Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. јуна 2020. године, д о н и о  је

  Р Ј Е Ш Е Њ Е

        Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 123. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15).

      Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање сагласности члана 123. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15) са чланом 147. ст. 1. и 2. Закона о општем управнм поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07, 50/10 и 66/18).

О б р а з л о ж е њ е

           Рајко Шобот из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 123. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15). У иницијативи се наводи да оспорена законска норма није у сагласности са чл. 10. и 16. Устава Републике Српске, те да је супротна одредбама члана 147. ст. 1. и 2. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07, 50/10 и 66/18). Давалац иницијативе, наиме, сматра да оспорено прописивање доводи до неравноправности грађана и њихове неједнакости пред законом приликом остваривања права из области пензијског и инвалидског осигурања. Истиче да су повреде ових уставних гаранција посебно изражене код грађана који су избјегли са подручја данашње Федерације Босне и Херцеговине и који не могу за период рата доказати радни стаж подацима из матичних евиденција (јер нису вођене), као ни на било који друга начин, осим путем исказа осигураника и свједока. У вези са наведеним, указује и на одредбе члана 147. ст. 1. и 2. Закона о општем управном поступку, према којем се сва доказна средства која могу бити од утицаја на остваривање права морају користити у управном поступку. Сходно наведеном, предлаже да Суд након проведеног поступка утврди да је оспорена законска норма неуставна. 

       У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да давалац иницијативе на погрешан начин тумачи одредбе чланова 10. и 16. Устава, на чије се кршење позива, те да непотпуно тумачи и оспорене законске норме. Истиче се да је овакво законско рјешење резултат цјелисходне процјене законодавца да се предметна правна ситуација уреди на наведени начин, нарочито имајући у виду податке неопходне за остваривање права који су садржани у члану 108. Закона. У вези с тим, Народна скупштина износи став да је врло тешко претпоставити да постоји свједок који би за неког осигураника могао дати поуздане и прецизне податке предвиђене овом законском одредбом, а на основу којих се рјешава о праву из пензијског и инвалидског осигурања. Оспорена законска норме се, како се у одговору даље наводи, једнако односи на све осигуранике у истим правним ситуацијама, тако да не доводи до повреде члана 10. Устава. Такође се указује на то да је законодавна власт надлежна да самостално уреди услове за стицање права из области пензијског и инвалидског осигурања, те да мишљење иницијатора о евентуално другачијем уређењу предметне материје није уставноправно релевантно.

       Чланом 123. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15) прописано је: да о правима из пензијског и инвалидског осигурања Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске рјешава на основу података унесених у матичну евиденцију (став 1), те да се чињенице које се не могу утврдити на основу података из матичне евиденције, а које су од значаја за остваривање права, утврђују у поступку рјешавања о тим правима (став 2). Према оспореном ставу 3. овог члана чињенице из става 2. овог члана се не могу утврђивати само на основу изјава свједока. 

У поступку оцјењивања уставности члана 123. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Суд је имао у виду да је тачкама 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 49. ст. 1. и 2. Устава слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осима када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начи остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање.  

Одредбама Устава у односу на које је давалац иницијативе тражио оцјену уставности предметне законске норме утврђено је: да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), те да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16).

