Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске  и  члана 37. став 1. тачка а) и члана 60. став 1. тачке а), б) и д)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 25. маја 2022. године, донио је 

О Д Л У К У

            Утврђује се да члан 21. став 3. тачка 3. Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске“ број 24/21) у дијелу који гласи: „три запослена радника са високом стручном спремом“, није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о управљању отпадом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/13, 106/15, 16/18, 70/20 и 63/21).

            Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 21. став 1, став 2, став 3. тачке 1, 2, 4, 5, 6, 7, 8, 9. и 10, став 4, став 5. и став 6. и члана 22. Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске“ број 24/21).

            Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности и законитости поступка доношења Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске“ број 24/21).

О б р а з л о ж е њ е

            „Еко РС“ д.о.о. Бањалука, које заступа Владимир Маркуш, адвокат из Бањалуке, поднијело је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске“ број 24/21), коју је донијела Влада Републике Српске. У приједлогу се наводи да су оспореном уредбом суштински и значајно измијењени услови за издавање дозволе за оператера, јер се члановима 21. и 22. ове уредбе прописују знатно рестриктивнији и практично неспроводиви посебни услови за издавање дозволе за оператера, чиме се противно Уставу и закону штити постојећи монопол јединог оператера на тржишту управљања амбалажним отпадом. Такође се наводи да оспорена уредба није усклађена са правном тековином Европске уније и да је у директној супротности са начелима гарантованим Уставом Републике Српске и правно обавезујућим међународним уговорима. Истиче се да оспорена уредба није у сагласности са законом, јер су током припремања, предлагања и усвајања ове уредбе повријеђене одредбе члана 25. став 2. Закона о конкуренцији („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 48/25, 76/07 и 80/09), члана 44. Правила за израду закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 24/14), члана 12. и 14. Смјерница за поступање републичких органа управе о учешћу јавности и консултацијама у изради закона („Службени гласник Републике Српске“ бр. 123/08 и 73/12) и члана 36. Пословника о раду Владе Републике Српске, због чега је оспорена уредба у супротности са наведеним законом и  прописима који регулишу поступак усвајања нових законских и подзаконских аката. Надаље, предлагач истиче да се прописивањем посебних услова за издавање дозволе за оператера, као у члану 21. и 22 оспорене уредбе, ограничава тржиште и штити монопол јединог оператера на тржишту управљања отпадом, због чега су ове одредбе у супротности са члановима 50, 52. и 39. Устава Републике Српске који гарантују право на слободно предузетништво, право на конкуренцију и право на рад, као и са Законом о управљању отпадом и Законом о конкуренцији. Такође се наводи да се прописивањем као у члану 21. став 3. тачка 5. оспорене уредбе онемогућава сваки потенцијални оператер да добије дозволу за оператера, јер је прописани услов практично немогуће испунити на тржишту, због чега је ова оспорена одредба у супротности са члановима 50. и 52. Устава Републике Српске, који гарантују равноправности свих привредних субјеката и једнакост услова привређивања и забрану монопола, као и са чланом 39. Устава који гарантује право на рад и слободу рада. У приједлогу се истиче да је прописивањем као у члану 21. став 3. тачка 10. Влада Републике Српске дала Министарству овлашћење које оно не може имати, те да се прописивањем нејасних и унапријед непознатих услова у правни систем Републике Српске уводи правна несигурност и додатно нарушавање загарантоване једнакости свих привредних субјеката на тржишту.

