Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

          Уставни суд  Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр.104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 15. јула 2020.  године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

           Одбацује се приједлог за утврђивање неуставности поступка доношења Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          „Мozzart“ д.о.о. Бања Лука, које заступа адвокат др Предраг Барош из Бањалуке, поднијело је Уставном суду Републике Српске приједлог за покретање поступка за оцјењивање уставности Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19), који је донијела Народна скупштина Републике Српске. У приједлогу се наводи  да оспорени закон није у сагласности са чланом 5. алинеје 4. и 7. Устава Републике Српске, јер је усвојен по хитном поступку иако за то, по мишљењу подносиоца приједлога, нису били испуњени услови прописани чланом 221. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/11 и 34/17). Подносилац приједлога сматра да је Влада Републике Српске, као предлагач закона, у образложењу Приједлога Закона о играма на срећу и у јавности, различито образложила  разлоге за доношење закона по хитном поступку, те да поред тога, ниједан од наведених разлога не испуњава услове за доношење закона по хитном поступку из члана 221. Пословника Народне скупштине Републике Српске. Доношењем закона по хитном поступку, а без образложења које даје разумно оправдање законодавцу за такво поступање и усвајањем закона супротно утврђеном поступку нарушени су принципи правне сигурности, владавине права, парламентарне демократије и подјеле власти на којима се темељи уставно уређење Републике Српске, као и права гарантована Протоколом број 1 и Протоколом број 12 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. У допуни приједлога за оцјењивање уставности Закона о играма на срећу подносилац приједлога је истакао да члан 122. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) који прописује да овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“, није у сагласности са чланом 109. став 1. Устава Републике Српске, јер предлагач Закона није дао образложење да ли постоје оправдани разлози за раније ступање на снагу Закона. Предложио је да се и ови наводи оцијене у контексту свих осталих навода из приједлога, из чега произлази да се и у допуни приједлога у суштини оспорава поступак доношења предметног закона. У вези са наведеним, истиче да и у Приједлогу закона који је цитиран стоји да ће закон ступити на снагу осмог дана од дана објављивања у службеном гласнику. На основу наведеног подносилац приједлога предлаже да Суд утврди да оспорени закон није донесен у складу са поступком који предвиђа Пословник Народне скупштине Републике Српске, те да као такав није у сагласности са Уставом Републике Српске.

             У одговору на приједлог који је Суду доставлила Народна скупштина Републике Српске наводи се да подносилац приједлога на неодговарајући и погрешан начин тумачи одредбе Устава на чије кршење се позива, као и Закона који оспорава, те друге акте које наводи у образложењу. Да поднесени приједлог не поставља питања уставноправног, него превасходно процесног карактера, те као такав не даје могућност да се на одговарајући начин оцјењује у уставносудском поступку, због чега се предлаже да Суд  приједлог одбаци.

         Такође се наводи да је Народна скупштина сходно, својим овлаштењима, спровела законодавни поступак којим је, 12. марта 2019. године, усвојила предметни закон у форми приједлога закона по хитном поступку. Истиче се да је Влада Републике Српске надлежна да оцијени да ли је неопходно да се предметни закон разматра по хитном поступку, те да су у оквиру образложења Приједлога закона таксативно наведени разлози за доношење закона по хитном поступку. Такав текст Приједлога закона био је предмет разматрања скупштинских одбора, превасходно Законодавног одбора, који су кроз своје извјештаје Закон у предложеној форми упутили на даљу процедуру.  

