Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана  61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. априла 2018. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости чл. 14. и 15. Правилника о поступку еквиваленције раније стечених звања, поступку вредновања високошколских исправа и за потребе наставка школовања на Универзитету у Бањој Луци број: 02/04-3.1867-56/12 од 11. јула 2012. године и број: 02/04-3.3121-90/12 од 29. новембра 2012. године.

О б р а з л о ж е њ е

          Драгољуб Боројевић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд), иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости чл. 14. и 15. Правилника о поступку еквиваленције раније стечених звања, поступку вредновања високошколских исправа и за потребе наставка школовања на Универзитету у Бањој Луци број: 02/04-3.1867-56/12 од 11. јула 2012. године, који је донио Сенат Универзитета у Бањој Луци (у даљем тексту: Правилник). Давалац иницијативе сматра да оспорени чланови Правилника нису у сагласности са чланом 10. Устава Републике Српске и са чланом 10. став 1. и чланом 37. ст. 1. и 2. Закона о високом образовању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 73/10 и 104/11), односно да парцијално вредновање дипломе, само за наставак школовања, није у складу са правима  еквиваленције раније стечених звања датих наведеним Законом о високом образовању и Законом о звањима која се стичу завршетком високог образовања (“Службени гласник Републике Српске” бр. 33/14 и 63/14). С обзиром на то да сматра да се раније стечени студији и стечена звања, у поступку еквиваленције изједначавају са новим звањима и да стицањем новог звања тим лицима припадају и сва права предвиђена Уставом и законским одредбама, давалац иницијативе предлаже да Суд преиспита усаглашеност оспорених одредаба Правилника са наведеним одредбама Устава и Закона о високом образовању.

         У одговору који је, на наводе из иницијативе, Суду доставио Ректор Универзитета у Бањој Луци као предсједавајући Сената овог универзитета, поред осталог, наведено је да су неосновани наводи из иницијативе јер се управо оспореним члановима Правилника даје могућност високошколским установама у Републици да врше еквиваленцију звања стечених по ранијим прописима, са новим звањима, у складу са Законом о високом образовању, Статутом и другим општим актима Универзитета у Бањој Луци. Оспореним одредбама Правилника, како је наведено, не ограничавају се ничија права већ се интерним актима уређују питања еквиваленције на начин утврђен Законом о високом образовању и водећи рачуна о критеријумима дефинисаним Законом о звањима. Такође, наводе да Универзитет у Бањој Луци, као јавна високошколска установа, не може својим прописима да утиче на уређивање права на рад и других права и да се, de lege lata, предметним правилником уређују питања еквиваленције раније стечених звања на начин на који упућује законодавац, те, у прилог оваквог става, наводе чланове 124, 125. и 126. Закона о високом образовању којим је уређен поступак признавања страних високошколских исправа и вредновање страних студијских програма. Наглашавајући да је Универзитет у Бањој Луци, поступак еквиваленције стечених звања регулисао на једнак, равноправан начин и без ограничавања носилаца права, односно да су оспорене одредбе чланова 14. и 15. Правилника у потпуности усклађене са одредбама Устава Републике Српске и Закона о високом образовању, предлажу да Суд поднесену иницијативу не прихвати.

        Правилник о поступку еквиваленције раније стечених звања, поступку вредновања високошколских исправа и за потребе наставка школовања на Универзитету у Бањој Луци број: 02/04-3.1867-56/12, 11. јула 2012. године, донио је Сенат Универзитета у Бањој Луци, на основу члана 64. став 2. алинеја в) и члана 157. Закона о високом образовању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 73/10 и 104/11), те члана 33. став (1) алинеја 3) Статута Универзитету у Бањој Луци.