            У одговору на приједлог који је Суду доставио доносилац оспореног акта у форми мишљења оспоравају се наводи предлагача о неусклађености оспорене уредбе са прописима Европске уније и истиче да је доношењем Уредбе извршено додатно усклађивање прописа Републике Српске са прописима Европске уније у области управљања амбалажним отпадом, што доказује управо нормативни садржај Уредбе. Такође се оспоравају наводи предлагача да су оспореном уредбом извршене суштинске и значајне измјене у систему управљања амбалажним отпадом у односу на Уредбу о управљању амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске“ број 58/18), јер је систем управљања амбалажом и амбалажним отпадом успостављен Законом о управљању отпадом, док се уредбом прецизније уређују питања управљања амбалажом и амбалажним отпадом, укључујући и посебне услове за издавање дозволе за оператера, У одговору на приједлог се наводи да су неосновани наводи предлагача да је одредбама чланова 21. и 22. Уредбе постигнуто формално ограничење тржишта управљања амбалажним отпадом и да су привредни субјекти принуђени да сарађују са јединим постојећим оператером и при томе плаћају нереално високе накнаде, јер је чланом 63а став 3. и 4. Закона о управљању отпадом дата могућност обвезницима система управљања амбалажом и амбалажним отпадом у Републици Српској да одаберу један од два могућа начина збрињавања амбалажног отпада тј. да плате накнаду за оптерећивање животне средине амбалажним отпадом Фонду за заштиту животне средине и енергетску ефикасност Републике Српске или да обезбиједе управљање овом категоријом отпада по принципу продужене одговорности произвођача путем оператера који има одговарајућу дозволу. Оспоравају се наводи приједлога о незаконитости поступка припреме, предлагања и усвајања Уредбе и указује да је испоштована процедура доношења Уредбе као акта Владе Републике Српске којом се ближе уређују односи од значаја за извршавање закона, сходно члану 43. став 2. Закона о Влади Републике Српске. У вези с нормирањем из члана 21. став 3. тачка 5. оспорене уредбе, у одговору на приједлог се наводи да се не ради о новом услову, јер овај услов за прибављање дозволе егзистира у правном систему Републике Српске још од доношења Уредбе о управљању амбалажним отпадом („Службени гласник Републике Српске" број 6/15), као и да је поменуто нормативно рјешење оправдано, што додатно проистиче из обавезе усклађивања са Правилником о управљању амбалажом и амбалажним отпадом Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Босне и Херцеговине“ бр. 88/11, 28/13, 8/16, 54/16, 103/16 и 84/17), којим су у Федерацији Босне и Херцеговине прописани много строжи услови за исходовање предметне дозволе, полазећи од услова према којима привредни субјекат може исходовати дозволу за оператера под условом да има потписане уговоре са најмање 30 привредних субјеката који стављају на тржиште најмање 30.000 тона амбалаже на годишњем нивоу. Такође се наводи да су неутемељени наводи предлагача у погледу нормирања као у члану 21. став 3. тачка 10. Уредбе, јер је предметна одредба нормирана из практичне потребе да се у току управног поступка чињенично стање употпуни додатним подацима који су од значаја за поступак и правилно одлучивање. Закључно, у одговору се наводи да оспорена уредба није у супротности са Уставом Републике Српске и императивним прописима Републике Српске, као и да подносилац приједлога није разумио суштину система управљања амбалажним отпадом којег оператер организује, јер циљ постојања оператера система управљања амбалажним отпадом није стицање профита и привилегованог положаја оснивача оператера, већ поступање отпадом на финансијски најповољнији начин, тако да се обезбиједе његово поновно искоришћавање и рециклажа, а угрожавање људи сведе на најмању могућу мјеру.

            Уредбу о управљању амбалажом и амбалажним отпадом донијела је Влада Републике Српске на основу члана 63з. Закона о управљању отпадом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/13, 106/15, 16/18 и 70/20) и члана 43. став 1. Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08). Овом уредбом прописују се услови за дизајнирање, производњу и употребу амбалаже, управљање амбалажом и амбалажним отпадом, посебни услови за издавање дозволе за оператера и обрасци извјештаја о управљању амбалажом  и амбалажним отпадом (члан 1).

