Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. маја. 2019. године,  д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 11. став 2. Закона о студентском организовању („Службени гласник Републике Српске“ број 56/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Унија студената Републике Српске поднијела је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за утврђивање неуставности члана 11. став 2. Закона о студентском организовању („Службени гласник Републике Српске“ број 56/16). Предлагач сматра да оспорена законска одредба према којој се за чланство у студентски парламент може кандидовати редовни студент који први пут уписује годину студија у којој се кандидује, супротно члану 10. Устава, доводи  у неравноправан положај студенте који не уписују први пут годину студија. На овај начин наведена категорија студената лишена је активног и пасивног права гласа, чиме су онемогућени да имају свог представника у студентским тијелима. Оспорена законска одредба је, према мишљењу предлагача, у супротности и са чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чланом 111. став 3. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10 и 31/18), те чланом 2. Закона о унији студената („Службени гласник Републике Српске“ број 71/09).

Народна скупштина Републике Српске је Суду доставила одговор у коме су наводи из приједлога оцијењени као неосновани. Имајући у виду да Република уређује систем у области високог образовања, те да је високо образовање дјелатност од општег интереса, наводи се да је законодавац надлежан да предвиди услове које треба да испуњава кандидат за члана студентског парламента, као и да Суд није надлежан да одлучује о оправданости законодавне политике. У одговору се истиче да нису основани наводи предлагача о повреди члана 10. Устава, јер се оспорено прописивање односи једнако на сва лица исте категорије и статуса, која се налазе у истој или сличној ситуацији, као и да је законодавац тај који процјењује да ли објективна различитост оправдава различито третирање у иначе истој или сличној ситуацији. У одговору се истиче да незадовољство предлагача оспореним  законским рјешењем не може бити предмет оцјене уставности. Такође, законодавац наводи да су одредбе чланова 111. и 112. Закона о високом образовању брисане Законом о измјенама и допунама Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 90/16), док је Закон  о унији студената („Службени гласник Републике Српске“ број 71/09) престао да важи. С обзиром на изложено предлаже се одбијање приједлога.

 Чланом 11. став 2. Закона о студентском организовању („Службени гласник Републике Српске“ број 56/16) (у даљем тексту: Закон) прописано је да се за чланство у студентски парламент може  кандидовати редовни студент који први пут уписује годину студија у којој се кандидује.

У поступку оцјене уставности оспореног члана Закона Суд је узео у обзир уставне гаранције којима је утврђено да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10). Поред овога, Суд је имао у виду да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора (тачка 6. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске), те образовање (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске).

Чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом прописано: да су студентска представничка тијела облик студентског организовања (члан 5. тачка 1), да су студентска представничка тијела из члана 5. тачка 1. овог закона студентски парламент високошколске установе и Унија студената Републике Српске, као и да је студентски парламент представничко тијело студената на високошколској установи (члан 6. ст. 1. и 2), да студентски парламент чине представници свих студената високошколске установе изабрани на непосредним изборима, а број представника студената у студентском парламенту високе школе мора бити најмање три одсто од укупног броја студената на високој школи (члан 10. ст. 1. и 4).

Сагласно наведеним уставним овлашћењима Законом су, између осталог, уређени облици студентског организовања у Републици Српској, њихово оснивање и положај, надлежност, организација и начин финансирања, трајање мандата, те начин избора и разрјешења органа управљања и међусобни односи између различитих облика студентског организовања. Имајући у виду да Република уређује и обезбјеђује систем у области образовања, као и да је високо образовање  дјелатност од општег друштвеног интереса, те да Република уређује и обезбјеђује правни положај организација и њихових удружења, Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да пропише услове под којима студенти могу да се кандидују за чланство у студентском парламенту, односно да право на кандидатуру услови статусом редовног студента који први пут уписује годину студија у којој се кандидује. Имајући у виду да се представници у студентски парламент бирају непосредним изборима, законодавац је према становишту Суда, обезбиједио претпоставке заступљености и афирмације интереса различитих категорија студентске популације. Одабир критеријума првог уписа школске године у години кандидатуре као опредјељујућег за могућност кандитатуре, као и оцјена законодавца да ће интересе студентске популације најадекватније заступати лица која су редовни студенти је, према мишљењу Суда, ствар законодавне политике чију оправданост, сагласно члану 115. Устава, Суд није надлежан да оцјењује.

Суд је утврдио да у погледу остваривања права на кандидатуру у студентски парламент, оспорено прописивање не доводи у неравноправан положај субјекте на које се односи, чиме су створене претпоставке за њихов равноправан третман у пракси. Уставно начело једнакости из члана 10. Устава, наиме, не јемчи апсолутну једнакост, већ обезбјеђује међусобну једнакост оним лицима која се налазе у истој или сличној правној ситуацији прописаној законом. У контексту поменутог уставног принципа, Суд је утврдио да давалац иницијативе неосновано пореди права и обавезе адресата члана 11. став 2. Закона са другим категоријама студената.

Суд није цијенио наводе предлагача који се тичу повреде члана 14. Конвенције с обзиром на то да предлагач није навео конкретно право гарантовано Конвенцијом, односно Уставом Републике Српске у погледу којег би се вршила дискриминација у смислу члана 14. Конвенције.

Поред овога, с обзиром на чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред Судом, Суд није овлашћен да цијени међусобну усаглашеност одредаба појединих закона, те тако ни сагласност оспореног члана 11. став 2. Закона о студентском организовању са чланом 111. став 3. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10 и 31/18) и чланом 2. Закона о унији студената („Службени гласник Републике Српске“ број 71/09).

На основу изложеног  одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-46/18

22. маја 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.