Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. децембра 2020. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности  члана 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 123/18, 84/19, 35/20 и 63/20),

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости чланова 11. и 12. ставови 1, 3. и 4. Правилника о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа („Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/19 и 77/19).

О б р а з л о ж е њ е

Дарио Сандић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности  (у иницијативи погрешно наведено: уставности и законитости) члана 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 123/18 и 84/19), те уставности и законитости чланова 11. и 12. (у суштини ставови 1, 3. и 4. члана 12) Правилника о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа („Службени гласник Републике Српске“ број 74/19).

Давалац иницијативе сматра да је прописивање из члана 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању у супротности са чланом 5. Устава којим је гарантована, како се наводи, правна сигурност грађана и владавина права, чланом 10, чланом 33. Устава, у дијелу којим је грађанима зајемчено, како се наводи, право на обављање јавних послова под једнаким условима, чланом 39. Устава, у дијелу којим је гарантовано, како се наводи, право на рад под једнаким условима, те члановима 51, 61. и 108. Устава. Такође, оспорено законско прописивање је према наводима из иницијативе у супротности и са „одредбама Закона о раду којима је утврђено да накнада за исти рад мора бити истовјетна“. Указујући на значај и улогу стручних сарадника из члана 104. став 2. Закона о основном васпитању и образовању, а који поред наставника обављају образовне послове у школама у васпитно-образовном процесу (члан 103. став 1. истог закона), давалац иницијативе образлаже да ова лица пуну радну норму могу остварити у другој школи, тек уколико су изгубили 50% норме у матичној школи, док за наставнике и директоре школа ово ограничење не постоји, те они наведену могућност имају без обзира колико износи умањење обима њихових послова. С тим у вези, а имајући у виду рад у истој сфери, те право на једнаку зараду за исти рад, давалац иницијативе сматра да су стручни сарадници дискриминисани у односу на наставнике, али и директоре школа, који не учествују у наставном процесу, а за које, такође, не постоје ограничења када је ријеч о норми или броја одјељења у школама у којима раде, као и да су стручни сарадници са мањом нормом дискриминисани у односу на стручне сараднике са већом нормом, јер примају мању надокнаду за свој рад. 

Такође, из навода иницијативе произлази да њен давалац, у суштини, сматра да је прописивање из чланова 11. и 12. ст. 1, 3. и 4. Правилника о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа („Службени гласник Републике Српске“ број 74/19) у супротности са члановима 108. и 109. Закона о основном васпитању и образовању, јер утврђује само могућност, не и обавезу, да школе систематизују радна мјеста стручних сарадника, педагога и психолога. Овим се, према мишљењу даваоца иницијативе, дискриминишу ученици који похађају школе у којима нису систематизована наведена радна мјеста, а у којима је, додатно, онемогућено обављање обавезних дјелатности из поменутих законских одредаба. Како је Законом о основном васпитању и образовању утврђено радно мјесто стручног сарадника, доносилац оспореног правилника није могао условити или искључити могућност систематизације ових радних мјеста. Надаље, давалац иницијативе истиче да је прописујући на оспорени начин доносилац Правилника регулисао супротно члану 5. став 2. и члану 8. Закона о платама запослених у области просвјете и културе („Службени гласник Републике Српске“ број 66/19) којима су уређени висина, те начин утврђивања и умањења плате. Како је наведена материја предмет законског регулисања, доносилац оспореног правилника није био овлашћен да подзаконским актом уреди могућност умањења процента радног времена, јер исто условљава умањење плате за релевантна радна мјеста. Додатно, сагласно члану 39. став 5. Устава, плату је могуће реулисати једино законом и колективним уговором, а никако подзаконским актом. Исто тако, оваквим прописивањем су стручни сарадници дискиминисани у односу на директора школе, чије радно вријеме, норма и плата не зависе од броја одјељења у школи. Давалац иницијативе указује на став Суда заузет у предмету У-20/13 од 24. априла 2014. године. Истиче, такође, да број одјељења у школама не утиче на смањење обима посла стручних сарадника, те смањење радног времена које је извршено Правилником, за посљедицу може имати да они, без своје кривице, не изврше прописане послове и задатке, због чега могу сносити дисциплинску и материјалну одговорност. С обзиром на то да се радно вријеме, као ни обим послова директора  не мијења у зависности од броја одјељења у школи, стручни сарадници су и у овом смислу дискриминисани у односу на директоре школа. С обзиром на изложено давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да члан 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању није у складу са Уставом и Законом о раду, као и да чланови 11. и 12. ставови 1, 3. и 4. Правилника о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа нису у складу са Уставом, Законом о основном васпитању и образовању, Законом о платама запосених у области просвјете и културе Републике Српске и Законом о раду. 