Оспореним чланом 21. Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом је прописано да је оператер правно лице које је овлашћено од Министарства за обављање дјелатности управљања амбалажним отпадом на начин дефинисан законом (став 1); да сви подизвођачи путем којих оператер обавља, односно организује дјелатност управљања амбалажним отпадом треба да посједују дозволе Министарства за обављање дјелатности управљања отпадом (став 2); да се уз захтјев за издавање дозволе из става 1. овог члана прилажу: 1) рјешење о регистрацији оператера, 2) доказ да су оснивачи оператера лица која обављају своју пословну дјелатност стављањем у промет амбалаже или упакованог производа на тржиште Републике Српске и која су обвезници плаћања накнаде из члана 63а. Закона, 3) доказ да оператер има у сталном радном односу најмање три запослена радника са високом стручном спремом и са пуним радним временом који су уредно пријављени код органа надлежног за пензијско и инвалидско осигурање, 4) доказ да оператер има најмање 50 м2 пословног простора за обављање дјелатности у власништву или закупу, 5) овјерене фото-копије предуговора/уговора са најмање 12 субјеката који су на тржиште Републике Српске ставили укупно најмање 12.000 тона амбалаже у календарској години која претходи години у којој се захтјев подноси, а који још нису своје обавезе управљања амбалажним отпадом пренијели на оператера, 6) овјерене фотокопије предуговора/уговора са подизвођачима који располажу опремом, постројењима и уређајима, односно обезбјеђују услове за сакупљање, транспорт, складиштење, третман и/или одлагање амбалажног отпада за све врсте амбалажних материјала, 7) овјерене фотокопије предуговора/уговора са најмање два комунална предузећа и/или најмање двије јединице локалне самоуправе у свим регијама на територији Републике Српске у складу са Стратегијом управљања отпадом, којом се дефинишу одговорности и обавезе у организовању система управљања амбалажним отпадом, 8) план управљања амбалажним отпадом, 9) потврда о уплати одговарајуће административне таксе, 10) друга документација на захтјев Министарства. Предуговори/уговори из става 3. тачка 5. овог члана треба да садрже опште податке о врсти и количини амбалаже за коју субјект преноси своју обавезу управљања амбалажним отпадом на оператера (став 4); предуговори/уговори из става 3. тачка 6. овог члана треба да садрже податке о врсти амбалажног отпада, начину обављања дјелатности управљања амбалажним отпадом, локацији и капацитету постројења за управљање амбалажним отпадом (став 5); да министар доноси рјешење којим се издаје дозвола оператеру на основу документације из става 3. овог члана (став 6).

Оспореним чланом 22. наведене уредбе је прописано шта треба да садржи план управљања амбалажним отпадом из члана 21. став 3. тачка 8) ове уредбе.

            У поступку оцјењивања оспорене уредбе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. алинеје 4. и 7); да свако има право на рад и слободу рада (члан 39. став 1); да се економско и социјално уређење заснивају на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50); да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи и да су забрањени монополи (члан 52); да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, заштиту животне средине и друге односе од интереса за Републику у складу са Уставом (тачке 13. и 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68); да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1); да Влада обезбјеђује спровођење и извршава законе, друге прописе и опште акте, доноси уредбе, одлуке и друга акта за извршавање закона (члан 90. тачка 3. и 4); да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом  (члан 108).

