Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  26. септембра 2018. године, д о н и о  је

 

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 3. ст. 1. и 3, члана 4. став 2, члана 5. став 3, члана 6. став 1. тачка а), члана 12. став 1, члана 13. став 4. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14) и члана 1. Закона о измјенама и допунама Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18).

         Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 4. став 1. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

         Стефан Мачкић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3. ст. 1. и 3, члана 4, члана 6. став 1. тачка а) и члана 12. став 1. Закона о судским таксама  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14). У иницијативи се наводи да оспорене законске одредбе нису у сагласности са члановима 5, 10, 48. став 2. и 56. Устава Републике Српске, затим члановима 6. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те чланом 1. Протокола број 12 уз ову конвенцију. Давалац иницијативе, наиме, сматра да према оспореним законским одредбама, чак и социјално угрожене особе, којима би плаћање судске таксе угрозило егзистенцију, морају да је плате прије него што суд уопште размотри њихов захтјев и утврди да ли имају право на ослобађање од ове обавезе. На овај начин се, како се истиче, условљава и онемогућава њихов приступ суду и судској заштити. Поред тога, по мишљењу иницијатора, оспореним прописивањем су нарушена и начела владавине права и правне сигурности, јер остваривање права на ослобађање од плаћања судске таксе зависи од произвољности поступајућих судија, који оправдан захтјев могу, али не морају да усвоје. У иницијативи се такође износи став да су оспорене законске норме дискриминаторне, односно да доводе до посредне дискриминације, јер прописују исто поступање према особама у различитим материјалним ситуацијама. Посебно се указује на члан 4. став 2. предметног закона, којим је предвиђена принудна наплата судске таксе уколико странка у прописаном року не достави суду доказ да је ова обавеза плаћена. Давалац иницијативе, наиме, сматра да је овакво нормирање супротно члану 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију, јер доводи до принудног отуђивања имовине како би се намирила таксена обавеза, а да при томе не постоји јавни интерес за овакво лишавање имовине.    

         У допуни иницијативе од 26. јула 2018. године иницијатор указује на то да је, након подношења иницијативе, чланом 1. Закона о измјенама и допунама Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18) измијењен члан 4. основног текста овог закона, те из истих разлога изнесених у иницијативи оспорава и ову измијењену норму. Поред тога, у допуни иницијативе се тражи и оцјена уставности члана 5. став 3, те члана 13. став 4. Закона о судским таксама јер, по мишљењу даваоца иницијативе, ове одредбе нису у сагласности са чланом 16. став 2. и чланом 113. ст. 1. и 2. Устава, због тога што искључују право на жалбу против одлуке суда о праву таксеног обвезника на измирење таксе у ратама и о захтјеву за ослобађање од плаћања судске таксе.   

         У одговору на инцијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је законодавац, усвајајући оспорена законска рјешења, поступио у најбољем интересу грађана, цијенећи разлоге цјелисходности и социјалне сигурности, те да у конкретносм случају није дошло до повреде одредаба Устава Републике Српске, Европске конвенције о заштити људских права, те њених додатних протокола на које се указује у иницијативи. Истиче се да су наводи иницијативе неосновани, јер лице које је у стању социјалне потребе и исту докаже, може бити ослобођено од плаћања судске таксе, с тим да не постоје ни процесне, нити било које друге одредбе које прописују да се поступак неће наставити ако се не приложи доказ о плаћеној такси. Током поступка, који се наставља, одлучује се о поднесеном приједлогу за ослобађање од плаћања таксе, а принудна наплата ће бити одређена само у случају да до окончања поступка није предочен доказ о плаћеној такси, и то у случају да подносилац није ослобођен плаћања. У одговору се такође указује на то да судија има дискреционо право да по сопственој оцјени цијени сваки доказ појединачно и све заједно, те да на основу тога донесе одлуку да ли постоје услови за ослобађање од плаћања судске таксе, слиједом чега нема мјеста за тврдње иницијатора о произвољности оцјене судије и стварању правне несигурности. Доносилац предметног закона истиче да је управо смисао оспорених одредаба да немогућност плаћања судске таксе не буде препрека у остваривању права судским путем, да лица којим би плаћање ове обавезе угрозило егзистенцију могу бити ослобођена од плаћања исте, те да се неплаћањем таксе не зауставља ток судског поступка. Сходно наведеном, предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу као неосновану.

