Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тач. а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. марта 2021. године, д о н и о   ј е

О Д Л У К У

            Утврђује се да члан 16. ст. 5. и 6. Одлуке о јавном водоводу и јавној канализацији општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор“ број 24/17) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17).

О б р а з л о ж е њ е

            „ПРОИЗВОДЊА ДУШАНИЋ“ д.о.о Прњавор, које заступају Зоран Бубић и Бојана Дука Бубић, адвокати из Бање Луке, дало је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 16. ст. 5. и 6. Одлуке о јавном водоводу и јавној канализацији општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор“ број 24/17). У иницијативи се наводи да оспорене одредбе предметне одлуке нису у сагласности са Уставом Републике Српске, те са одредбама члана 2. став 1. тачка с), члана 13. став 1. тачка б), члана 16. став 1. и члана 20. ст. 1. и 2. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17). Наиме, како истиче давалац иницијативе, из наведених законских одредби произлази да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, те да се средства за пружање комуналне услуге обезбјеђују из цијене комуналне услуге. Како мјерно мјесто и водомјер чине дио јавне комуналне инфраструктуре, давалац иницијативе сматра да давалац комуналне услуге треба да обезбиједи њихово исправно функционисање, те да сноси трошкове одржавања мјерног мјеста и водомјера. Насупрот томе, оспореним нормама ове одлуке је, како се истиче, уведена обавеза за корисника комуналне услуге да плаћа мјесечну накнаду за одржавање мјерног мјеста и мјерног инструмента потрошње воде. Овакво прописивање је, по мишљењу даваоца иницијативе, у супротности са Законом о комуналним дјелатностима, чиме је истовремено дошло до повреде и члана 108. став 2. Устава Републике Српске.

            У одговору на иницијативу који је доставила Скупштина Општине Прњавор наводи се да је иницијатива у цијелости неоснована, јер је оспорена одлука донесена у складу са овлашћењима из члана 6. и члана 7. став 1. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17), те да су сагласно одредби члана 7. став 4. овог закона јавни водовод и канализација повјерени на управљање КП „Водовод“ а.д. Прњавор. Надаље, доносилац оспореног акта истиче да приликом одржавања мјерног мјеста и мјерног инструмента овлашћено комунално предузеће има извјесне трошкове, због чега је оспореним одредбама Одлуке прописано да се за одржавање мјерног мјеста и мјерног инструмента плаћа мјесечна накнада. У вези с тим, у одговору се наводи да се одржавање мјерног мјеста и мјерног инструмента не може сматрати робом, па се не може урачунати у цијену утрошене воде, због чега се, сходно оспореним одредбама Одлуке, од корисника овај трошак наплаћује у виду мјесечне накнаде, у висини коју утврђује Надзорни одбор комуналног предузећа које управља јавним водоводом и канализацијом. Слиједом наведеног, Скупштина Општине Прњавор сматра да су наводи изнесени у иницијативи неосновани, те предлаже да Суд дату иницијативу не прихвати.

          Одлуку о јавном водоводу и јавној канализацији општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор“ број 24/17) донијела је Скупштина Општине Прњавор на основу члана 6. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11), члана 39. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), члана 37. Статута Општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор“ број 15/17) и чланова 161. став 1. и 190. Пословника о раду Скупштине Општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор“ број 21/17). Оспореним одредбама члана 16. ове одлуке прописано је: да се за одржавање мјерног мјеста и мјерног инструмента плаћа мјесечна накнада (став 5), те да висину накнаде из претходног става утврђује Надзорни одбор предузећа уз сагласност Скупштине Општине (став 6).

            У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених одредаба предметне одлуке Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности (члан 102. став 1. тачка 2), те да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

            Надаље, Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16 и 36/19) прописано је да самосталне надлежности јединице локалне самоуправе обухватају, поред осталих, уређење и обезбјеђење обављања комуналних дјелатности, у оквиру којих је прописана производња и испорука воде, у складу са законом, те оснивање привредних дрштава, установа и других организација ради пружања услуга из њихове надлежности, уређење њихове организације и управљање (члан 18. тачка 2) подт. 2. и 3), као и да скупштина јединице локалне самоуправе доноси одлуке и друге опште акте и даје њихово аутентично тумачење (члан 39. став 2. тачка 2).

