор између даваоца и корисника комуналне услуге, услове за коришћење и престанак коришћења комуналне услуге, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга (члан 6. тач. а, б, в и д); да корисник комуналне услуге користи ту услугу у складу са одредбама овог закона (члан 9а став 1), да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи трајно и несметано пружање корисницима комуналне услуге под условима, на начин и према нормативима који су прописани законом и другим прописима, исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, одређени квалитет комуналних услуга и да је давалац комуналне услуге одговоран за штету коју проузрокује корисницима ако не обезбиједи да се комунална услуга врши под наведеним условима (члан 13); да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, да се уговори закључени са корисницима комуналних услуга који те услуге користе за личне потребе или потребе свог домаћинства, закључују у складу са одредбама закона којим се уређује заштита права потрошача у Републици Српској, да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге и који има снагу вјеродостојне исправе, и да је у случају спора између уговорних страна надлежан суд (члан 16. ст 1, 2. и 3).

Суд је, такође, у конкретном случају узео у обзир релевантне одредбе Закона о одржавању зграда („Службени гласник Републике Српске“ број 101/11) којим се уређује одржавање стамбених зграда, стамбено-пословних зграда, стамбених зграда са гаражама и пословних зграда. Овим законом је, између осталог, прописано да одржавање зграде, у смислу овог закона, обухвата извођење радова редовног и инвестиционог одржавања станова, пословних просторија и гаража као посебних дијелова зграде, те радова редовног и инвестиционог одржавања заједничких дијелова зграде (члан 2. став 1), да су заједнички дијелови зграде дијелови и уређаји који служе згради као цјелини или посебним дијеловима зграде (члан 3. тачка ж), да посебан дио зграде одржава и финансира етажни власник (члан 7).

Законом о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 63/14 и 18/17) утврђена су основна права потрошача при куповини робе и услуга, продаја производа и пружање услуга, одговорност и гаранција за производ или услугу, услуге од општег економског интереса (члан 1), дефинисана је услуга продаје топлотне енергије као услуга од општег економског интереса која се пружа посредством дистрибутивне мреже, чији квалитет, услове пружања, односно цијену уређују или контролишу републички орган управе, или орган управе на нивоу БиХ или други носилац јавног овлашћења, а ради задовољења општег друштвеног интереса, и да се пружање економске услуге потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца (члан 46. ст. 1. и 2). Такође, чланом 47. став 3. овог закона прописано је да је за пружање услуга из става 1. овог члана (који се односи на пружање економске услуге посредством дистрибутивне мреже) трговац дужан са потрошачем закључити уговор у писаној форми.

Из наведених уставних и законских одредаба, по оцјени Суда, произлази да је производња и испорука топлотне енергије дјелатност од посебног јавног интереса, да је јединица локалне самоуправе овлашћена да уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, те да својим општим актом детаљно пропише услове и начин на који се грађанима пружа ова услуга, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, као и услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја.

Оцјењујући уставност и законитост оспорене одредбе члана 13. став 4. предметне одлуке Суд је утврдио да је оваквим прописивањем нарушено уставно начело законитости. Приликом ове оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да је чланом 16. ст. 1. и 2. Закона о комуналним дјелатностима прописано да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, те да се уговори закључени са корисницима комуналних услуга који те услуге користе за личне потребе или потребе свог домаћинства закључују у складу са одредбама закона којим се уређује заштита права  потрошача у Републици Српској. Надаље, према члану 46. ст. 1. и 2. и члану 47. став 3. Закона о заштити потрошача услуга од општег економског интереса је, између осталог, и снабдијевање топлотном енергијом, затим, пружање економске услуге потрошачу се заснива на уговорном односу између потрошача и трговца, а за пружање економске услуге посредством дистрибутивне мреже трговац је дужан да са потрошачем закључи уговор у писаној форми. У конкретном случају је, по оцјени Суда, релевантна и одредба члана 10. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), према којем су стране у облигационим односима слободне да у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја своје односе уреде по својој вољи. 