        Сагласно напријед наведеним уставним овлашћењима, Законом о пензијском и инвалидском осигурању установљено је, на начелима узајамности и солидарности, обавезно и добровољно пензијско и инвалидско осигурање, дефинисане су врсте права која се остварују по основу овог осигурања, те  су уређени услови за њихово остваривање и коришћење. Тако је, у оквиру регулисања питања остваривања права из ове области, прописано да права из пензијског и инвалидског осигурања, прописана овим законом, остварују у поступку предвиђеним прописима који регулишу општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено (члан 116. став 1), да се поступак за остваривање права на старосну пензију и права по основу инвалидности покреће на захтјев осигураника (чл. 118. став 1. и 119. став 1), да о правима из пензијског и инвалидског осигурања, изузев права на основу смањене радне способности, као и о утврђивању пензијског стажа, рјешава Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске (члан 122). Уређујући поступак рјешавања и заштите права из пензијског и инвалидског осигурања, чланом 123. прописано је да о правима из пензијског и инвалидског осигурања Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске рјешава на основу података унесених у матичну евиденцију (став 1), да се чињенице које се не могу утврдити на основу података из матичне евиденције, а које су од значаја за остваривање права, утврђују у поступку рјешавања о тим правима (став 2), те да се чињенице из става 2. овог члана не могу утврђивати само на основу изјава свједока (став 3). Поред тога, чланом 108. овог закона прописано је да матична евиденција о осигураницима садржи сљедеће податке: име и презиме осигураника, јединствени матични број, лични број осигураника, адресу и општину пребивалишта, презиме по рођењу, држављанство, датум рођења, пол, стручну спрему, занимање, основ осигурања, датум почетка и престанка осигурања, дневно радно вријеме, стаж осигурања, стаж осигурања са увећаним трајањем, број уплатилаца доприноса код којих је пријављен, плате и основице осигурања које се узимају за утврђивање годишњих личних коефицијената, о осигураницима који имају најмање 70% тјелесног оштећења, војним инвалидима од I до VI групе, цивилним инвалидима од I до VI групе и о повреди на раду, професионалној болести и болести у вези са радом. 

    Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да нормирањем из оспореног члана 123. став 3. предметног закона није дошло до повреде гаранција из чл. 10. и 16. Устава, на које се указује у иницијативи. Наиме, Устав је дао у искључиву надлежност законодавцу да, поштујући утврђена уставна добра и вриједности, у цјелини уреди систем социјалне заштите и социјалносг осигурања, те у оквиру тога и сва темељна питања из области пензијског и инвалидског осигурања. У оквиру овог овлашћења законодавац је прописао услове, начин и поступак за остваривање ових права, те оспореном нормом из члана 123. став 3. предметног закона регулисао питање утврђивања, односно доказивања релевантних чињеница у случају да не постоје матичне евиденције. Начин на који је овом законском одредбом регулисано питање доказивања путем свједока је, по оцјени Суда, ствар цјелисходне процјене законодавца и представља одраз политике у уређивању области пензијског и инвалидског осигурања, а оцјена оправданости и цјелисходности законског рјешења, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле. Истовремено, Суд сматра да у конкретном случају треба указати на то да оспорено прописивање, према којем се чињенице неопходне за остваривање одређених права из пензијског и инвалидског осигурања не могу утврђивати само на основу изјава сведока, ово доказно средство не искључује, већ се узима у обзир поред других, законом предвиђених доказних средстава. С обзиром на то да се докази у управном поступку цијене како посебно, односно појединачно, тако и у вези са осталим доказима, несумњиво је да се надлежни орган приликом утврђивања чињеница релевантних за оставривање права из пензијског и инвалидског осигурања не може ослонити и донијети одлуку само на основу једног доказног средства ‒ изјаве свједока.

  Поред тога, Суд је оцијенио да оспореном законском нормом није дошло до повреде принципа равноправности и једнакости грађана из члана 10. Устава, јер се ова одредба односи једнако, под истим условима, на сва лица која, усљед недостатка матичне евиденције са релевантним подацима, у управном поступку доказују чињенице од значаја за оставривање права из пензијског и инвалидског осигурања. У вези с тим, треба нагласити да уставни принцип из члана 10. не подразумијева једнакост грађана у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман лица која се налазе у истим правним ситуцијама приликом реализације одређених права и слобода.   

  У односу на наводе иницијативе о несагласности оспорене законске норме са чланом 147. ст. 1. и 2. Закона о општем управном поступку Суд такође није прихватио иницијативу, јер према члану 115. Устава, није у оквиру надлежности овог суда да оцјењују међусобну усаглашеност одредаба појединих закона.

    С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

      На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

      Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.