Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2023. године,  д о н и о  ј е

О Д Л У К У

Утврђује се да члан 95. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13, 103/15, 111/21, 15/22 и 132/22) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

О б р а з л о ж е њ е

Саша Савичић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 95. Закона о пензијском и инвалидском осигурању  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15). Давалац иницијативе сматра да је оспорена одредба Закона о пензијском и инвалидском осигурању  несагласна с одредбама члана 5. став 1. ал. 1, 3. и 4, члана 10, члана 48. став 1. и члана 61. став 1. Устава Републике Српске, члана 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, члана 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чл. 12. и 16. ревидиране Европске социјалне повеље. У иницијативи се цитирају оспорена, као и друге одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" 54/02, 41/08, 63/20 и 56/19 - Одлука Уставног суда Републике Српске), Закона о забрани дискриминације ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 105/17, 54/19 и 77/21), Устава Републике Српске, те  наведених међународних конвенција и с тим у вези указује на судску праксу Европског суда за људска права, Уставног суда Босне и Херцеговине и Уставног суда Србије, те образлаже на који начин се оспореним законским рјешењем, којим су прописани услови под којима преживјели брачни супружник може да оствари право на породичну пензију и то у ситуацији склапања брака послије навршене 65. године живота корисника старосне или инвалидске пензије, повређује принцип забране дискриминације. Имајући у виду да се оспореним прописивањем дискриминише, прије свега, корисник старосне или инвалидске пензије и то по основу  личног својства - година живота, односно старости, али и преживјели брачни супружник коме се право на остваривање породичне пензије алтернативно условљава дужином трајања брака или постојањем заједничког дјетета, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да оспорени члан Закона о пензијском и инвалидском осигурању није у сагласности са Уставом и наведеним конвенцијама.

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

Оспореном одредбом члана 95. Закона о пензијском и инвалидском осигурању  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13, 103/15, 111/21, 15/22 и 132/22), која је систематизована у глави ИВ, под називом „Права из пензијског и инвалидског осигурања“, у одјељку 6. Заједничке одредбе, прописано је да се, уколико корисник старосне или инвалидске пензије закључи брак са навршених 65 година живота, право на породичну пензију обезбјеђује  брачном супружнику под условом да је брак трајао најмање двије године или да имају заједничко дијете.

            Приликом разматрања навода даваоца иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, социјалној правди и владавини права (члан 5. став 1. ал. 1, 3. и 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се права и слободе зајамчени овим уставом не могу одузети или ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

            По оцјени Суда, поред наведених одредаба Устава, за оцјену уставности оспорене одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању од значаја су и одредбе члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којима је утврђено да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, те члана 1. Протокола број 12. уз ову конвенцију према којима ће се свако право које закон предвиђа остварити без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вјероисповијести, политичком и другом увјерењу, националном или друштвеном поријеклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (став 1) и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1 (став  2), као и члана 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима којима је предвиђено да су сва лица једнака пред законом и да имају право без икакве дискриминације на подједнаку заштиту закона, као и да у том смислу, закон мора да забрањује сваку дискриминацију и да обезбиједи свим лицима подједнаку и успјешну заштиту закона, нарочито у погледу расе, боје, пола, језика, вјере, политичког или другог убјеђења, националног или социјалног поријекла, имовног стања, рођења или сваког другог стања (члан 26).

            Уз то Суд је имао у виду и Конвенцију о минималној норми социјалног обезбјеђења, којом су у Дијелу X под називом „Давања члановима породице за случај смрти храниоца породице“, постављене основне одреднице у односу на елементе института породичне пензије. Ситуација на коју се односе одредбе овог дијела Конвенције дефинисана је у члану 60. Конвенције као осигурани случај који подразумијева губитак средстава за живот који настаје за удовицу или дјецу смрћу храниоца породице: када је у питању удовица, право на давање може бити условљено, према националном законодавству претпоставком да је неспособна да се сама издржава. Давање се опредјељује у односу на године стажа и плаћање доприноса преминулог храниоца породице, како је предвиђено у члану 63. ст. 1. до 3. Конвенције, док је одредбом става 5. истог члана Конвенције дато право државама уговорницама да се као услов може прописати трајање брака уколико удовица нема дјеце и неспособна је да се сама издржава.

