Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. јануара 2019. године,  д о н и о  ј е  

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 42. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15).

О б р а з л о ж е њ е

Слободанка Ристић из Теслића дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјену уставности члана 42. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (у даљем тексту: Закон). У иницијативи се истиче да је прописивање према коме жена осигураник која нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 58 година живота и 35 година стажа осигурања, у вези са чл. 38. и 39. овог закона, као и чланом 107. став 4. Закона о раду, дискриминаторног карактера према женама које су биле у саставу Војске Републике Српске. Наводи се да овакво прописивање доводи до посљедице да жене, учеснице рата, тек по испуњењу услова који се тиче 35 година стажа осигурања, стичу право да им се у пензијски стаж урачуна и посебан стаж у двоструком трајању по основу ангажмана у Војсци Републике Српске. Овим се, практично, одлазак у пензију женама из предметне категорије условљава пензионим стажом у дужем трајању него женама које нису имале ову врсту ангажмана. Дискриминишући карактер оспорене законске одредбе додатно је наглашен ако се има у виду да се, у складу са чланом 39. Закона, ове жене не могу одрећи посебног стажа осигурања у двостуком трајању, који се, притом, не рачуна у стаж осигурања, док се мајкама за свако рођено дијете урачунава додатна година у стаж осигурања (члан 107. став 4. Закона о раду). Адекватно законско уређење предметне материје подразумијевало би да се оспорена законска одредба измијени тако да се као услов за одлазак у пензију, умјесто 35 година стажа осигурања, предвиди 35 година пензијског стажа.

У одговору на наводе из иницијативе које је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се да је сврха оспорене законске одредбе прописивање повољнијих услова за остваривање права на пензију у односу на услове из члана 41. и 42. став 1. Закона, који се једнако односе на мушкарце и жене. Оспорено прописивање женама омогућава раније остваривање права на старосну пензију, а ту могућност жене могу, али не морају да користе. Наводи се да је законодавац тај који цијени оправданост различитог регулисања права и обавеза истоврсних или сличних група, док незадовољство законским рјешењем не може бити предмет оцјене уставности.           

Оспореним чланом 42. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15) прописано је да осигураник жена која нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 58 година живота и 35 година стажа осигурања.

У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да су, према члану 10. Устава, грађани Републике Српске равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, да је чланом 49. Устава Републике Српске утврђено да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Такође, Суд је имао у виду да је тачком 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, и социјално осигурање и друге облике социјалне заштите.

Суд је, такође, имао у виду да је Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15) прописано: да пензијски стаж на основу којег се остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата стаж осигурања и посебан стаж (члан 22), да се посебан стаж у двоструком трајању рачуна борцу, припаднику оружаних снага Социјалистичке Федеративне Републике Југославије или војних формација под командом тих снага, за вријеме оружаних сукоба на територији те државе од 17. августа 1990. до 19. маја 1992. године те борцу, припаднику Војске Републике Српске и припаднику Министарства унутрашњих послова, за вријеме оружаних сукоба на територији бивше БиХ од 19. маја 1992. године до демобилизације (члан 37. став 1), да се период који је рјешењем из става 3. члана 37. овог закона утврђен у посебан стаж у двоструком трајању не рачуна у стаж осигурања без обзира на то да ли је унесен у матичну евиденцију Фонда (члан 38), да се лице из члана 37. овог закона не може одрећи посебног стажа који је утврђен рјешењем Фонда (члан 39), да право на старосну пензију има осигураник када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 41), да осигураник који нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 60 година живота и 40 година пензијског стажа (члан 42. став 1).

Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) прописано је: да жена ‒ мајка стиче право на пензију за једну годину мање стажа осигурања за свако рођено дијете у односу на услове за стицање права на пензију уређене Законом о пензијско-инвалидском осигурању (члан 107. став 4), да радни однос престаје кад радник наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 175. тачка 2).

Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да се, прописујући на начин као у члану 42. став 2. Закона, законодавац кретао у границама својих уставних овлашћења, због чега се оспорена норма не може доводити у питање са аспекта члана 10. Устава, како то сматра давалац иницијативе. Оспореном одредбом Закона предвиђен је изузетак од општег услова за стицање права на старосну пензију из члана 41. Закона тиме што је утврђена погодност за осигуранике жене да право на старосну пензију могу стећи са навршених 58 година живота и 35 година стажа осигурања. Остваривање тог права зависи искључиво од воље осигураника, за разлику од престанка радног односа по сили закона у случају испуњења услова из члана 41. Закона, у вези са чланом 175. став 2. Закона о раду. Имајући у виду да се услови за стицање права на старосну пензију у складу са чланом 42. став 2. Закона односе једнако на све осигуранике жене који се налазе у истој правној ситуацији, Суд је утврдио да прописивање из оспорене одредбе Закона не поставља питања њене сагласности са уставним начелом забране дискриминације. Сагласно одредби члана 115. Устава, није у надлежности овог суда да оцјењује законодавну политику, односно оправданост нормирања на оспорени начин.

            Када је ријеч о наводима према којима су прописивањем из оспореног члана Закона, у контексту одредби члана 107. став 4. Закона о раду и члана 39. Закона, жене учеснице рата доведене у неравноправан положај у односу на мајке, Суд је утврдио да је у предмету број: У-53/13 („Службени гласник Републике Српске“ број 25/14) оцијенио да је законодавац поступао у оквиру својих надлежности када је коришћење права која произлазе из утврђеног посебног стажа из члана 39. Закона подвргнуо императивној законској норми, умјесто вољи имаоца права, те да је прописао у складу са Уставом када је негативно нормирао право на одрицање од утврђеног стеченог права, односно  посебног стажа. Такође, Суд је утврдио да се наводима из иницијативе у исти контекст стављају адресати различитих закона, који припадају потпуно различитим категоријама субјеката права, који се налазе у различитим правним ситуацијама и који права из социјалног осигурања заснивају на другачијим основима. Имајући у виду изложено као и да начело равноправности у остваривању права и обавеза није апсолутног карактера и да га је могуће сагледати искључиво у оквиру истих категорија субјеката права, Суд је утврдио да наводи давоца иницијативе, у овом смислу, нису основани.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је  на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.