Народна скупштина Републике Српске је Суду доставила одговор у коме су наводи из иницијативе којима се оспорава уставност члана 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању оцијењени као неосновани. Законодавац сматра да оспорено законско прописивање није у супротности са гаранцијама из чланова 10, 39. став 3. и 5, те члана 49. ставови 1. и 2. Устава. Истиче се да се смањењем броја обрачунских одјељења смањује и проценат норме/радног времена наставног особља, те је оправдано и смањење процента радног времена ваннаставног особља. Како обим посла стручних сарадника зависи од величине школе, односно броја ученика у школи, оспореном законском одредбом је, сагласно Закону о раду, предвиђено обављање ових послова са пуним или непуним радним временом. Истиче се да су стручни сарадници повезница између наставника и директора, те да, поред рада са наставницима, обављају и рад са ученицима и њиховим родитељима, због чега су ова лица, за разлику од наставника, везана за рад у једној школи. Узимајући у обзир другачији опис послова у односу на наставнике, као и да је рад стручних сарадника везан не само за наставу, већ за цјелокупно функционисање школе и наставно-образовног процеса, законодавац сматра да стручни сарадник не би био у могућности да на квалитетан начин обављати своје послове и задатке уколико би их вршио у више школа, на мали проценат радног времена. Наводи се да се у конкретном случају не ради ни о повреди члана 10. Устава, јер је њиме зајемчена једнакост у реализацији законом признатих права и обавеза свим лицима која се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, док могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, а да незадовољство даваоца иницијативе одређеним законским рјешењем не може бити предмет оцјене уставности. С обзиром на изложено предлаже се неприхватање иницијативе.

У одговору који је, као доносилац оспореног правилника, Суду доставио  министар просвјете и културе истиче се да је прописујући на начин као у члановима 11. и 12. Правилника министар поступао у оквиру својих овлашћења, а сагласно члановима 10, 39. ставови 3. и 5, те члану 108. став 1. Устава, као и у складу са чланом 42. ставови 1. и 3. Закона о раду, те члановима 107. и 168. став 9. Закона о основном васпитању и образовању. Наводи се да су оспореним правилником разрађене одредбе Закона о основном васпитању и образовању, те одредбе Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 11/19). Оспореним правилником је одређен метод обрачуна средстава потребних за рад основне школе, тако што је као основица обрачуна предвиђено једно обрачунско одјељење са одређеним бројем ученика, од чега непосредно зависи број извршилаца, како наставног тако и ваннаставног особља. Смањењем броја обрачунских одјељења смањује се и проценат норме/радног времена наставног и ваннаставног особља, те је оправдано и смањење процента радног времена ваннаставног особља које је подршка реализацији васпитно-образовног процеса. Како обим посла стручних сарадника зависи од величине школе, односно броја ученика у школи, оспореном законском одредбом је предвиђено обављање ових послова са пуним или непуним радним временом, што је у складу са чланом 15. став 2. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској. Такође се истиче да, сагласно  овом закону, плата директора школе засвиси од броја одјељења у школи, те се указује на праксу Суда у предмету У-47/13. С обзиром на изложено предлаже се да Суд иницијативу одбије.   

    Оспореним чланом 114. став 1. тачка 3. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 123/18, 84/19, 35/20 и 63/20) је прописано да је, прије расписивања конкурса за попуну упражњеног радног мјеста за раднике из члана 113. став 1. овог закона, са пуним или непуним радним временом, директор дужан распоредити стручног сарадника, секретара и рачуновођу са подручја актива директора за чијим радом је дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, с тим да се допуна не може вршити на мање од пола радног времена.

Правилник о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа („Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/19 и 77/19) (у даљем тексту: Правилник) донио је министар просвјете и културе, на основу члана 168. став 9. Закона о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 44/17 и 31/18) и члана 76. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18).