            За оцјену уставности оспорене одредбе члана 95. Закона о пензијском и инвалидском осигурању од значаја су, по оцјени Суда, и одредбе истог закона, којима је прописано: члан 1. да се овим законом уређује обавезно пензијско и инвалидско осигурање на основу међугенерацијске солидарности (у даљем тексту: обавезно осигурање) и добровољно пензијско и инвалидско осигурање за лица која нису обавезно осигурана по овом закону (у даљем тексту: добровољно осигурање), као и права и обавезе на основу тих осигурања; члан 9. да је осигураник, у складу са овим законом, лице осигурано на обавезно пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту: осигураник у обавезном осигурању) и лице осигурано на добровољно пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту: осигураник у добровољном осигурању); члан 10. став 1. да је осигураник у обавезном осигурању: а) лице запослено на основу уговора о раду или другог акта послодавца (у даљем тексту: осигураник радник), б) лице које обавља самосталну дјелатност (у даљем тексту: осигураник самосталних дјелатности), в) лице које обавља свештеничку дужност или вјерску службу (у даљем тексту: осигураник вјерски службеник) и г) лице које обавља пољопривредну дјелатност и које је уписано у Регистар пољопривредних газдинстава као носилац пољопривредног газдинства (у даљем тексту: осигураник пољопривредник); члан 40. да права из пензијског и инвалидског осигурању јесу: а) за случај смрти - старосна пензија, б) за случај инвалидности - распоређивање на друго радно мјесто, преквалификација или доквалификација, новчане накнаде у вези са смањеном радном способношћу, инвалидска пензија и в) у случају смрти осигураника, односно корисника старосне или инвалидске пензије - породична пензија; члан 41. да право на старосну пензију има осигураник када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања; члан 42. да осигураник који нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 60 година живота и 40 година пензијског стажа (став 1), да осигураник жена која нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 58 година живота и 35 година стажа осигурања (став 2), да изузетно од става 1. овог члана, право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења - полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота (став 3); члан 43. став 1. да се осигуранику који има навршен стаж осигурања са увећаним трајањем старосна граница за остваривање права на старосну пензију из члана 41. овог закона снижава за укупно увећање стажа; члан 61. да се инвалидска пензија одређује на исти начин као и старосна; члан 69. да право на породичну пензију имају чланови породице умрлог осигураника који је на дан смрти испуњавао услове за старосну или инвалидску пензију и чланови породице умрлог корисника старосне или инвалидске пензије; члан 70. да се члановима породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматрају: а) брачни супружник (удовица, односно удовац), б) разведени брачни супружник или ванбрачни супружник, ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање, в) дијете, рођено у браку или ван брака, усвојено или пасторак, г) дијете без оба родитеља или дијете коме су оба родитеља потпуно и трајно неспособна за привређивање, које је осигураник или корисник пензије издржавао до своје смрти и д) родитељ (отац и мајка, очух и маћеха, усвојилац) које је осигураник или корисник пензије издржавао до своје смрти; члан 71. да удовица има право на породичну пензију: а) ако је на дан смрти супруга навршила 50 година живота, б) ако је на дан смрти супруга била потпуно неспособна за привређивање, односно ако је таква неспособност настала у року једне године од дана смрти супруга, в) ако је послије смрти  супруга остало једно или више дјеце која имају право на породичну пензију, а она обавља родитељске дужности према тој дјеци (став 1), да удовица која у току коришћења права на породичну пензију остварену у складу са ставом 1. тач. б) и в) овог члана наврши 50 година живота задржава право на породичну пензију (став 2), да удовица којој право на породичну пензију остварену у складу са ставом 1. тачка в) овог члана престане прије навршених 50. али послије навршених 45 година живота може поново остварити право на породичну пензију кад наврши 50 година живота (став 3), да удовица која у току коришћења права у складу са ставом 5. овог члана наврши 50 година живота задржава право на породичну пензију (став 6), да удовица која до смрти супруга није навршила 50. али је имала навршених 45 година живота има право на породичну пензију кад наврши 50 година живота (став 7), да удовица која је до смрти супруга или до престанка права на породичну пензију навршила 45 година живота има право на породичну пензију прије навршених 50 година живота, ако постане потпуно неспособна за привређивање (став 8); члан 72. да удовац има право на породичну пензију: а) ако је на дан смрти супруге навршио 60 година живота, б) ако је на дан смрти супруге био потпуно неспособан за привређивање, односно ако је таква неспособност настала у року од једне године од дана смрти супруге, в) ако је послије смрти супруге остало једно или више дјеце која имају право на породичну пензију, а он обавља родитељске дужности према тој дјеци (став 1); да удовац који у току коришћења права на породичну пензију, остварену у складу са ставом 1. тач. б) и в) овог члана, наврши 60 година живота задржава право на породичну пензију (став 2), да удовац коме право на породичну пензију остварену према одредбама става 1. тачка в) овог члана престане прије навршених 60. али послије навршених 55 година живота може поново остварити право кад наврши 60 година живота (став 3), да удовац који у току коришћења права у складу са ставом 5. овог члана наврши 60 година живота задржава право на породичну пензију (став 6), да удовац који до смрти супруге није навршио 60. али је имао навршених 55 година живота има право на породичну пензију кад наврши 60 година живота (став 7); члан 73. да право на породичну пензију под условима из чл. 71. и 72. овог закона има и супружник из разведеног брака или ванбрачне заједнице, ако му је правоснажном судском пресудом досуђено право на издржавање.