         У предметном Закону, даље се наводи, Народна скупштина Републике Српске утврдила је Одлуком о пријевременом ступању на снагу закона („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19) да је у поступку доношења Закона о играма на срећу утврђено да постоје нарочито оправдани разлози за његово раније ступање на снагу. Из наведеног је јасно да је члан 122. Закона којим је утврђено да закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“, у цијелости у складу са чланом 109. став 1. Устава Републике Српске, јер је законодавац Одлуком утврдио да постоје нарочито оправдани разлози за његово раније ступање на снагу. Иако образложење закона не може бити предмет оцјене уставности, напомиње се да је оспорени члан 122. у поступку доношења Закона измијењен Амандманом на тај члан, у коме је садржано образложење разлога за раније ступање на снагу закона, па су стога наводи подносиоца приједлога потпуно нетачни. Истиче се да поднесени приједлог суштински одражава неслагање његовог подносиоца са позитивним законским рјешењем којим је регулисана релевантна материја, односно одражава његово становиште према коме Закон није усвојен у форми у којој је наводно требало, као и то да Закон не садржи норме које би подносилац приједлога сматрао да треба да буду усвојене. У вези са наведеним, доносилац оспореног акта је истакао да је легитимно право законодавца да у контексту свеобухватног оцјењивања друштвених прилика и потреба, усвоји неопходно законодавство и у области привређивања игара на срећу, а да процјена о томе да ли су дата најадекватнија рјешења спада у домен законодавне политике и да није у надлежности Уставног суда да цијени њихову оправданост.

              Увидом у „Службени гласник Републике Српске“ број 22/19, у коме је објављен оспорени Закон о играма на срећу, Суд је утврдио да је оспорени закон усвојила Народна скупштина Републике Српске на Трећој сједници, одржаној 12. марта 2019. године, а Вијеће народа 18. марта 2019. године, констатовало да усвојеним Законом о играма на срећу није угрожен витални национални интерес ни једног конститутивног народа у Републици Српској. Уз то, Суд је утврдио да је наведени закон проглашен Указом предсједника Републике Српске број: 01-020-1217/19 од 18. марта 2019. године.

             Приликом поступања по поднесеном приједлогу Суд је имао у виду одредбе Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19),  као и одредбе Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспореног закона, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. алинеје 4. и 7); да Република уређује и обезбјеђује правни положај предузећа и других организација, порески систем и друге односе од интереса за Републику у складу Уставом (тачке 6, 7. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава); да законодавну власт у Републици Српској врше Народна скупштина и Вијеће народа (члан 69. став 2. који је допуњен тачком 1. Амандмана LXXVI); да Народна скупштина, између осталог, доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70); да Народна скупштина одлучује већином гласова свих народних посланика, ако Уставом није предвиђена посебна већина (Амандман XXXVII којим је замијењен члан 75. Устава); да право предлагања закона, других прописа и општих аката имају предсједник Републике, Влада, сваки народни посланик или најмање 3.000 бирача (Амандман XXXVIII којим је замијењен члан 76); да Народна скупштина уређује свој рад и организацију и начин остваривања права и дужности посланика (члан 78); да предсједник Републике указом проглашава закон у року од седам дана од дана његовог усвајања у Народној скупштини (тачка 2. Амандмана XL којим је замијењена тачка 4. став 1. члана 80); да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу и да се прије ступања на снагу закони, други прописи и општи акти државних органа објављују у одговарајућем службеном гласилу (члан 109); да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, а да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).  

               Суд је такође имао у виду и одредбе Пословника Народне супштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр.31/11 и 34/17) и то члана 221, којим је прописано да се закон може, изузетно, донијети по хитном поступку (став 1), да по хитном поступку може да се донесе само закон којим се уређују питања и односи настали усљед околности које нису могле да се предвиде, а недоношење закона по хитном поступку могло би да проузрокује штетне посљедице по живот и здравље људи, безбједност Републике и рад органа и организација, и ако је то у општем интересу (став 2), да се по хитном поступку може донијети закон за који је Уставни суд Републике Српске одлуком утврдио његову неусклађеност са Уставом (став 3), да је предлагач закона дужан да у писаном образложењу приједлога закона наведе штетне посљедице које би настале због недоношења овог закона по хитном поступку (став 4), да приједлог закона по хитном поступку може поднијети предсједник Републике, Влада и народни посланик чији приједлог  подржи  најмање 15 посланика, или клуб који има 10 или више чланова, те клубови који имају заједно 10 или више посланика (став 5).