Оспореним чланом 11. Правилника је прописано: да школа са 16 и више одјељења може систематизовати радно мјесто педагог са пуним радним временом (100%) (став 1), да ако школа има мање од 16 одјељења, за свако одјељење мање од овог броја врши се умањење процента радног времена за радно мјесто педагог за 5% (став 2), да је максимални проценат умањења из става 2. овог члана 50% радног времена (став 3).

Оспореним чланом 12. ставови 1, 3. и 4. Правилника прописано је да школа која има 24 одјељења може систематизовати радно мјесто психолог са пуним радним временом (100%) (став 1), да се школи која има мање од 24 одјељења за свако одјељење мање од овог броја врши умањење процента радног времена за радно мјесто психолог за 5% (став 3), да је максимални проценат умањења из става 3. овог члана 50% радног времена (став 4).

У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе, те оцјењивања уставности и законитости оспорених одредаба Правилника, Суд је имао у виду одредбе Устава у односу на које је оспорена уставност, односно законитост наведених општих аката, као и одредбе Устава које су по оцјени Суда од значаја за овај поступак, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике  темељи на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, да су једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду примљени у јавну службу (члан 33), да свако има право на рад и слободу рада, да је свако слободан у избору занимања и запослења и да му је под једнаким условима доступно радно мјесто и функција, да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ставови 1, 2. и 5), да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51), да Република јемчи минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање јавних служби, у складу са законом, да се финансирање јавних служби врши преко фондова и буџета, у складу са законом (члан 61), да Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби, те, између осталог, радне односе, запошљавање и образовање (тачке 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом о основном васпитању и образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 44/17, 31/18, 84/19, 35/20 и 63/20)  прописано: да се наставни процес реализује у редовним, комбинованим и посебним одјељењима у редовним школама и у одјељењима у школама за дјецу са сметњама у развоју, да је у редовним јавним школама редовно одјељење састављено од ученика истог разреда и има максимално 30 ученика, а оптимално 24 ученика, да комбиновано одјељење у јавној школи од два разреда има максимално 18 ученика, да комбиновано одјељење у јавној школи од три разреда има максимално 12 ученика, да комбиновано одјељење у јавној школи од четири или пет разреда има максимално десет ученика (члан 48. ставови 1, 2, 5, 6, 7), да максималан број ученика у посебном одјељењу је десет, а минималан три, што зависи од врсте сметњи коју имају ученици (члан 49), да васпитно-образовни рад у школи обављају наставници и стручни сарадници (члан 103), да послове наставника обављају лица која осим услова утврђених законом којим се уређују радни односи треба да имају завршен први циклус студијског програма у одређеној области и остварених најмање 180 ЕЦТС бодова у трајању од три године или еквивалент, положен стручни испит за рад у васпитно-образовном процесу и љекарско увјерење о психофизичкој способности за рад са ученицима, да су стручни сарадници: педагог, психолог, дефектолог, односно специјални едукатор-рехабилитатор, социјални радник и библиотекар, да лица из става 2. овог члана осим услова утврђених законом којим се уређују радни односи треба да имају: завршен први циклус студијског програма у трајању од четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент, положен стручни испит за рад у васпитно-образовном процесу и љекарско увјерење о психофизичкој способности за рад са ученицима (члан 104. ставови 1, 2. и 3), да се прописом којим се дефинишу нормативи и стандарди за финансирање основних школа одређује број стручних сарадника за рад у школи (члан 107), да су таксативно одређени послови наставника и стручних сарадника (чланови 108. и 109), да директор расписује јавни конкурс за упражњено радно мјесто наставника, стручног сарадника, секретара и рачуновође обавезно посредством Завода за запошљавање Републике Српске (члан 113. став 1), да рад наставника и стручних сарадника оцјењује директор једанпут годишње (члан 126), да директор руководи радом школе, да за директора школе може да буде изабран наставник или стручни сарадник који: 1) има завршен први циклус студија у трајању од четири године и остварених најмање 240 ЕЦТС бодова или еквивалент, 2) има најмање пет година радног искуства као стручни сарадник или наставник на предметима који се изучавају у основној школи након стицања дипломе из тачке 1) овог става и 3) није осуђиван правоснажном пресудом на безусловну казну затвора, против којег није покренут кривични поступак за дјела учињена против достојанства личности, морала, службене дужности, полног интегритета, злостављања дјетета, полног и другог насиља над дјететом или малољетним лицем (члан 137), да министар доноси правилник о нормативима и стандардима за финансирање основних школа (члан 168. став 9).