Из наведених законских одредаба, по оцјени Суда, јасно произлази да је основ за пружање комуналне услуге снабдијавања топлотном енергијом и коришћење ове  услуге уговорни однос између даваоца и корисника услуге. Због тога је Суд утврдио да је оспорено нормирање, којим се, и поред одбијања корисника да закључи уговор са даваоцем о испоруци топлотне енергије предвиђа наплаћивање ове услуге због испоруке исте, супротно напријед цитираним законским нормама. Суд, наиме, сматра да одбијањем закључивања уговора о испоруци топлотне енергије потенцијални корисник јасно исказује намјеру о неприхватању ове услуге и непристајању на уговорни однос у том смислу, због чега давалац услуге не би требао овом кориснику испоручивати топлотну енергију. У вези с тим, Суд посебно указује на то да императивна норма из члана 10. Закона о облигационим односима, која прописује слободу уговарања и има значај правног начела, потенцијалним уговорним странама даје аутономију у избору могућности да закључе одређени уговор или не. Из наведеног произлази да, и када се узме у обзир специфичност услуге испоруке топлотне енергије, настанак облигације у конкретном случају мора бити израз слободне воље даваоца и корисника ове комуналне услуге. Стога је, по оцјени Суда, чланом 13. став 4. предметне одлуке нарушен принцип аутономије воље уговорних страна из члана 10. Закона о облигационим односима, јер се, према оспореној норми, кориснику услуге и поред одбијања закључења уговора, па тиме и примања услуге испоруке топлотне енргије, иста испоручује и наплаћује.

Суд је, надаље, оцијенио да прописивање из члана 17. став 1. предметне одлуке није супротно Закону о облигационим односима, како то сматра давалац иницијативе. Овом одредбом регулисано је питање раскида уговора о коришћењу топлотне енергије уз истовремени захтјев корисника за издвајање из централног топлификационог система. Давалац иницијативе оспорава ову норму наводећи да оспорена одлука не предвиђа отказивање уговора о пружању услуге испоруке топлотне енергије, због чега је, по његовом мишљењу, раскид једини начин престанка уговорног односа између даваоца и корисника ове услуге. Прописивање из члана 17. став 1. ове одлуке, по оцјени Суда, не искључује законску могућност отказа овог уговора од стране корисника, како је то предвиђено Законом о облигационим односима. Сама чињеница да оспорена одлука не садржи одредбе о отказу уговора о коришћењу топлотне енергије не доводи до повреде начела законитости, јер се релевантне норме Закона о облигационим односима које се односе на отказ уговора директно примјењују и на уговоре о испоруци и коришћењу топлотне енергије. Истовремено, Суд сматра потребним указати на то да уређивање свих темељних питања уговорних односа, па тиме и начина престанка уговора, представља законску материју, тако да су отказ и раскид уговора регулисани превасходно релевантним законским нормама.

            Оцјењујући оспорену норму члана 68. ове одлуке, Суд је утврдио да овакво прописивање није у сагласности са Уставом Републике Српске. Наиме, према члану 12. став 2. Устава, никоме се не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом. Такође, чланом 20. став 1. Устава утврђено је да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена. Како из цитираних уставних одредаба произлази, прописивање кривичних дјела и санкција је у искључивој надлежности законодавца. Дакле, једино законом могу бити прописана кривична дјела и санкције који се односе на коришћење топлотне енергије, како то и јесте прописано чланом 225. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 64/17). Када се има у виду наведено, доносилац оспорене одлуке је, по оцјени Суда, прописивањем из члана 68. овог акта изашао из оквира својих овлашћења, јер је подзаконским актом јединице локалне самоуправе уређивао материју која је у искључивој ингеренцији законодавца. Сходно томе, Суд је оцијенио да је оспореним нормирањем нарушено и начело подјеле власти из члана 69. Устава, према којем законодавну власт оставрује Народна скупштина.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.   

        На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

        Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-72/18

27. новембра 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.