            Полазећи од наведеног Суд је утврдио да је законодавац, сагласно уставном овлашћењу да уређује и обезбјеђује социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, Законом о пензијском и инвалидском осигурању, у глави ИВ, под називом „Права из пензијског и инвалидског осигурања“, у одјељку 3. Породична пензија, прописао право на породичну пензију, као једно од права из пензијског осигурања, које имају чланови породице умрлог осигураника који је на дан смрти испуњавао услове за старосну или инвалидску пензију и чланови породице умрлог корисника старосне или инвалидске пензије, као и услове који за стицање права на породичну пензију морају бити испуњени на страни умрлог осигураника, односно корисника пензије, и услове на страни чланова породице. Поред тога, Суд је утврдио да је овај закон као члана породице који има право на породичну пензију прво навео брачног супружника (удовица, односно удовац), те да је као услове под којима брачни супружник стиче право на породичну пензију навео године живота, потпуну неспособност за рад, заједничко дијете које има право на породичну пензију по основу умрлог родитеља, а према коме преживјели брачни супружник обавља родитељску дужност и  они су прецизирани за удовицу одредбама члана 71. Закона, а за удовца одредбама члана 72. Закона. Надаље, утврдили смо и да је законодавац право на породичну пензију признао и супружнику из разведеног брака или ванбрачне заједнице, ако му је правоснажном судском пресудом досуђено право на издржавање, као и да је оспореном одредбом члана 95. Закона, коју је систематизовао у одјељак 4. Заједничке одредбе, накнадно увео нови услов за остваривање права на породичну пензију и то у случају када је умрли корисник старосне или инвалидске пензије у тренутку закључења брака имао навршених 65 година живота, тако што је у том случају предвиђено да преживјели брачни супружник може стећи право на породичну пензију ако са умрлим осигураником има заједничко дијете или ако је брак трајао најмање двије године.

            Полазећи од наведеног Суд је оцијенио да прописивање из оспореног члана 95. Закона о пензијском и инвалидском осигурању није у сагласности са чланом 10. Устава, којим се гарантује једнакост и равноправност грађана без обзира на било какву посебност или друго лично својство, те чланом 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола број 12. уз ову конвенцију, који забрањују сваку дискриминацију по било ком основу. Наиме, по оцјени Суда, оспореном законском одредбом се, само због личног својства, тј. година живота које је умрли корисник пензије имао у вријеме закључења брака, његов преживјели брачни супружник при остваривању права на породичну пензију ставља у неповољнији положај у односу на брачног супружника који је брак закључио са лицем млађим од 65 година старости, а да притом за такав различит третман не постоје  уставноправно прихватљиви разлози, с обзиром на то да је трајање брака као доказ стварног остварења заједнице живота брачних супружника, те посљедично и права која проистичу из брака материја Породичног закона, а не Закона о пензијском и инвалидском осигурању. С тим у вези Суд указује да је против евентуалне злоупотребе института брачне заједнице, из кога се црпи право брачног супружника на породичну пензију, већ обезбијеђена заштита и то Породичним законом („Службени гласник Републике Српске“ број 17/23) којим је, између осталог, прописано да је ништав брак онај који није закључен у циљу заједнице живота, те да право на тужбу за поништење брака припада, поред брачних супружника и органа старатељства, и сваком лицу које има правни интерес.       

            По оцјени Суда, за постојање услова заснованог на личном својству (старосна доб) корисника пензије не постоји објективно и разумно оправдање, при чему непостојање објективног и разумног оправдања значи да разликовање у питању не тежи легитимном циљу и да не постоји разуман однос пропорционалности између употријебљеног средства и циља чијој се реализацији тежи. Наиме, по оцјени Суда, нема објективног и разумног оправдања да се услов за остваривање права на породичну пензију везује за године живота у којима је корисник пензије ступио у брак, тј. старосну доб корисника пензије у тренутку закључења брака и на тај начин ограничава право на пензију лицима, која испуњавају алтернативно постављене услове за удовицу, односно удовца из чл. 71. и 72. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, уколико немају заједничко дијете или је њихов брак трајао мање од двије године.

            С обзиром на овакву оцјену оспорене законске норме у односу на Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Суд је  утврдио да је оспорена одредба Закона о пензијском и инвалидском осигурању супротна и гаранцијама из члана 5. алинеја 1. Устава, према којем се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима. Како су оспореним прописивањем нарушени уставни принципи равноправности и владавине права, тиме је истовремено дошло до повреде и члана 108. став 1. Устава, према којем закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са
Уставом.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

У складу са рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од вијећања и гласања у овом предмету. 

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић,  проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.