            Поред наведеног Суд је имао у виду и члан 122. Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19), којим је прописано да овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“.

Из наведених уставних одредби произилази да су Народна скупштина и Вијеће народа носиоци законодавне власти у Републици Српској и да је Уставом утврђено ко су овлашћени предлагачи закона, те потребна већина за одлучивање Народне скупштине. Исто тако, Уставом је уређено питање проглашења закона, њиховог објављивања као и утврђивања општег интереса у поступку доношења закона. Међутим, Суд је утврдио да Устав не садржи детаљне одредбе о самом поступку доношења закона, других прописа и општих аката, већ даје овлашћење Народној скупштини да то питање аутономно уреди својим актом.

Имајући у виду да подносилац приједлога оспорава Закон о играма на срећу због поступка доношења овог акта по хитном поступку, те да поступак доношења закона по хитном поступку није уређен Уставом већ Пословником Народне скупштине Републике Српске, Суд је као претходно питање размотрио да ли је надлежан да оцјењује уставност поступка доношења закона у односу на одредбе Пословника Народне скупштине којима је уређен поступак доношења закона по хитном поступку.

У поступку разматрања наведеног Суд је имао у виду одредбу члана 108. став 1. Устава, којом је утврђено да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, те члан 115. Устава према којем Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом. Полазећи од наведених уставних одредби из којих произлази да је Уставни суд надлежан да оцјењује уставност закона само у оном дијелу у којем су спорна питања уређена Уставом, Суд је оцијенио да поступак доношења закона, који је уређен пословничким одредбама, иако представља елеменат формалне уставности закона у ширем смислу, није уставноправно питање о коме је надлежан да одлучује Уставни суд.

Такође, по оцјени Суда, није предмет уставносудског поступка утврђивање да ли је приједлог за доношење закона по хитном поступку образложен на начин како је то прописано одредбама Пословника, као и да ли је у том поступку било неправилности на које указује подносилац приједлога, јер се ради о питањима која сагласно члану 115. Устава нису у надлежности Уставног суда.   

Како је, сагласно одредбама члана 115. Устава Републике Српске, Уставни суд надлежан да оцјењује сагласност поступка доношења оспореног закона само са становишта одредби Устава које уређују тај поступак, а не и са аспекта одредби Пословника Народне скупштине Републике Српске, на основу изложеног, а у складу са чланом 37. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11  и 92/12), Суд је приједлог одбацио.

Наводе подносиоца приједлога да члан 122. Закона о играма на срећу није у сагласности са чланом 109. став 1. Устава Републике Српске, из разлога што предлагач закона није дао образложење да ли постоје оправдани разлози за раније ступање на снагу закона, Суд није посебно разматрао, јер су исти дати у контексту осталих навода приједлога којим се оспорава уставност поступка доношења Закона о играма на срећу, односно из разлога што је подносилац приједлога предложио искључиво оцјењивање уставности поступка доношења овог закона. Поред тога, Суд је утврдио да је у поступку доношења оспореног закона Народна скупштина Републике Српске донијела Одлуку о пријевременом ступању на снагу Закона о играма на срећу („Службени гласник Републике Српске“ број 22/19), којом је утврдила постојање нарочито оправданих разлога да тај закон раније ступи на снагу.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

  Ово рјешење  Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-37/19

15. јула 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

ИРЕНА МОЈОВИЋ, судија

Уставног суда Републике Српске          

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

на Рјешење Уставног суда број: У- 37/19

Сагласно одредбама члана 31. став 5. и 6. Пословника Уставног суда (Службени гласник Републике Српске број 114/12, 29/13 и 90/14), након гласања против Рјешења Уставног суда број: У- 37/19, донијетог на редовној сједници Суда одржаној дана 15. јула 2020. године, издвајам своје мишљење, како сљеди: 

            Рјешењем Суда одбачен је приједлог за утврђивање неуставности поступка доношења Закона о играма на срећу (“Службени гласник Републике Српске” број 22/19) из разлога ненадлежности.