            Поред наведеног, Суд је имао у виду да је Законом о управљању отпадом („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/13, 106/15, 16/18, 70/20 и 63/21) прописано да се овим законом уређују, између осталог, врсте и класификација отпада, планирање управљања отпадом, субјекти управљања отпадом, одговорности и обавезе у управљању отпадом, организовање управљања отпадом, управљање посебним токовима отпада, поступак издавања дозвола, као и друга питања од значаја за управљање отпадом (члан 1); да је управљање отпадом дјелатност од општег интереса, што подразумијева спровођење прописаних мјера за поступање са отпадом у оквиру сакупљања, транспорта, складиштења, третмана и одлагања отпада, укључујући и надзор над тим активностима и бригу о постројењима за управљање отпадом послије затварања (члан 2); да правно лице и предузетник који обавља послове управљања отпадом мора имати најмање једно стално запослено квалификовано лице одговорно за стручни рад за управљање неопасним и/или опасним отпадом (члан 36. став 3); да се под амбалажним отпадом, у смислу овог закона, подразумијева произведена и увезена амбалажа или амбалажа у коју је упакован производ, која послије употребе постаје амбалажни отпад (члан 63. став 2); да произвођач, увозник, пакер, пунилац или трговац на велико треба да обезбиједи прописано управљање амбалажом и амбалажним отпадом путем оператера у складу са овим законом и прописима донесеним на основу овог закона (члан 63. став 3); да се за произведену или увезену амбалажу која послије употребе постаје амбалажни отпад, а која није збринута у складу са ставом 2. овог  члана, плаћа накнада за оптерећивање животне средине амбалажним отпадом (члан 63. став 4); да је обвезник плаћања накнаде испоручилац који амбалажу у коју се пакује производ на продајном мјесту и амбалажу у коју је упакован производ први ставља у промет на територији Републике Српске (члан 63а. став 1); да обавеза плаћања накнаде за амбалажу, осим повратне, у коју се пакује производ, настаје ако је производ упакован и први пут стављен у промет у Републици Српској и упакован производ увезен и први пут стављен у промет у Републици Српској (члан 63а. став 3); да је обвезник плаћања накнаде и оператер у складу са чланом 63ж. (члан 63а. став 4); да је оператер правно лице које је овлашћено од Министарства за обављање дјелатности управљања амбалажом и амбалажним отпадом, да оператера оснивају најмање два или више правних лица и/или предузетника који обављају своју пословну дјелатност стављањем у промет амбалаже или упакованог производа на тржиште Републике, да оператер сав свој профит улаже у изградњу инфраструктуре за управљање амбалажним отпадом и његов примарни циљ пословања је испуњавање циљева у управљању амбалажним отпадом утврђених за календарску годину, да оператер може дјелатност управљања амбалажом и амбалажним отпадом да обавља сам или путем овлашћених подизвођача, ако посједују дозволу издату у складу са овим законом и прописима донесеним на основу овог закона (члан 63ђ. став 1, 2,  3 и 4); да обвезник из члана 63а. овог закона може склопити са оператером уговор о преносу обавезе управљања амбалажом и амбалажним отпадом ради испуњавања циљева у складу са овим законом и прописима донесеним на основу овог закона (члан 63ђ. став5); да накнаде које утврђује оператер за уговорене обвезнике система управљања амбалажом и амбалажним отпадом морају бити једнаке за осниваче и уговорне обвезнике система (члан 63ђ. став 7); да оператер не може управљати отпадом без дозволе Министарства (члан 63е. став 1); да Министарство издаје дозволу оператеру на основу поднесеног захтјева уколико располаже техничким, људским и финансијским ресурсима за управљање амбалажом и амблажним отпадом и испуњава услове прописане овим законом и прописима донесеним на основу овог закона (члан 63е. став 2); да Министарство издаје дозволу из става 1. овог члана на период важења од пет година (члан 63е. став 3); да се садржај захтјева и посебни услови за издавање дозволе за оператера утврђују посебним прописом из члана 63з. овог закона, којим се уређују начин и поступак управљања амбалажом и амбалажним отпадом (члан 63е. став 4); да се  услови за дизајнирање, производњу и употребу амбалаже, управљање амбалажом и амбалажним отпадом, посебни услови за издавање дозволе за оператера, као и обрасци извјештаја о управљању амбалажом и амбалажним отпадом уређују посебним прописом Владе (члан 63з); да се уз захтјев за издавање дозволе за управљање отпадом подноси елаборат у једном штампаном примјерку и у једном електронском примјерку, те доказ о уплати административне таксе, као и да елаборат из става 1. овог члана треба да садржи, поред осталог, податке о броју запослених и њиховим квалификацијама и квалификованом лицу одговорном за стручни рад (члан 66. став 1. и став 2. тачке е) и ж); да Министарство може да захтијева и додатне податке, информације или документацију за издавање дозволе (члан 66. став 8); да ће Влада на приједлог Министарства у року од три мјесеца од дана ступања на снагу овог закона донијети пропис из члана 63з. овог закона (члан 96. став 2).