Суд је узео у обзир да је Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) прописано да радни однос може да се заснује и за рад са непуним радним временом, на неодређено или одређено вријеме, али не краће од ¼ пуног седмичног радног времена, осим ако посебним прописом није другачије прописано (члан 41), да радник који ради са непуним радним временом има сва права из радног односа сразмјерно времену проведеном на раду, осим ако за поједина права законом, општим актом и уговором о раду није другачије одређено (члан 42. став 1), да пуно радно вријеме радника износи 40 часова седмично (члан 57. став 1), да се под непуним радним временом у смислу овог закона подразумијева радно вријеме краће од радног времена из члана 57. став 1. овог закона (члан 58), да се радницима гарантује једнака плата за исти рад или рад исте вриједности који остварују код послодавца, да се под радом исте вриједности подразумијева рад за који се захтијева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку одговорност (члан 120. ставови 2. и 3).

Такође, Суд је имао у виду да је Законом о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/19 и 105/19) утврђено: да су начин обрачуна и исплата плата јединствени за запослене, а зависе од радног мјеста, платне групе и платне подгрупе (члан 5. став 2), да се основна плата обрачунава и исказује мјесечно за пуно радно вријеме, према радном мјесту и одговарајућој платној групи и платној подгрупи, да је основна плата из става 1. овог члана је производ цијене рада као израза вриједности за најједноставнији рад и коефицијента утврђеног према платној групи и платној подгрупи (члан 6. ставови 1. и 2), да су стручни сарадници запослени у основној школи (педагог, психолог,  логопед, дефектолог, социјални радник  (висока стручна спрема) сврстани у другу платну подгрупу, друге платне групе, са платним коефицијентом 12,65 за обрачун основне плате (члан 9. тачка 2. подтачка 2), да уколико запослени ради са непуним радним временом, у складу са посебним законом или другим прописима, основна мјесечна плата одређује се сразмјерно времену проведеном на раду (члан 15. став 2), да ступањем на снагу овог закона престају да важе одредбе Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 66/18), које се односе на основне и средње школе и ђачке домове (члан 22) да  се овај закон се објављује у “Службеном гласнику Републике Српске”, а ступа на снагу 1. марта 2019. године (члан 23).

            Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18) је утврђено: да органи управе доносе правилнике, наредбе, упутства и друге опште акте, да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе (члан 63. ставови 1. и 2), да министар представља министарство, доноси прописе из члана 63. став 1. овог закона и рјешења у управним и другим појединачним стварима, одлучује о правима и дужностима запослених у министарству и одлучује о другим питањима из дјелокруга министарства (члан 76. став 2).

Сагласно наведеним уставним овлашћењима Законом је уређена дјелатност основног васпитања и образовања као дио јединственог васпитно-образовног система Републике Српске, оснивање и престанак рада установа основног васпитања и образовања, права, обавезе, дужности и одговорности ученика, родитеља и запослених у школи, наставни планови и програми, управљање и руковођење школом, обезбјеђивање средстава, вредновање квалитета васпитно-образовног рада, надзор над радом школе, признавање свједочанстава, те евиденција и јавне исправе.

Имајући у виду да Република уређује и обезбјеђује систем у области образовања, те да је основно образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, Суд је утврдио да је законодавац био овлашћен да утврди обавезу директора да, прије расписивања конкурса за попуну, између осталог, упражњеног радног мјеста стручног сарадника, на ово радно мјесто распореди стручног сарадника за чијим је радом дјелимично или потпуно престала потреба у другој школи, као и да одреди да се оваква допуна не може врштити на мање од пола радног времена. Према оцјени Суда, законодавац је оспореним прописивањем обезбиједио равнотежу између интереса стручног сарадника за чијим је радом дјелимично или потпуно престала потреба и друштвеног интереса који подразумијева одређени квантум васпитно-образовног рада који изводе стручни сарадници. Као надлежан да цијени обим потреба образовног система и појединачних школа када је ријеч о ангажману лица релевантних образовних профила, законодавац је поступао у оквиру својих овлашћења када је одредио да се предметна допуна не може врштити на мање од пола радног времена. Према оцјени Суда, поступајући на овај начин законодавац је, сагласно члану 10. Устава, осигурао да стручни сарадници остварују права и обавезе која су предмет регулисања оспореног члана 114. страв 1. тачка 3. Закона, тако да сва лица у тој категорији, која се налазе у истој правној ситуацији, наведена права и обавезе остварују на једнак начин. Сагласно члану 115. Устава није у надлежности Суда да цијени оправданост овакве процјене.