            Имајући у виду да се уставно уређење Републике Српске темељи на владавини права, вишестраначком систему и парламентарној демократији и подјели власти, као највишим вриједностима њеног уставног уређења (члан 5. став 1. алинеја 4, 6. и 7. Устава),  а да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108.став 1), улога Уставног суда је да чува Устав, тако да је надлежан да одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом, оцјењујући  формално-правну уставност  закона, као и њихову материјално-правну уставност ( члан 115. став 1).

Одредбе члана 5. став 1, алин. 4.  и 7. Устава Републике Српске, гарантују  припадање Републике Српске парламентарним демократијама у којима је владавина права највиша вриједност уставног поретка и основ за тумачење Устава. Да би се неки закон сматрао донијетим  у демократском поступку, морају бити поштоване одредбе прописа којима се уређује тај поступак.То омогућава сваком посланику Народне скупштине Републике Српске да учествује у њеном раду и да приликом доношења закона има могућност  обавјештавања о мишљењу грађана о поједином закону.

Да би се схватио однос Устава и Пословника Народне скупштине, треба имати у виду да   члановима од 74. до 77. Устава о раду Народне скупштине прописано: да Народна скупштина ради у сталном засједању, да сједнице Народне скупштине сазива и предсједава им предсједник Скупштине, да је Предсједник дужан сазвати сједницу на захтјев једне трећине народних посланика, предсједника Републике и Владе (члан 74). Народна скупштина одлучује већином гласова свих народних посланика, ако Уставом није предвиђена посебна већина ( члан 75). Право предлагања закона, других прописа и општих аката имају предсједник Републике, Влада, сваки народни посланик или најмање 3.000 бирача (члан 76). Народна скупштина може одлучити да о појединим питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана на референдуму ( члан 77). Слиједећи принцип сажетости садржаја устава, Народна скупштина која је  уставотворац и законодавац, прописала је чланом 78. Устава да остале норме о раду и организацији Народне скупштине прописује Народна скупштина, која уређује свој рад  и организацију и начин остваривања права и дужности посланика. Поступак доношења закона и других прописа од стране Народне скупштине Републике Српске  уређен је  Пословником Народне скупштине, који има законску снагу, јер су његове одредбе у директној вези са остваривањем одредбе члана 78. Устава, који даје даје овлаштење Народној скупштини да  питање поступка доношења закона аутономно ријеши. Дакле, како стоји и у преамбули Пословника, да се доноси на основу члана 78. Устава, правна снага Пословника Народне скупштине произлази из његове директне конекције са Уставом. Пословником  се уређује  унутрашња организација Народне скупштине Републике Српске, начин остваривања права и дужности народних посланика и друга питања од значаја за рад и остваривање задатака Народне скупштине (члан 1. Пословника). Према одредби члана 2. став 2. Пословника  Народна скупштина одлучује о питањима из своје надлежности у складу са Уставом и законом, по поступку утврђеном овим пословником. Дакле, Пословник Народне скупштине Републике Српске, који прописује организацију и процедуре рада  Народне скупштине као законодавног органа, да би могла вршити Уставом јој повјерену функцију, има, као и сваки општи правни акт, обавезујући карактер, уску и недвојбену везу са уставним одредбама које дефинишу структуру законодавне власти и са уставним одредбама којима се уређују основе процедуре  рада Народне скупштине. Народна скупштина  је дужна доносити  законе на основу одредби Устава,  уставног овлаштења из члана 78. Устава и свог пословника ради обезбјеђења формално-правне законитости, у смислу поштовања  правила поступка о начину вођења поступка у свим фазама. Сходно томе, евентуално поступање законодавног органа власти у Републици Српској супротно прописаном поступку, недвојбено доводи до кршења Устава, а Уставом је омогућено да се уставност поступања Народне скупштине при доношењу закона оцијени у поступку  пред Уставним судом.

