Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. октобра 2020. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 230. тач. 1. и 2. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14).

О б р а з л о ж е њ е

Милутин Пејић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 230. тач. 1. и 2. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14), сматрајући да су наведене законске одредбе у супротности са чланом 56. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), јер ограничавају право својине у условима када не постоји ванредно стање или непосредна ратна опасност. У прилог оваквим наводима давалац иницијативе истиче да забрана регистрације возила представља забрану његовог кориштења, како власнику тако и трећим лицима, док забрана промјене власника моторног возила, представља ограничавање права располагања. С обзиром на то да су права коришћења и располагања битни елементи права својине, она се, сагласно члану 56. Устава и члану 20. Закона о стварним правима, у мирнодопским условима, не могу ограничавати без правичне накнаде. Давалац иницијативе наводи да му је познато да овај суд, у одвојеном предмету, није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 230. Закона о прекршајима Републике Српске, али да сматра да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари јер оспорене законске одредбе нису разматране у односу на уставно јемство забране одузимања и ограничавања права својине без правичне накнаде. С тим у вези, давалац иницијативе наглашава да он не спори право државе да доноси и примјењује законе, ни  право законодавца да уреди, између осталог, прекршајни поступак, већ да, у контексту уставне забране ограничавања права својине без правичне накнаде, доводи у питање начин извршења пракршајних санкција који подразумијева забрану регистрације и продужења регистрације возила, те забрану промјене власника моторног возила. Иако је даваоцу иницијативе познато да Уставни суд не оцјењује међусобну усаглашеност законских одредаба, сматра оправданим да укаже да је члан 230. Закона о прекршајима Републике Српске у супротности са осталим одредбама овог закона, јер, суштински, прописује додатне санкције за неизвршење изречене новчане казне. Такође, у контексту штетних посљедица које примјена оспорених законских одредаба има када је ријеч о основним правима грађана, давалац иницијативе наводи одређене ситуације у којима су грађани, не својом кривицом, пропустили да плате изречене новчане казне, те су, сагласно оспореном члану 230. тач. 1. и 2. Закона о прекршајима Републике Српске, били спријечени да региструју возило, односно промијене власништво над њиме. С обзиром на изложено, предлаже се да Суд утврди да су оспорене законске одредбе у супротности са чланом 56. Устава.

Оспореним чланом 230. тач. 1. и 2. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 63/14 и 110/16) прописано је да надлежни орган, односно суд, док се не плате све новчане казне и трошкови који су евидентирани у Регистру, неће дозволити кажњеном регистрацију или продужење важења регистрације моторног возила, те промјену власника моторног возила.

            У току поступка Суд је утврдио да Одлуком број У-14/14 од 29. априла 2015. године („Службени гласник Републике Српске“ број 36/15), овај суд није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности, између осталог, члана 230. Закона о прекршајима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/14) сматрајући да је ова законска одредба у сагласности са Уставом. Том приликом Суд је, имајући у виду, између осталог, да се према члану 56. став 1. Устава, законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду, утврдио да „ ... су ограничења прописана оспореним чланом 230. Закона легалан начин самозаштите Републике, општег и финансијског интереса, који поставља и захтјев ефикасног и одрживог система наплате правоснажно изречених новчаних казни и трошкова поступка“, као и да „ .... предметна ограничења нису у функцији супституције извршног поступка, већ дозвољеног ограниченог притиска на одређено лице или субјекат да изврши своју обавезу, која му је правоснажним актом одређена...“.

Имајући у виду да је наведеном одлуком овог суда већ одлучено о истој ствари, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио да не прихвати дату иницијативу.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.