Надаље, Законом је утврђена јасна разлика у правима и обавезама наставника, стручних сарадника и директора школа (чланови 108,  109. и  137. Закона). С тим у вези, а имајући у виду да неравноправност, у смислу члана 10. Устава, подразумијева различито третирање лица у истим или сличним ситуацијама, без објективног и разумног оправдања, Суд је утврдио да давалац иницијативе неосновано пореди права и обавезе наведених субјеката права, будући да се ради о категоријама које се налазе у потпуно различитим правним ситуацијама. Исто тако, с обзиром на то да се стручни сарадници који имају различите норме не налазе у истим правним ситуацијама када је ријеч о обрачуну накнаде за њихов рад, давалац иницијативе, неосновано, у контексту гаранција из члана 10. Устава, успоставља однос узајамности међу овим лицима.

Надаље, чланом 39. Устава је, између осталог, утврђено да свако има право на рад и слободу рада, да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаком условима му је доступно радно мјесто и функција. Из наведене уставне одредбе несумњиво произилази да Устав не гарантује обим права на рад. Према мишљењу Суда, ово уставно начело прије свега подразумијева право да сваки грађанин има могућност да обезбиједи средства за живот радом који је слободно изабрао или прихватио. Сагласно члановима 33. и 39. Устава, законодавац није ускратио појединцу који испуњава законске услове за обављање послова стручног сарадника право на слободан избор да се бави неким од занимања из члана 104. став 2.  Закона о основном васпитању и образовању, а могућност ангажовања у овом капацитету условљена је искључиво потребама образовног система, које цијени законодавац.

Према становишту Суда, нису основани ни наводи даваоца иницијативе према којима је оспореним законским прописивањем провријеђен принцип владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава. Оспорена законска одредба је, према оцјени Суда, у функцији наведеног уставног принципа, јер на јасан и недвосмислен начин прописује права и обавезе адресата, због чега резултат њене примјене не може бити контрадикторан легитимним очекивањима ових лица, те не доводи до правне несигурности.

Према становишту Суда, нису од значаја наводи из иницијативе којима се  прописивање из члана 114. став 1. тачка 3. оспорава у односу на гаранције из чланова 51. и 61. Устава, с обзиром на то да се ради о паушалним наводима који не садрже образложење на који начин су, у конкретном случају, нарушена права заштићена наведеним одредбама Устава.

Исто тако, наводи даваоца иницијативе којима се указује на различитост у висини износа накнаде за рад стручних сарадника, а која је условљена различитим обимом њихове норме, нису од значаја за рјешавање конкретне правне ствари, будући да начин и методологија обрачуна плата запослених у основним школама није предмет регулисања оспорене законске одредбе.   

Имајући у виду стандард оцјене у поступцима апстрактне контроле уставности из члана 115. Устава, Суд није надлежан да цијени међусобну сагласност закона, те тако ни сагласност оспорене законске одредбе са „одредбама Закона о раду којима је утврђено да накнада за исти рад мора бити истовјетна“.

С обзиром на изложено Суд је утврдио да је законодавац нормирајући као оспореном законском одредбом поступао сагласно начелу из члана 108. став 1. Устава.

Поред овога, Суд је оцијенио да нису основани наводи даваоца иницијативе којима оспорава уставност и законитост чланова 11. и 12. ставови 1, 3. и 4. Правилника о нормативима и критеријумима за финансирање основних школа, јер је прописујући на оспорени начин министар поступао сагласно надлежностима из чланова 107. и 168. став 9. Закона о основном васпитању и образовању, а у вези са чланом 63. ставови 1. и 2. и чланом 76. став 2. Закона о републичкој управи, због чега нису повријеђене гаранције из члана 108. Устава.