       Оспореним одредбама Закона о судским таксама  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14) прописано је: да се уз поднесак (тужба, приједлог, правни лијек и др.) обавезно доставља доказ о плаћеној такси (члан 3. став 1), да уколико таксени обвезник сматра да испуњава услове за ослобађање плаћања таксе прописане овим законом, уз поднеске из става 1. овог члана прилаже и захтјев за ослобађање плаћања таксе (члан 3. став 3), да у случају да странка суду достави поднесак без доказа о плаћеној такси, суд ће позвати странку, односно њеног пуномоћника да уплати одговарајућу таксу у року од осам дана (члан 4. став 1), да уколико странка не уплати таксу из става 1. члана 4, суд ће наставити поступак и приступити принудној наплати таксе у складу са одредбама овог закона (члан 4. став 2), да против рјешења о захтјеву таксеног обвезника да таксену обавезу измири у ратама није дозвољена посебна жалба (члан 5. став 3), да обавеза плаћања таксе за тужбу и поднеске настаје даном подношења тужбе, односно поднесака (члан 6. став 1. тачка а)), те да суд може ослободити таксеног обвезника од плаћања таксе ако би плаћањем таксе, имајући у виду висину средстава из којих се обвезник и чланови његовог домаћинства издржавају, та средства била у толикој мјери умањена да би тиме била угрожена њихова егзистенција (члан 12. став 1). Према члану 13. став 4. овог закона против одлуке суда у вези са захтјевом за ослобађање од плаћања таксе није дозвољена посебна жалба.  

    У току поступка Суд је имао у виду да Рјешењем овог суда број У-78/10 од 29. маја 2012. године није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности члана 4. став 1. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08 и 49/09), јер је Суд оцијенио да је наведена законска одредба у сагласности са Уставом Републике Српске. Имајући у виду наведено, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио да не прихвати иницијативу у односу на члан 4. став 1. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14), јер је већ одлучивао о уставности ове законске одредбе.

У поступку оцјењивања уставности члана 3. ст. 1. и 3, члана 4. став 2, члана 5. став 3, члана 6. став 1. тачка а), члана 12. став 1. и члана 13. став 4. Закона о судским таксама  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14), те члана 1. Закона о измјенама и допунама Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18), Суд је узео у обзир да према одредбама тачака 7, 10, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, порески систем, организацију, надлежности и рад државних органа, финансирање остваривања права и дужности Републике, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 62. став 2. и члану 63. Устава, средства буџета су порези, таксе и други законом утврђени приходи, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и утврђује се према економској снази обвезника.

Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о судским таксама уређен је начин плаћања судске таксе, поступак и услови ослобађања од плаћања ове обавезе, начин утврђивања вриједности судског спора, поступак за наплату неплаћене таксе и друга питања која се односе на судске таксе. Тако је овим законом, између осталог, прописано да судску таксу плаћа лице по чијем захтјеву или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за који је овим законом утврђено плаћање таксе (члан 2. став 1), да се уз поднесак (тужба, приједлог, правни лијек и др.) обавезно доставља доказ о плаћеној такси (члан 3. став 1), да уколико таксени обвезник сматра да испуњава услове за ослобађање плаћања таксе прописане овим законом, уз поднеске из става 1. овог члана прилаже и захтјев за ослобађање плаћања таксе (члан 3. став 3), да ако укупан износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати прелази 1/3 његових мјесечних примања, суд може, на захтје таксеног обвезника, рјешењем одредити да таксену обавезу измири у највише шест мјесечних рата (члан 5. став 1). Надаље, зависно од врсте радње коју предузима суд, одређено је када настаје обавеза плаћања судске таксе (члан 6), прописано је да се таксе предвиђене Таксеном тарифом плаћају уплатом на жиро-рачун буџета Републике Српске (члан 8), дефинисани су субјекти који су ослобођени од плаћања судске таксе (члан 10), затим услови под којим се таксени обвезник може ослободити од плаћања судске таксе (члан 12), одређено је да се рјешење о ослобађању од обавезе плаћања судске таксе односи на све таксе по одговарајућем предмету, без обзира на то када је настала таксена обавеза (члан 14. став 1), те да се ослобађање од обавезе плаћања таксе односи само на таксеног обвезника коме је то ослобађање признато (члан 17). Поред тога, одређено је да против рјешења суда о захтјтеву обвезника за плаћање судске таксе у ратама и о захтјеву за ослобађање од плаћање таксе није дозвољена посебна жалба (члан 5. став 3. и члан 13. став 4.) 

Оцјењујући оспорене норме члана 3. ст. 1. и 3, члана 4. став 2, члана 6. став 1. тачка а) и члана 12. став 1. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14) и члана 1. Закона о измјенама и допунама Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18), Суд је, прије свега, узео у обзир да је Уставом конституисано овлашћење законодавца да уводи фискалне дажбине, што по оцјени Суда, обухвата могућност њиховог уређивања у свим сегментима, као израз утврђене фискалне политике. Због тога је законодавац, приликом дефинисања свих основних елемената судских такси, аутономан у одређивању појединих нормативних рјешења, под условом да се креће у оквиру Уставом утврђених принципа. Како из оспореног закона произлази, судске таксе су јавни приходи који се плаћају у корист буџета Републике Српске. Ову обавезу дужно је да плати лице по чијем захтјеву или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, тако да представљају једну врсту накнаде, односно новчаног еквивалента за одређене радње суда. Уважавајући различите материјалне прилике и социјално стање таксених обвезника, законодавац је оспореним законом извршио и прилагођавање плаћања судске таксе економској снази обвезника (ослобађање од обавезе, плаћање у ратама), што представља реализацију начела из члана 63. Устава о сразмјерности плаћања фискалних дажбина економској снази обвезника.

Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да прописујући оспореним законским одредбама настанак обавезе и начин плаћања судске таксе, као и услове под којим суд може таксеног обвезника ослободити плаћања таксе, законодавац није изашао из својих уставних оквира, те није довео у питање гаранције из чланова 5, 10, 48. став 2. и 56. Устава. Оспорено прописивање је, по мишљењу овог суда, у домену цјелисходне процјене законодавца и представља одраз политике у уређивању предметних односа, тако да не доводи у питање наведене уставне гаранције. 

Давалац иницијативе своје наводе о повреди ових уставних норми темељи на тврдњи да социјално угрожена лица, која нису у могућности да плате судску таксу, према оспореним одредбама предметног закона исту морају да плате прије него што суд размотри њихов захтјев за ослобађање од плаћања те таксе. Због тога је, по његовом мишљењу, овим лицима онемогућен приступ суду, те су оспореним прописивањем повријеђени принципи владавине права и социјалне правде. Суд сматра да се ради о очигледно погрешном тумачењу ових законских норми, јер како из члана 3. став 3. Закона јасно произлази, таксени обвезник који сматра да испуњава услове за ослобађање плаћања судске таксе, уз поднесак (тужба, жалба, правни лијек и др.) прилаже и захтјев за ослобађање од плаћања исте. Истовремено, ниједном одредбом овог закона наставак поступка и поступање суда није условљено плаћањем судске таксе, тако да се захтјев за ослобађање од плаћања ове таксе разматра паралелно са вођењем поступка. Принудна наплата судске таксе је предвиђена само уколико обвезник није ослобођен плаћања. Због тога, по оцјени Суда, оваквим нормирањем није дошло до повреде права на приступ суду које је гарантовано чланом 6. став 1. Европске конвенције. Евентуалне неправилности у тумачењу и примјени у пракси ових норми, према чл 115. Устава, није надлежан да оцјењује Уставни суд. 

 Поред тога, Суд је оцијенио да оспорене законске одредбе немају дискриминаторан карактер, како то сматра давалац иницијативе, јер је обавеза плаћања судских такси и других фискланих дажбина општа и односи се на све субјекте који се налазе у одређеним, законом предвиђеним ситуацијама. У конкретном случају, сва лица по чијем се захтјеву, или у чијем се интересу предузимају одређене радње у судском поступку, под истим, Законом прописаним условима, морају испунити обавезу плаћања судске таксе. Исто тако, услови који су оспореним законом прописани за ослобађање од плаћања судске таксе подједнако се односе на све обвезнике који усљед своје материјалне ситуације нису у могућности да изврше ову обавезу.

Суд је одредбу члана 4. став 2. Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" бр. 73/08, 49/09, 67/13 и 63/14) оцијенио у вријеме њеног важења, с обзиром на то да је члан 4. овог закона измијењен чланом 1. Закона о измјенама и допунама Закона о судским таксама ("Службени гласник Републике Српске" број 66/18). 

У погледу навода иницијативе да је нормама члана 5. став 3. и члана 13. став 4. оспореног закона дошло до повреде члана 16. став 2. и члана 113. ст. 1. и 2. Устава, Суд је оцијенио да оваквим прописивањем нису нарушене наведене уставне гаранције. Наиме, како из ових законских одредаба јасно произлази, законодавац је искључио могућност подношења само посебне жалбе против одлука суда о захтјеву за плаћање судске таксе у ратама и о захтјеву за ослобађање од плаћање таксе. То не значи да је жалба у потпуности искључена, како то погрешно тумачи иницијатор. Када се има у виду да судска такса представља један од сегмената трошкова судског поступка, рјешење суда о захтјеву за плаћање судске таксе у ратама и о захтјеву за ослобађање од плаћање ове таксе може се побијати путем жалбе против одлуке о главној ствари. Оспорено нормативно рјешење је, по оцјени Суда, у функцији економичности поступка и суђења у разумном временском року и не доводи у питање уставне гаранције о праву физичких и правних лица на жалбу или друго правно средство против одлука којим се рјешава о њиховом праву или на законом заснованом интересу. 

     С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених законских одредаба одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

      На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

     Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-113/17

26. септембра 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.