Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. јануара 2021. године,  д о н и о   је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

         Не прихвата се  иницијатива за оцјењивање уставности члана 133. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 64/17). 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

        Александар Јокић и Арсеније Балтић из Бањалуке дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за оцјењивање уставности члана 133. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17 и 104/18). Даваоци иницијативе сматрају да су жене као адресати оспорене одредбе, којом је прописано кривично дјело генитално сакаћење жена, супротно члану 10. Устава, доведене у неравноправан положај у односу на мушкарце, који су, када је ријеч о аналогном кривичном дјелу, адресати члана 132. Кривичног законика који регулише кривично дјело тешке тјелесне повреде. Даваоци иницијативе наводе да  кривично дјело тешке тјелесне повреде обухвата и кривично дјело генитално сакаћење мушкараца, те истичу да су  посебни минимуми запријећених казни за извршење појединих облика кривичног дјела из оспореног члана 133. Кривичног законика нижи од посебних минимума казни запријећених за извршење аналогних облика кривичног дјела из члана 132. овог законика. Овакво регулисање је у супротности са уставним јемством једнаке правне заштите без обзира на пол. Такође, с обзиром на различитости у висини запријећених казни за починиоце кривичних дјела из чл. 132. и 133. Кривичног законика, законодавац је, како се наводи, у привилегован положај довео потенцијалне починиоце кривичног дјела полног сакаћења жена у односу на потенцијалне починиоце кривичног дјела тешке тјелесне повреде. Имајући у виду изложено, даваоци иницијативе предлажу да Суд утврди да оспорени члан 133. Законика није у сагласности са чланом 10. Устава.

Народна скупштина Републике Српске је Суду доставила одговор којим су наводи из иницијативе оцијењени као неосновани, те засновани на погрешном тумачењу Устава и Кривичног законика. Истиче се да је прописујући као у оспореном члану 133. Кривичног законика законодавац поступао у оквиру својих ингеренција, а сагласно члану 10. Устава и тач. 5. и 10. Амандмана XXXИИ, којим је замијењен члан 68. Устава. Законодавац наводи да је кривично дјело генитално сакаћење жена уведено у домаће законодавство због обавезе коју је преузела Босна и Херцеговина потписивањем Конвенције Савјета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиљу у породици. Такође, истиче се да кривично дјело предвиђено оспореном одредбом у највећој мјери одговара кривичном дјелу тјелесне повреде (члана 131. Кривичног законика), а не кривичном дјелу тешке тјелесне повреде како то сматра давалац иницијативе. Указујући да на казнену политику законодавца утиче низ чинилаца, укључујући и преузете међународне обавезе, законодавац подсјећа да је он тај који процјењује да ли, и у којој мјери, објективна различитост оправдава различито поступање у истој или сличној ситуацији, те упућује на став Суда према коме уставни принцип из члана 10. Устава не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у идентичним ситуацијама.    

Оспореним чланом 133. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18) (у даљем тексту: Кривични законик) прописано је да ће се казнити казном затвора од шест мјесеци до пет година ко женском лицу потпуно или дјелимично уклони или трајно промијени спољне дијелове полног органа, да ће се казнити казном затвора до три године ко женско лице наведе да се подвргне радњама из става 1. овог члана, да ће се учинилац казнити казном затвора од једне до осам година, ако је дјело из става 1. овог члана учињено из мржње, према дјетету или је проузроковано трајно оштећење здравља женског лица, да ће се учинилац казнити казном затвора од двије до дванаест година, ако је усљед дјела из става 1. овог члана наступила смрт женског лица, да ће се учинилац казнити казном затвора до једне године, ако је дјело из става 1. овог члана извршено под нарочито олакшавајућим околностима.

      У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена уставност одредбе члана 133. Кривичног законика, као и одредбе које су по оцјени Суда од значаја за оцјењивање уставности, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (члан 5. став 1. алинеја 1), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко или друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталих, остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

Полазећи од изложеног Суд је оцијенио да је законодавац, сагласно наведеном уставном овлашћењу да уређује остваривање и заштиту људских права и слобода (тачка 5. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), био овлашћен да Кривичним закоником Републике Српске уреди систем кривичног права. Тиме је, према становишту Суда, утврдио претпоставке за остварење примарне функције кривичног законодавства која подразумијева заштиту основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом (члан 1. став 2. Кривичног законка).

Законодавац је, према оцјени Суда, овлашћен да, на основу цјелисходне процјене, утврди правце одговарајућег реаговања на криминалитет у друштву. У овом смислу, у његовој је надлежности да одређена понашања инкриминише као самостална кривична дјела, односно да одреди засебне објекте заштите од криминалитета (у конкретном случају тјелесни интегритет женског лица), као и да санкционише поступања која представљају његову повреду и угрожавање.

Суд је утврдио да легитимитет оспореном прописивању даје јавни интерес за дјелотворним кривичним законодавством које тежи постизању индивидуалне и опште друштвене безбједности. Стога је, цијенећи достигнуте стандарде у заштити људских права, те уважавајући неспорно право грађана да буду институционално штићени од криминалитета, законодавац поступао у оквиру својих надлежности када је у групи кривичних дијела против живота и тијела, као самостално кривично дјело,  систематизовао и кривично дјело гениталног сакаћења жена.

У складу са чланом 115. Устава није у надлежности овог суда да цијени оправданост процјене законодавца у погледу друштвених околности које су га опредјелиле да у круг предметних кривичних дјела, као засебно кривично дјело, уврсти и дјело из члана 133. Кривичног законика Републике Српске.

Суд није посебно разматрао наводе о неусаглашености оспореног регулисања са чланом 10. Устава, који у овом смислу нису засновани на разлозима уставноправне природе, јер о неуставности члана 133. Кривичног законика Републике Српске даваоци иницијативе закључују посредно, а на основу поређења реално различитог прописивања из оспореног члана Законика и његовог члана 132. У складу са чланом 115. Устава, није у надлежности овог Суда да цијени уставност одређеног прописивања на основу његовог односа са прописивањем из норме исте правне снаге.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-6/20

27. јануара 2021. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
24.2.2021.
Саопштење за јавност са 266. сједнице Уставног суда Републике Српске

22.2.2021.
Дневни ред 266. сједнице Уставног суда Републике Српске

1.2.2021.
Одлука о прихватању понуде за каско осигурање возила за 2021. годину

1.2.2021.
План набавки за 2021. годину

27.1.2021.
Саопштење за јавност са 265. сједнице Уставног суда Републике Српске

25.1.2021.
Дневни ред 265. сједнице Уставног суда Републике Српске

31.12.2020.
Реализација уговора / оквирног споразума

23.12.2020.
Саопштење за јавност са 264. сједнице Уставног суда Републике Српске

23.12.2020.
Одлука о прихватању понуде за каско осигурање аута за 2020. годину

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>