       У поглављу III Правилника, поднаслов „Поступак и критеријуми за вредновање високошколских исправа стечених на Универзитету у Бањој Луци по ранијим прописима“  у оспореном члану 14, поднаслов „Вредновање“ прописано је: (1) „У поступку из члана 10. овог правилника уколико је подносилац захтјева за наставак образовања звање стекао на Универзитету у Бањој Луци према ранијим прописима, вредновање се врши на сљедећи начин: а) сваки семестар по 30 ECTS бодова; б) завршни рад: 1) додипломски 15 ECTS бодова; 2) специјалистички 30 ECTS бодова; 3) магистарска теза 60 ECTS бодова. (2) Бодови за завршни рад из тачке б) остварују се само по једном основу. (3) укупан број ECTS бодова остварених по претходна два основа не може бити већи од 420. (4) Одредба из става 1. овог члана се не односи на лица која су стекла диплому на факултетима/Академији умјетности на оним студијским програмима за стицање дипломе магистра наука/ умјетности који заједно са основним студијама трају дуже од пет година.

      Оспореним  чланом 15. Правилника, са поднасловом „Примјена осталих одредаба„ прописано је да се у осталим аспектима поступка за вредновање високошколске исправе стечене на Универзитету у Бањој Луци по ранијим прописима за потребе наставка образовања на  Универзитету у Бањој Луци на одговарајући начин, примјењују одредбе чланова 10-14 овог правилника.

        Суд je, прије свега, утврдиo да је Сенат Универзитета у Бањој Луци, 29. новембра 2012. године, усвојио Одлуку о измјенама и допунама Правилника о поступку еквиваленције раније стечених звања, поступку вредновања високошколских исправа и за потребе наставка школовања на Универзитету у Бањој Луци број: 02/04-3.3121-90/12 и то да овом одлуком нису измијењене оспорене  одредбе Правилника.

       У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених чл. 14. и 15. Правилника Суд је  имао у виду тач. 5, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава и којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, образовање, радне односе, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. У конкретном случају, Суд је  узео у обзир и гаранције из члана 10. Устава, према којем су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту, без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, те одредбу члана 108. став 2. Устава, којом је утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.      

      Поред тога, Законом о високом образовању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16 и 31/18), у одјељку II (Нивои високог образовања), у члану 9. прописано да завршетком првог, другог или трећег циклуса студија лице стиче право на одређену академску титулу, односно стручно или научно звање у одређеној области и да се звања која стичу ова лица уређују посебним законом. Чланом 10. став 1. овог закона прописано је да лица која су завршила студиј према прописима који су били на снази до ступања на снагу овог закона могу тражити од високошколске установе у којој су стекли звање да им у поступку утврђеним статутом високошколске установе изда јавну исправу о еквиваленцији раније стеченогх звања с новим звањем, у складу са законом из члана 9. став 2. овог закона.Такође, релевантном одредбом члана 37. ст. 1. и 2. овог закона прописано је да се обим студија изражава збиром ECTS бодова и да се сваки наставни предмет из студијског програма исказује бројем ECTS бодова.

      С обзиром на наведене одредбе Закона о високом образовању, Суд је, у конкретном поступку, имао у виду и Закон о звањима која се стичу завршетком високог образовања (“Службени гласник Републике Српске” бр. 33/14 и 63/14), односно одредбу члана 15. став 1. овог закона (идентичног садржаја као и наведена одредба члана 10. став 1. Закона о високом образовању), став 2. овог члана којим је прописано да еквиваленцију из става 1. овог члана врши високошколска установа на којој је звање стечено, упоређивањем наставног плана и програма са студијским програмом на основу критеријума: а) броја и структуре наставних предмета, б) дужине трајања студија и в) укупног броја часова наставе (укупно оптерећење студента) на нивоу наставног плана и програма, те став 3. овог члана којим је прописано да, на основу критеријума из става 2. овог члана, високошколска установа утврђује укупно оптерећење студента изражено у ECTS бодовима.

