Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

     Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2021. године, д о н и о  је

 

 О Д Л У К У

 

       Утврђује се да члан 191. став 5. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

      Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 127. став 2. тачка 3) Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

      Младен Убовић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 127. став 2. тачка 3) и члана 191. став 5. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17). У иницијативи се наводи да оспорене законске одредбе нису у сагласности са чланом 16. став 2. и чланом 113. став 1. Устава Републике Српске, јер грађанима ускраћују Уставом зајемчено право на жалбу. Поред тога, давалац иницијативе сматра да су наведене норме супротне члану 6. став 1. и члану 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које гарантују право на дјелотворан правни лијек. У погледу члана 127. став 2. тачка 3) предметног закона у иницијативи се износи став да је оваквим прописивањем оштећеном лицу у прекршајном поступку ускараћено право на жалбу у случају када је прекршајни поступак покренут од стране овлашћених органа за покретање прекршајног поступка, односно да оштећени може поднијети жалбу само на одлуку која је донесена поводом његовог захтјева за покретање прекршајног поступка. У вези с тим, указује се на одредбу члана 203. став 2. овог закона којим је прописано да окривљени и подносилац захтјева могу изјавити жалбу на рјешење о прекршају, из чега произлази да оштећени, као учесник у поступку, нема могућност да изјави жалбу на првостепену одлуку у прекршајном поступку. Образлажући наводе о повреди члана 191. став 5. предметног закона давалац иницијативе истиче да је овом нормом окривљеном који је прихватио одговорност у прекршајном поступку ускраћено право на жалбу, односно да је онемогућено да суд више инстанце испита законитост и правилност одлуке првостепеног суда у погледу трошкова поступка, одузимања имовинске користи и накнаде штете, јер предвиђа право на жалбу окривљеног само у односу на изречену санкцију.

У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштна Републике Српске наводи се да је иницијатива неоснована, те да садржи погрешно и произвољно тумачење оспорених законских одредаба, као и уставних норми на чију се повреду позива. Законодавац је мишљења да позитивне одредбе Закона о прекршајима Републике Српске, а посебно одредбе оспорене предметном иницијативом, значе досљедну примјену Устава Републике Српске, па тиме и члана 16, којим се свим грађанима јемчи право на једнаку заштиту права у поступку пред судом или другим државним органом, као и право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву. У погледу члана 191. став 5. предметног закона у одговору се указује на одредбу члана 203. овог закона, из којег, како се истиче, произлази да окривљени и подносилац захтјева могу жалбом побијати рјешење о прекршају због одлуке о санкцији, мјери упозорења, одузимању имовинске користи, трошковима прекршајног поступка и имовинскоправном захтјеву. Прописивање из члана 191. Закона је, како се даље наводи, у функцији унапређења ефикасности и краћег трајања прекршајног поступка. Поред тога, у одговору се наводи да, с обзиром на то да је оштећени странка у прекршајном поступку када поднесе захтјев за покретање овог поступка, исти у овом својству има право да из прописаних жалбених основа побија рјешење о прекршају. Надаље, истиче се да је члановима 61. и 69. овог закона прописано да се одузимањем предмета не дира у право трећих лица на накнаду штете од окривљеног, те да нико не може задржати имовинску корист која је прибављена прекршајем. Исто тако, указује се на члан 72. предметног закона, према којем ће суд упутити оштећеног или друго овлашћено лице да имовинскоправни захтјев, или вишак тог захтјева, оствари у парници, уколико се ово питање не расправи у прекршајном поступку. Сходно наведеном, оспорено прописивање је, по мишљењу Народне скупштине, сагласно одредби члана 113. Устава, јер је заштита окривљеног и оштећеног, као и других овлашћених лица у прекршајном поступку обезбијеђена одребама предметног закона, као и прописа који уређује парнични поступак, а све са циљем постизања ефикасности прекршајног поступка.

            Чланом 127. став 2. тачка 3) Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17) прописано је да оштећени има право да сам или посредством свог законског заступника или пуномоћника изјављује жалбу на одлуку која је донесена поводом његовог захтјева за покретање прекршајног поступка. Према оспореном члану 191. став 5. овог закона, у поуци о правном лијеку окривљени ће се подучити да се жалбом може рјешење побијати само у погледу изречене санкције.

      У поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона о прекршајима Републике Српске Суд је имао у виду да према одредбама тачака 4, 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, уставност и законитост, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретом случају суд је узео у обзир да је Уставом утврђено да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је сваком зајeмчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети или ограничити (члан 48. став 1), да судови штите људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост (члан 121. став 3), те да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).

          Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода на које указује давалац иницијативе утврђено је да: свако има право да законом одређен, независан и непристрасан суд, правично, јавно и у разумном року одлучи о његовим правима и обавезама грађанске природе или о кривичној оптужби против њега, да ће се пресуда прогласити јавно, али медији и јавност могу се искључити у интересу морала, јавног реда или националне сигурности у демократском друштву када то захтијевају интереси малољетника или заштита приватног живота старнака, или у посебним околностима, у мјери која је по мишљењу суда неопходна, када би јавност могла штетити интересима правде (члан 6. став 1), те да свако, коме су повријеђена права и слободе предвиђена у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13). 