Доносилац оспореног правилника је, у оквиру својих овлашћења из члана 168. став 9. наведеног закона, а у вези са чланом 48. истог закона, утврдио метод обрачуна средстава за рад основне школе, предвиђајући као основицу овог обрачуна, једно обрачунско одјељење са одређеним бројем ученика, што је, истовремено, показатељ величине школе. Како обим потребног рада, између осталог и стручних сарадника психолога, односно педагога, зависи од величине школе, односно броја ученика, министар је, по оцјени Суда, поступао у оквиру својих надлежности, када је референтним бројем одјељења у школи, условио њену могућност да систематизује радна мјеста за релевантне образовне профиле, те када је, сагласно општем принципу из чланова 41. и 42. став 1. Закона о раду, утврдио да мањи број одјељења у односу на овај број, подразумијева процентуално умањење радног времена за свако одјељење за ова радна мјеста и то до 50 % радног времена.

С обзиром на то да се законодавац опредијелио да оспореним Правилником ресорном министру повјери одређивање потребног броја извршилаца на радном мјесту педагога и психолога (члан 107. Закона о основном васпитању и образовању), уколико су задовољени нормативи и стандарди за финасирање основних школа, прописани тим Правилником, доносилац оспореног акта је, утврђујући могућност, не и обавезу, да школе са референтним бројем одјељења систематизују предметна радна мјеста са пуним или умањеним радним временом, поступао сагласно том законском овлашћењу, а на основу општег принципа из чл. 41. и 58. Закона о раду. С обзиром на изложено, Суд је становишта да давалац иницијативе погрешно закључује да сама чињеница што Закон о основном васпитању и образовању уређује опис послова за предметна радна мјеста (члан 109. тог закона), подразумијева и њихову обавезну систематизацију општим актима школа, као и да, на основу оваквог закључивања, неосновано цијени да је оспорено прописивање у супротности са наведеном законском одредбом. У смислу члана 115. Устава, није од уставноправног значаја да ли је процјена законодавца да је предметну материју оптимално уредити на оспорени начин уједно и најбоља могућа.

Надаље, начин обрачуна основне плате стручног сарадника уређен је чланом 5. став 2, члана 6. ставови 1. и 2. и члана 15. став 2.  Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској, а не оспореним одредбама Правилника, због чега нису основани наводи даваоца иницијативе према којима је оспорено подзаконско прописивање у супротности са чланом 39. став 5. Устава, јер како истиче, "регулише плате". Оспореним нормирањем није нарушено начело равноправности, јер се свим лицима на које се односе оспорене одредбе плата обрачунава и исплаћује на јединствен начин, у зависности од радног мјеста, платне групе и платне подгрупе и радног времена (пуно или непуно радно вријеме), тако да не постоји неравноправан третман запослених лица на радном мјесту стручног сарадника педагога и стручног сарадника психолога, односно сва лица у тим категоријама, која се налазе у истој правној ситуацији, наведена права и обавезе остварују на једнак начин.

С обзиром на то да је сврха подзаконског нормирања у ближем разрађивању хијерархијски више законске норме, те да је у функцији њене практичне примјене, доносилац оспореног правилника је, према мишљењу Суда, поступао сагласно својим овлашћењима јер оспореним прописивањем није измијенио смисао законског регулисања из чланова 107. и 168. став 9. Закона о основном васпитању и образовању, те није довео до непоузданости када је ријеч о његовој примјени.

Нису од значаја наводи даваоца иницијативе којима, у контексту члана 10. Устава, пореди права и обавезе адресата оспорених одредаба Правилника са правима и обавезама директора школа, будући да се, сходно члановима 109. и 137. Закона о основном васпитању и образовању, ради о потпуно различитим субјектима права, који се налазе у различитим правним ситуацијама. Исто тако, у смислу члана 10. Устава, нису од значаја ни наводи из иницијативе према којима се предметним одредбама Правилника дискриминишу ученици који похађају школе у којима нису систематизована радна мјеста стручних сарадника психолога и педагога, с обзиром на то да су исти дати паушално, без назначавања које су то Уставом гарантоване слободе, права и дужности ученика и у односу на која њихова лична својства, повријеђена оспореним нормирањем.

Суд није разматрао наводе даваоца иницијативе којима оспорене одредбе Правилника оспорава у односу на  Закон о платама запослених у области просвјете и културе, с обзиром на то да је овај закон, сагласно члановима 22. и 23. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској престао да важи прије доношења Правилника, те његове одредбе нису од значаја за рјешавање ове уставноправне ствари. Такође, Суд није разматрао ни наводе из иницијативе према којима оспорене одредбе Правилника нису у сагласности са чланом 108. Закона о основном васпитању и образовању, јер се оне не могу довести у контекст овог члана Закона.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног  одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.