 Евентуално поступање Народне скупштине супротно прописаним и усвојеним процедурама, доводи до кршења члана 5. став 1. алинеја 4. и 7. Устава Републике Српске. Уставни суд је надлежан да оцјењује формалноправну уставност  закона, као и њихову материјално-правну уставност, а нема других норми којима би се прописивао поступак доношења закона осим Устава, Пословника Народне скупштине и Пословника Вијећа народа. На основу ових норми  Уставни суд  може  оцјењивати формално-правна питања доношења закона у складу са надлежношћу  Уставног суда утврђеном  чланом 115. став 1. Устава.

Пословником је прописано да се закон може, изузетно, донијети по хитном поступку. По хитном поступку може да се донесе само закон којим се уређују питања и односи настали усљед околности које нису могле да се предвиде, а  недоношење закона по хитном поступку могло би да проузрокује штетне посљедице по живот и здравље људи, безбједност Републике и рад органа и организација. Предлагач закона је дужан, да у писаном образложењу приједлога закона наведе штетне посљедице, које би настале због недоношења овог закона по хитном поступку. Приједлог закона по хитном поступку може поднијети народни посланик чији приједлог подржи најмање 15 посланика или  клуб који има 10 или више чланова, те клубови који имају заједно 10 или више  посланика (члан 221. Пословника).

Обавјештењем о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости од 1.јула 2001.године Уставни суд Републике Српске је указао на чињеницу да се у  доношењу закона и даље, неријетко не примјењује Уставом утврђена комплетна процедура и указао на то да се само у изузетно оправданим случајевима може користити могућност хитног поступка у доношењу закона. 

С обзиром на наведено, мишљења сам да је Уставни суд Републике Спске у овом предмету био надлежан за доношење одлуке по иницијативи за поступање по приједлогу за оцјењивање уставности Закона о играма на срећу усвојеном по хитном поступку.

Дакле, у оквиру своје уставне надлежности, испитавши чињенице које доказују уставност  саме процедуре доношења Закона о раду по хитном поступку, Уставни суд је требао да утврди да ли је поступак доношења Закона о раду био проведен сагласно Уставу и Пословнику о раду Народне скупштине. Нема мјеста дилеми да ли би се тиме Суд довео у ситуацију да оцјењује међусобну сагласност одредаба Закона и Пословника, јер се у оквиру надлежности Уставног суда треба  испитати  да ли је проведена процедура у складу са Пословником који  на основу члана 78. Устава регулише искључиво питање процедуре доношења тог закона, а не оцјењују се материјалноправне одредбе Закона о раду у односу на одредбе Пословника, нити је то могуће.

Мишљења сам да је Суд надлежан и за  захтјев из допуне приједлога за оцјењивање уставности члана 122. Закона о играма на срећу, којим је прописано да Закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“. Уставни суд је, свакако, надлежан за оцјењивање закона у односу на Устав, пошто је чланом 109. Устава утврђено да закони ступају  на снагу најраније осмог дана од дана објављивања. По мом мишљењу, пошто је Уставни суд ријешио да није надлежан за поступак доношења закона, тада Закон остаје на снази, па по приједлогу за оцјењивање уставности члана 122. Закона о играма на срећу, о времену његовог ступања на снагу није могло бити никакве дилеме о надлежности Уставног суда.

Бања Лука, 15. јула 2020.године                                         ИРЕНА МОЈОВИЋ

                                                                                              судија  Уставног суда

 

Издвојено мишљење судије проф. др Душка Медића

у предмету Уставног суда Републике Српске број: У-37/19

 

     Ово мишљење дајем на основу одредбе члана 14. ст. 2. Закона о Уставном суду Републике Српске (Службени гласник Р С бр. 104/11 и 92/12) и члана 31. ст. 5. и 6. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске (Службени гласник РС бр. 114/12 и29/13).

     Подносилац приједлога Моззарт д о о Бања Лука, заступан по пуномоћнику др Предрагу Барошу, адвокату из Бање Луке,  поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за покретање поступка за оцјену уставности Закона о играма на срећу (Службени гласник РС бр. 22/19). 