            Поред тога, Законом о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 124/11 и 100/17) утврђене су комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања посебног јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности и начин њиховог финансирања (члан 1), те је прописано да су, поред осталих, комуналне дјелатност производње и испоруке воде и и пречишћавање и одвођење отпадних вода дјелатности од посебног јавног интереса (члан 2. став 1. тачке а) и б). Надаље, овим законом је прописано да производња и испорука воде обухвата сакупљање, пречишћавање и испоруку воде корисницима за пиће и друге потребе водоводном мрежом до мјерног инструмента корисника, укључујући и мјерни инструмент (члан 3. тач. б), те да се комуналним објектима сматрају грађевински објекти са уређајима, опремом и инсталацијама који служе за обављање комуналних дјелатности, као и сама постројења, опрема и инсталације које чине комуналну инфраструктуру или служе за производњу комуналног производа и вршење комуналних услуга, грађевинско земљиште на којем су изграђени, те добра у општој употреби која служе за ове намјене (члан 3. тачка с). Уређујући обављање комуналних дјелатности, овим законом је прописано: да јединица локалне самоуправе обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности и да скупштина јединице локалне самоуправе својом одлуком детаљније прописује: услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга (члан 6. тач. а), б), в), и е); да одлуку из става 1. члана 6. доноси скупштина јединице локалне самоуправе (члан 6. став 2), да корисник комуналне услуге користи ту услугу у складу са одредбама овог закона (члан 9а. став 1), да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи трајно и несметано пружање корисницима комуналне услуге под условима, на начин и према нормативима који су прописани законом и другим прописима, исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, одређени квалитет комуналних услуга и да је давалац комуналне услуге одговоран за штету коју проузрокује корисницима ако не обезбиједи да се комунална услуга врши под наведеним условима (члан 13); да корисник плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге, који има снагу вјеродостојне исправе, и да је у случају спора између уговорних страна надлежан суд (члан 16. став 2); да се средства за обављање комуналних дјелатности индивидуалне комуналне потрошње обезбјеђују из цијене комуналних услуга (члан 20. став 1), те да се цијеном комуналних услуга обезбјеђују средства за покриће укупних расхода даваоца комуналне услуге и унапеђивање постојећих комуналних објеката и уређаја, према нормативима и стандардима у комуналним дјелатностима и тржишним цијенама улазних трошкова (члан 20. став 2). 

            Из цитираних уставних и законских одредаба, по оцјени Суда, произлази да су производња и испорука воде, као и пречишћавање и одвођење отпадних вода, дјелатности од посебног јавног интереса, да је јединица локалне самоуправе овлашћена да уређује и обезбјеђује обављање ових комуналних дјелатности, те да својим општим актом детаљно пропише услове и начин на који се грађанима пружа ова услуга, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање објеката, као и услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја.

            Слиједом наведеног, Суд је оцијенио да је Скупштина Општине Прњавор била овлашћена да, са циљем провођења релевантних одредаба Закона о комуналним дјелатностима, донесе оспорену одлуку, којом је уређена изградња, управљање, одржавање и коришћење јавног водовода и јавне канализације на подручју општине Прњавор.

            Међутим, по оцјени овог суда, оспореним прописивањем из члана 16. ст. 5. и 6. предметне одлуке Скупштина Општине Прњавор је изашла из оквира законских овлашћења и прописала накнаду која није у сагласности са Законом о комуналним дјелатностима. Приликом ове оцјене, Суд је, прије свега, имао у виду да комуналне објекте чине, између осталог, и сама постројења, опрема и инсталације комуналне инфраструктуре, те да је, према члану 13. став 1. тачка б) Закона о комуналним дјелатностима, давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја. Поред тога, чланом 20. ст. 1. и 2. овог закона прописано је да се средства за обављање комуналних дјелатности индивидуалне комуналне потрошње обезбјеђују из цијене комуналне услуге, те да се из ове цијене обезбјеђују и средства за покриће укупних расхода даваоца комуналне услуге и унапређење постојећих комуналних објеката и уређаја. Како из наведених законских одредаба произлази, мјерно мјесто и мјерни инструмент (водомјер) чине саставни дио комуналне инфраструктуре и средства за њихово одржавање се обезбјеђују из цијене комуналне услуге, односно у ту цијену улазе сви трошкови које давалац ове комуналне услуге сноси приликом производње и испоруке воде. Због тога је, по оцјени Суда, комунално предузеће које је давалац комуналне услуге производње и испоруке воде дужно да из цијене коју плаћају крајњи корисници ове комуналне услуге обезбиједи одржавање мјерног мјеста и мјерног инструмента, као и њихово исправно функционисање, без увођења посебне накнаде за њихово одржавање, јер плаћање накнаде за комуналну дјелатност индивидуалне комуналне потрошње није у сагласности са Законом о комуналним дјелатностима. С обзиром на то да оспорене норме предметне одлуке нису у складу са овим законом, тиме је истовремено нарушено начело законитости из члана 108 став 2. Устава.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених одредаба предметне одлуке одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

            Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.