            Такође, Суд је имао у виду  и Закон о Влади Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 118/08), којим је, између осталог, прописано да извршну власт у Републици Српској, у складу са Уставом, врши Влада Републике Српске (члан 1. став 1), да у вршењу власти из члана 1. овог закона Влада спроводи политику, извршава законе и друге прописе Народне скупштине и одговорна је за стање у Републици у свим областима из своје надлежности (члан 2), да о питањима из своје надлежности Влада доноси: уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке и друга акта, у складу са законом, те да се уредбом ближе уређују односи од значаја за извршавање закона, утврђују начела унутрашње организације министарстава и других републичких органа управе и формирају стручне службе Владе (члан 43. ст. 1. и 2).

            Поред наведеног, Законом о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02,87/07, 50/10 и 66/18) је прописано да су по овом закону дужни да поступају републички органи управе, кад у управним стварима непосредно примјењујући прописе рјешавају о правима, обавезама или правним интересима појединаца, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом (члан 1. став 1); да се прије доношења рјешења утврђују све одлучне чињенице и околности које су од значаја за доношење рјешења и странкама омогућује да остваре и заштите своја права и правне интересе (члан 123. став 1); да службено лице може у току поступка употпуњавати чињенично стање и изводити доказе ради утврђивања и оних чињеница које у поступку нису биле изнијете или нису биле утврђене (члан 124. став1); да ће службено лице одредити по службеној дужности извођење сваког доказа ако оцијени да је то потребно ради разрјешења ствари (члан 124. став 2).

            На основу наведених законских одредаба, Суд је оцијенио да је Влада Републике Српске била овлашћена да донесе предметну уредбу, као подзаконски акт, којим су ближе уређени односи од значаја за извршавање Закона о управљању отпадом, односно услови за дизајнирање, производњу и употребу амбалаже, управљање амбалажом и амбалажним отпадом, те посебни услови за издавање дозволе за оператера и обрасци извјештаја о управљању амбалажом  и амбалажним отпадом.

            Међутим, нормирање из члана 21. став 3. тачка 3. оспорене уредбе, у дијелу захтијеваног минималног броја запослених и степена образовања, по оцјени Суда није у сагласности са Законом о управљању отпадом. Имајући у виду да је одредбом члана 36. став 3. Закона о управљању отпадом прописано да правно лице и предузетник који обавља послове управљања отпадом мора имати најмање једно стално запослено квалификовано лице одговорно за стручни рад за управљање неопасним и/или опасним отпадом, Суд је оцијенио да је доносилац оспореног акта, нормирајући као у члану 21. став 3. тачка 3. оспорене уредбе, да оператер мора имати у сталном радном односу најмање три запослена радника са високом стручном спремом, прекорачио границе овлашћења која су му дата законом, јер је прописао још строже, а тиме и другачије услове у погледу обавезе запошљавања минималног броја запослених и њиховог степена образовања. С обзиром на наведено Суд је оцијенио да овакво нормирање из члана 21. став 3. тачка 3. оспорене уредбе не разрађује одредбе Закона о управљању отпадом, због чега супротно принципу уставности и законитости из члана 108. Устава, оно нема основ у релевантном закону, и супротно члану 90. тач. 3. и 4. Устава и члану 2. Закона о Влади, није у функцији спровођења закона. Због наведеног, Суд је оцијенио да је Влада, нормирајући на наведени начин, поступила супротно зајамченим начелима владавине права и подјеле власти из члана 5. алинеје 4. и 7. и члана 69. став 1. Устава Републике Српске.