       Уставни суд Републике Српске већином гласова  овај приједлог је одбацио.

       Већински став суда је да је тај суд надлежан да оцјењује сагласност поступка доношења оспореног закона само са становишта одредби устава које уређују тај поступак, а не и са одредбама Пословника Народне скупштине Републике Српске.     

       Противим се овом ставу Суда са слиједећим образложењем.

      Правна држава није остварива без уставносудске власти која штити устав и на њему изграђен правни поредак. Судска контрола уставности коју врше уставни судови претпоставља да законодавац није потпуно суверен и да је његова надлежност, у принципу, ограничена. Уставно судство значи контролу над најважнијом, законодавном државном функцијом ( а и нормативну контролу уопште). Уставни суд не дира у ту надлежност, него само доприноси да се та надлежност не прекорачи. Контрола уставности тиче се не само садржине донесеног акта (материјална уставност) већ и његове форме односно поступка његовог доношења. То је контрола формалне уставности. За правни акт она се састоји од надлежности субјекта, поступка доношења и начина материјализације. Устав не мора одређивати све елементе форме. Он само мора одредити који је субјект надлежан за доношење неког акта. Поступак и начин материјализације се може препустити слободном одлучивању тог субјекта. Формална уставност је, дакле, израз организационе улоге устава. За ваљаност закона, поред осталог, важно је поштовати све фазе  поступка који је за његово доношење  предвиђен. Формално је уставан онај закон који је донесен у прописаној форми.

      Пословник Народне скупштине Републике Српске (Пословник), између осталог, прописује и правила за доношење закона по хитном поступку, мимо редовне процедуре. Сви предвиђени услови за то морају бити кумулативно испуњени. Нема сумње да је свако битно пословничко питање и уставно-правно питање и да оно може бити предмет судске контроле уставности. Поставља се питање каквог смисла има доношење Пословника ако његове веће повреде не би имале за посљедицу поништење аката који су из таквих повреда проистекли. Народна скупштина Републике Српске је дужна да се држи Пословника који је сама донијела, јер се због његове битне повреде може оспорити уставност донесеног акта. У противном, постојала би неограничена власт законодавног органа. Контролом уставности аката уставно судство контролише његов  рад. Сви донесени акти морају бити у уставним и законским границама што је услов функционисања правне државе  и владавине права. Када закон буде усвојен у парламенту он се осамостаљује и постаје дио правног система и улази у режим контроле уставности. Оцјена уставности мора покривати сваки дио тог система. Легитимитет уставносудске власти се мора потврђивати њеним радом у заштити права и слобода грађана и демократских друштвених односа уопште. Зато је Уставни суд Републике Српске као контролор остваривања уставности и чувар уставноправног поретка морао да утврди да ли је у конкретном случају за доношење спорног закона (Закон о играма на срећу) по хитном поступку спроведен одговарајући поступак који тај Пословник предвиђа. Без поштовања прописаног  поступка не може се говорити о уставности закона. То је итекако уставноправно, а не пословничко питање, које може бити предмет домашаја судске контроле уставности. Ово је свакако у вези са правном сигурношћу и уставноправним начелом владавине права из члана 5. Устава Републике Српске. Под удар уставног судовања долазе сви акти који непосредно вријеђају уставне норме.

      Међутим, неовисно од овога, предлагач у приједлогу изричито наводи да спорни закон није у сагласности са одредбама члана 4  ст. 1 под 4 (вјероватно је мислио на члан 5)  и члана 7 Устава Републике Српске (Устав),  дакле, оспорава уставност тог закона са аспекта тачно одређених чланова Устава. Код постојећег стања ствари, овај суд је морао прихватити своју надлежност у  предмету и дати своју оцјену да ли су наведени чланови Устава понашањем доносиоца акта у конкретном случају повријеђени или не.   

                                                                                                          

                                                                                                                                 Судија

                                                                                                                    Проф. др Душко Медић

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>