         Из наведених уставних одредаба, по оцјени Суда, произлази да је законодавац овлашћен да уређује све сегменте поступка пред судовима и другим државним органима, па тако и прекршајни поступак. У складу са овим овлашћењем, Законом о прекршајима Републике Српске уређени су појам прекршаја, услови за прописивање прекршаја и прекршајних санкција и одговорности, те прекршајни поступак и поступак извршења прекршајних санкција. Уређујући питање прекршајног поступка, овим законом су, између осталог, оспореним одредбама чл. 127. став 2. тачка 3) и 191. став 5. прописани услови за изјављивање жалбе оштећеног у прекршајном поступку и окривљеног који је прихватио одговорност за почињени прекршај.

     Приликом разматрања оспорених законских одредаба Суд је такође узео у обзир релевантне норме предметног закона којима је прописано: да су овлашћени органи за покретање прекршајног поступка надлежна министарства и други органи Босне и Херцеговине, Министарство унутрашњих послова, друга министарства и инспекцијски органи Републике Српске, надлежни органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва и друга правна лица која имају јавна овлашћења а у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем закона или прописа којима су прописани прекршаји (члан 11. став 1. тачка 2), да је окривљени правно или физичко лице против којег је покренут прекршајни поступак (члан 11. став 1. тачка 3), да је оштећени правно или физичко лице које је претрпјело штету насталу чињењем прекршаја (члан 11. став 1. тачка 4), да ако докази изведени у прекршајном поступку не пружају поуздан основ да се имовинскоправни захтјев у цијелости или дјелимично усвоји, суд ће упутити оштећеног или друго овлашћено лице да имовинскоправни захтјев, односно вишак тог захтјева може остварити у парници (члан 72. став 1), да се правилима прекршајног поступка овог закона омогућава правично вођење прекршајног поступка, заштита људских права, правилно утврђивање чињеница и законито одлучивање о прекршајној одговорности, тако да нико невин не буде кажњен, а да се починиоцу прекршаја изрекне казна или да се према њему примијени друга прекршајна санкција (члан 105. став 1), да су странке у прекршајном поступку овлашћени подносилац захтјева, окривљени и оштећени који је поднио захтјев за покретање прекршајног поступка (члан 120. став 1), да су учесници у прекршајном поступку бранилац окривљеног, законски заступник или пуномоћник окривљеног, оштећени и друго лице када је то законом одређено (члан 120. став 2), да су овлашћени подносиоци захтјева за покретање прекршајног поступка овлашћени органи из члана 11. овог закона (члан 121. став 1), да оштећени може покренути прекршајни поступак само ако није издат прекршајни налог, односно ако није поднесен захтјев за покретање прекршајног поступка у року од 60 дана од дана чињења прекршаја или у року од 60 дана од одустајања од захтјева за покретање прекршајног поступка у смислу члана 161. став 1. овог закона (члан 121. став 2), да је, у смислу овог закона, оштећени лице чије је неко лично или имовинско право повријеђено или угрожено прекршајем (члан 127. став 1), да оштећени има право да сам или посредством свог законског заступника или пуномоћника подноси захтјев за покретање прекршајног поступка у случајевима прописаним овим законом, да подноси доказе, даје приједлоге и истиче имовинскоправни затјев за накнаду штете или враћање ствари и изјављује жалбу на одлуку која је донесена поводом његовог захтјева за покретање прекршајног поступка (члан 127. став 2), да ако окривљени прихвати одговорност, суд ће одлучити само о врсти, висини санкције и трошковима поступка, а евентуално и о одузимању имовинске користи и накнади штете оштећеном, извођењем достављених и предложених доказа неопходних да се одлучи о тим околностима (члан 191. став 3), да у случају из става 3. члана 191. овог закона одлука не мора да садржи образложење, осим у погледу  изречене санкције, трошкова поступка, одузимања имовинске користи и накнаде штете (члан 191. став 4), да је жалба редовни правни лијек који се изјављује против првостепеног рјешења о прекршају, те да окривљени и подносилац захтјева могу изјавити жалбу на рјешење о прекршају (члан 203), да се рјешење о прекршају може побијати, између осталог, због одлуке о санкцији, мјери упозорења, одузимању имовинске користи, трошковима прекршајног поступка и имовинскоправном захтјеву (члан 208. тачка 4). 

        Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да прописивањем из одредбе члана 127. став 2. тачка 3) предметног закона нису нарушене уставне гаранције на које се указује у иницијативи. Овом законском нормом прописано је да оштећени у прекршајном поступку има право да изјави жалбу на одлуку донесену поводом његовог захтјева за покретање прекршајног поступка. Давалац иницијативе налази да су пропуштањем законодавца да овом одредбом оштећеном омогући изјављивање жалбе и у случају када није подносилац захтјева за покретање овог поступка нарушене одредбе члана 16. став 2. и члана 113. став 1. Устава. Приликом оцјењивања предметне законске норме Суд је имао у виду да је одредбом члана 120. став 1. тачка 3) оспореног закона прописано да оштећени у прекршајном поступку има статус странке када је поднио захтјев за покретање овог поступка, док је чланом 121. став 2. законодавац дефинисао у којим случајевима оштећени може покренути прекршајни поступак. Надаље, према члану 203. став 2. овог закона, подносилац захтјева може изјавити жалбу на рјешење о прекршају, из чега јасно произлази да оштећени, који има својство странке у поступку (јер је подношењем затјева покренуо прекршајни поступак), има право да изјави жалбу и побија рјешење о прекршају из свих законом прописаних жалбених основа. С друге стране, када је прекршајни поступак покренут од стране других, законом овлашћених субјеката, оштећени, према одредби члана 120. став 2. тачка 3) предметног закона, има статус учесника у прекршајном поступку, те у овој правној ситуацији нема могућност да изјави жалбу на рјешење о прекршају. Оваквим прописивањем, по оцјени Суда, није дошло до повреде зајемченог права на жалбу или друго правно средство из члана 16. Устава, као ни члана 113. став 1. Устава, јер се положај оштећеног који има својство учесника у прекршајном поступку не може довести у контекст ових уставних норми. Суд, наиме, сматра да се ове уставне гаранције односе превасходно на права лица која имају статус странака у поступку о чијим се правима рјешава, због чега им је предметним уставним нормама гарантована могућност побијања одлука органа који их доносе. Дакле, оштећени који има статус странке у прекршајном поступку, у погледу штете коју је претрпио извршењем прекршаја може изјавити жалбу на рјешење о прекршају, док у својству учесника у овом поступку свој имовинскоправи интерес може, сходно одредби члана 72. став 1. оспореног закона, реализовати покретањем парничног поступка пред надлежним судом, уколико суд у прекршајном поступку не усвоји његов имовинскоправни захтјев. Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да нису основани наводи иницијативе о неуставности оспорене норме члана 127. став 2. тачка 3) предметног закона.

        У поступку оцјењивања уставности одредбе члана 191. став 5. Закона о прекршајима Републике Српске Суд је утврдио да су оваквим прописивањем нарушене норме из члана 16. став 2, члана 113. став 1. и члана 48. став 1. Устава. Наиме, ова законска одредба се односи на правну ситуацију када окривљени у прекршајном поступку прихвати одговорност, те  му се поуком о правном лијеку даје могућност да рјешење о прекршају жалбом побија само у погледу изречене санкције. Приликом оцјене оспорене одредбе члана 191. став 5. овог закона Суд је узео у обзир да је ставовима 3. и 4. истог члана Закона прописано да ако окривљени прихвати одговорност, суд ће одлучити само о врсти, висини санкције и трошковима поступка, а евентуално и о одузимању имовинске користи и накнади штете оштећеном, извођењем достављених и предложених доказа неопходних да се одлучи о тим околностима, те да одлука у том случају садржи образложење у погледу изречене санкције, трошкова поступка, одузимања имовинске користи и накнаде штете. Дакле, када се има у виду да ће у случају прихватања одговорности од стране окривљеног суд одлучити о наведеним питањима, Суд сматра да је, сходно гаранцијама из члана 16. став 2. и члана 113. став 1. Устава, законодавац окривљеном требао дати могућност побијања одлуке о прекршају из свих основа који су засновани на његовом правном интересу, а не само у погледу изречене санкције. Наиме, без обзира на то што је прихватио одговорност, несумњиво је да поред одлуке о санкцији, окривљени може имати правни интерес за побијање и одлуке о трошковима поступка, те евентуално и одузимању имовинске користи и накнади штете, уколико суд у конкретном случају о томе одлучи. Иако доносилац оспореног закона у свом одговору на иницијативу истиче да је оспорено законско рјешење из члана 191. став 5. предметног закона усвојено са циљем унапређења ефикасности прекршајног поступка и његовог краћег трајања, Суд сматра да могућност изјављивања жалбе по више жалбених основа, а не само у погледу изречене санкције, не може довести у питање ово начело прекршајног поступка. Дакле, прописивањем могућности за изјављивање жалбе само у погледу изречене санкције, окривљеном је, по оцјени Суда, нарушено право на жалбу, односно правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на праву заснованом интересу које је зајемчено чланом 16. став 2. и чланом 113. став 1. Устава.

      Суд није разматрао паушалне наводе иницијативе о повреди члана 6. став 1. и члана 13. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Наиме, члан 13. ове конвенције предвиђа право на дјелотворан правни лијек поводом повреде права и слобода заштићених Конвенцијом, али иницијатива не садржи никакво образложење у том погледу. Исто тако, давалац иницијативе није образложио на који начин су оспореним прописивањем нарушене гаранције из члана 6. став 1. Конвенције.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), о уставности оспорених законских одредаба одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.   

     На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

     Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-12/20

24. фебруара 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>