     Како из наведених законских одредаба произлази да  лица која су завршила студиј према прописима који су били на снази до ступања на снагу овог закона могу тражити од високошколске установе у којој су стекли звање да им у поступку утврђеном статутом високошколске установе изда јавну исправу о еквиваленцији раније стеченог звања с новим звањем, Суд је утврдио да је Статутом Универзитета у Бањој Луци број: 02/04-3.927-15/12, који је Сенат овог универзитета донио 12. априла 2012. године, у одјељку XV под насловом: „Еквиваленција раније стечених звања“, у члану 172. прописано да: (1) “Лица која су завршила студиј на  Универзитету у Бањој Луци према прописима који су били на снази до ступања на снагу Закона, односно по наставном плану и програму прије увођења ECTS бодова, могу тражити од факултета или Академије на којој су стекли звања да им у посебном поступку изда јавну исправу о еквиваленцији раније стеченог звања са новим звањем, у складу са Законом. (2) Надлежни орган Универзитета, односно факултета/Академије, извршиће вредновање студија и остварених резултата студирања лица која су претходно образовање стекла на другим високошколским установама у земљи и свијету, ради наставка образовања на програму неког од факултета /Академије на Универзитету у Бањој Луци. (3) Услови и поступак издавања исправа из става (1) и (2) овог члана регулисаће се посебним правилима које усваја Сенат, уз претходно прибављено мишљење вијећа факултета/Академије.“       

        Суд је на основу наведених уставних и законских одредаба оцијенио да  нормирањем као у  оспореним члановима 14. и 15. Правилника није  нарушено начело равноправности и једнакости из члана 10. и начело о обавезној сагласности општих аката са Уставом и законом из члана 108. Устава Републике Српске. Имајући у виду да ни  Закон о високом образовању, као ни посебни Закон о звањима која се стичу завршетком високог образовања, не разликују поступак академског од поступка професионалног признавања, односно да су овим законима наведена признања дата у надлежност високошколској установи, по оцјени Суда, прописивање  поступка и критеријума за вредновање високошколских исправа стечених на Универзитету у Бањој Луци по ранијим прописима, као у овим одредбама, у сагласности је са наведеним законским рјешењима. Давање наведеног овлашћења искључиво високошколској установи да на основу својих унутрашњих правила одлучује о томе да ли неко испуњава услове да код те установе настави започето, или се укључи у виши ниво образовања, по оцјени Суда, у сагласности је са наведеним законским рјешењима, односно оцјена да ли је претходно стечено образовање одговарајуће за наставак студирања на жељеном студијском програму у искључивој надлежности универзитета, у складу је са принципом аутономије универзитета, као законска категорија (члан 3. став (1) тачка б) Закона о високом образовању. Поред тога, Суд је оцијенио неоснованим наводе даваоца иницијативе да оспорено прописивање доводи до неједнаког третмана подносиоца захтјева за вредновање високошколске исправе стечене на Универзитету у Бањој Луци по ранијим прописима, с обзиром на чињеницу да би до таквог третмана дошло, управо у случају изједначавања захтјева за признање ради наставка образовања и захтјева за признање ради приступа тржишту рада или права на коришћење назива (професионално признање), јер би омогућило различите исходе поступака признавања исте дипломе пред различитим високошколским установама. Дакле, овако одвојен поступак признавања ради запошљавања од поступка признавања ради наставка образовања, односно прописивање оспореног вредновања високошколских исправа стечених на Универзитету у Бањој Луци по ранијим прописима, поред тога што обезбјеђује приступ даљим студијама под једнаким условима који су усклађени са законом утврђеним критеријумима, неспорно се заснива и на забрани  дискриминације подносиоца захтјева за признавање по основу расе, пола, језика, националне припадности, вјероисповијести, социјалном поријеклу, рођењу, образовању, имовном стању, политичком и другом увјерењу, друштвеном положају или другом личном својству.   

   С обзиром на то да, у конкретом случају, није  дошло  до повреде наведених гаранција из Устава Републике Српске, те да су оспорене одредбе  чл. 14. и 15. Правилника у сагласности са наведеним одредбама Закона о високом образовању (“Службени гласник Републике Српске” бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15, 90/16 и 31/18) и Закона о звањима која се стичу завршетком високог образовања (“Службени гласник Републике Српске” бр. 33/14 и 63/14), Суд је одлучио да поднесену иницијативу не прихвати.

          Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, у складу са чланом 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених одредаба чл. 14. и 15. Правилника, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење, Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.