            Оцјењујући члан 21. у преосталом дијелу и члан 22. оспорене Уредбе са аспекта разлога оспоравања датих у приједлогу, Суд је оцијенио да оспореним нормирањем није дошло до повреде уставних гаранција на које се указује у приједлогу. Наиме, Законом о управљању отпадом је прописано да је дјелатност управљања отпадом дјелатност од општег интереса, што подразумијева спровођење прописаних мјера за поступање са отпадом у оквиру сакупљања, транспорта, складиштења, третмана и одлагања отпада. Овим законом такође је прописано да произвођач, увозник, пакер, пунилац или трговац треба да обезбиједи прописано управљање амбалажом и амбалажним отпадом путем оператера у складу са овим законом и прописима донесеним на основу њега, те да се за амбалажу која није збринута на наведени начин плаћа накнада за оптерећење животне средине, а обвезник плаћања накнаде за оптерећење животне средине амбалажним отпадом је испоручилац који амбалажу у коју се пакује производ на продајном мјесту и амбалажу у коју је упакован производ први пут ставља у промет на територији Републике Српске, као и оператер у складу са чланом 63ж овог закона. Обвезник плаћања наведене накнаде може склопити са оператером уговор о преносу обавезе управљања амбалажом и амбалажним отпадом, ради испуњења циљева у складу са овим законом и прописима донесеним на основу овог закона. Законом је такође прописано да оператер не може управљати отпадом без дозволе Министарства, која се издаје на период важења од пет година, као и да се садржај захтјева и посебни услови за издавање дозволе за оператера уређују посебним прописом Владе, којим се уређују начин и поступак управљања амбалажом и амбалажним отпадом. Оспореним члановима 21. и 22. Уредбе о управљању амбалажом и амбалажним отпадом, њен доносилац је, по оцјени Суда, у складу са законским овлашћењима, прописао садржај исправа које се прилажу уз захтјев за издавање дозволе за оператера и посебне услове које оператер треба да испуњава, а оцјена оправданости и разлога цјелисходности којима се руководио доносилац оспорене уредбе приликом усвајања оспорених нормативних рјешења, према члану 115. Устава Републике Српске, није у надлежности Уставног суда. При томе, Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем не доводе у питање уставна начела из члана 39, 50. и 52. Устава Републике Српске, јер оспорене норме не ограничавају број оператера који могу обављати дјелатност управљања амбалажним отпадом, већ прописују садржај исправа које се прилажу уз захтјев за издавање дозволе за оператера, а који захтјев сваки привредни субјект који се бави предметном дјелатношћу, уколико испуњава прописане услове, може да поднесе ради добијања дозволе за обављање дјелатности управљања амбалажним отпадом на начин дефинисан Законом. Иста оцјена Суда постоји и у погледу оспореног нормирања из члана 21. став 3. тачка 5. оспорене уредбе.

            У погледу нормирања као у члану 21. став 3. тачка 10. оспорене уредбе, Суд је имао у виду одредбе Закона о општем управном поступку, према којима орган у поступку до доношења рјешења може у сврху употпуњавања чињеничног стања и правилног утврђивања оних чињеница које су од значаја за доношење рјешења у управним стварима да од странке затражи достављање релевантних доказа, као и одредбу члана 66. став 8. Закона о управљању отпадом, којом је прописано да Министарство може да захтијева и додатне податке, информацију или документацију за издавање дозволе, због чега је Суд оцијенио да прописивање као у члану 21. став 3. тачка 10. није несагласно Уставу и закону, нити се може довести у везу са наводима приједлога о повреди начела правне сигурности и загарантоване једнакости свих привредних субјеката на тржишту.

            Такође, имајући у виду да према члану 115. Устава Републике Српске, Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом, Суд је оцијенио, да није надлежан да оцјењује сагласност оспореног акта са законима које је донијела Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине.

            Имајући у виду да се наводи приједлога о несагласности оспорене уредбе са законом темеље на тврдњи о неправилној примјени Правила за израду закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 24/14), Смјерница за поступање републичких органа управе о учешћу јавности и консултацијама у изради закона („Службени гласник Републике Српске“ бр. 123/08 и 73/12) и  Пословника о раду Владе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 123/18), Суд је такође оцијенио да питање примјене ових подзаконских аката није у његовој надлежности у смислу члана 115. Устава Републике Српске.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

            Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.