Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5.  и  члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. фебруара 2020. године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 66. став 2. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ бр. 54/02, 41/08 и 63/14).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

           Криста Ђукић из Горњег Липља, општина Теслић, дала је иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности одредбе члана 66. став 2. Породичног закона Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 54/02, 41/08 и 63/14). Наводи да је ова законска одредба несагласна са члановима 5, 36. и 48. Устава Републике Српске, чл. II/3.е), II/3.к)  Устава Босне и Херцеговине, те са чланом 6. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и  основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију и чланом 14. Конвенције. Као разлог наводи да је право на развод лично право и да не може прећи на насљеднике, као ни да насљедници не би требали имати право да наставе започети поступак развода брака на основу преиначења тужбе промјеном тужбеног захтјева, којим би захтијевали да Суд донесе утврђујућу пресуду да је тужба за развод брака била основана. Сматра да то води злоупотреби  права, усљед које брачни супружник губи право на насљеђивање умрлог брачног супружника. Сматра да би другачијим законским рјешењем требало насљеднике упутити да покрену нови поступак. Такође тражи да Уставни суд обустави примјену члана 66. став 2. Породичног закона.

У одговору на иницијативу Народна скупштина  Републике Српске  наводи  да је уставни основ за доношење  Породичног закона  садржан у члану 36. Устава, Амандману XXXII члан 68. тач. 12. и 18. и члану 70. став 1. тачка 2. Устава. Наводи се да се иницијативом произвољно и непотпуно тумаче уставне одредбе, а да није тачно да  на основу оспорене законске одредбе права брачног супружника на развод брака прелазе на насљеднике. Истиче се да поднесена тужба за развод брака указује на то да постоји велика вјероватност да су односи између оставиоца и његовог брачног супружника били толико поремећени да је међу њима престала заједница живота или да између њих више не постоји однос који према интенцији законодавца даје легитимитет брачном супружнику за насљеђивање оставиоца. Из тог разлога је законодавац прописао да насљедници имају право да наставе бракоразводни поступак тако што би преиначили тужбу захтијевајући да суд утврди  да је тужба за развод брака била основана. Насљедници имају правни интерес да, у случају да суд утврди да је тужба за развод брака била основана, наџивјели брачни супружник изгуби право на насљеђивање, што има посљедице на обим насљедног права насљедника. Смрћу једног брачног супружника брак престаје природним путем и гасе се сва лична права. Наставак бракоразводне парнице тако што ће суд одлучити о  основаности тужбе за развод брака, што утиче на насљедноправну позицију наџивјелог брачног супружника, усаглашен је и са одредбама Закона о насљеђивању Републике Српске ( члан 24. став 2. тачка в). Истиче се да је циљ законодавца да се онемогући да наџивјели брачни супружник буде законски насљедник само захваљујући чињеници да је у току бракоразводне парнице, односно поступка за поништење брака, дошло до смрти тужиоца. У односу на наводе иницијативе о несагласности оспорене законске одредбе са чланом 14. Конвенције у вези са чланом 6. Конвенције и чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију, у одговору се истиче да у оспореним законским одредбама нема основа за различито поступање по било којем од основа предвиђених чланом 14. Конвенције, пошто оспорени члан Закона ни једну страну на ставља у повољнији положај, те не доводи до дискриминације. С обзиром на то, нису нарушена ни права утврђена чланом 6. Конвенције о праву на приступ суду, нити се нарушава члан 1. Протокола 1 уз Конвенцију, тако што би се било којем лицу произвољно и неоправдано држава мијешала у имовину. Наводи се да само незадовољство одређеним законским рјешењем није уставноправно релевантно, те да није у надлежности  Уставног суда. Предлаже  се да Суд предметну иницијативу не прихвати.

    Оспореним чланом 66. став 2. Породичног закона („Службени гласник Републике Српске“ бр. 54/02, 41/08 и 63/14) прописано је да право на тужбу за поништење брака и за развод брака не прелази на насљеднике брачних супружника, али насљедници брачног супружника који је поднио тужбу могу наставити већ започети поступак ради утврђивања да је постојао основ за поништење, односно развод брака истицан до часа смрти тужиоца.

            У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду одредбе Устава на чију повреду се указује иницијативом и то: да се Уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (члан 5. став 1. алинеја 1), да се брак и односи у браку и породици уређују законом (члан 36. став 2), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1). Суд је, такође, имао у виду као релевантне и одредбе Устава на који се указује у одговору на иницијативу и то тачку 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, којом је утврђено да  Република уређује и обезбјеђује друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом, као и одредбу члана 70. став 1. тачка 2. Устава  којим је утврђено да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.

Суд је имао у виду одредбе Конвенције на које се указује иницијативом. Одредбом члана 6. став 1. Конвенције прописано је, између осталог, да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрастним судом, образованим на основу закона. Чланом 14. Европске конвенције прописано је да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбјеђује  без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију је утврђено да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других дажбина или казни.

 

Ради цјеловитог сагледавања смисла оспорене законске одредбе, Суд је имао у виду и одредбе Закона о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/09, 55/09, 91/16 и 82/19),  према којима  престаје  право на насљеђивање  на основу закона   између брачних супружника разводом брака или поништењем брака (члан 24. став 1), као  и да супружник нема право на насљеђе: ако је оставилац поднио тужбу за развод брака, а послије смрти оставиочеве се утврди да је тужба била основана, ако његов брак са оставиоцем буде оглашен за непостојећи или буде поништен, послије смрти оставиочеве, из узрока за чије је постојање наџивјели супружник знао у вријеме закључења брака и ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем (члан 24. став 2).

Из одредби члана 36. став 2. Устава и тачке 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, по оцјени Суда, произлази да је законодавац овлаћтен да уређује брак и односе у браку и породици. У складу са овим овлаћтењем, оспореним чланом 66. став 2. Породичног закона прописано је да насљедници могу наставити већ започети поступак развода или поништења брака ради утврђивања да је постојао основ за поништење, односно развод брака истицан до часа смрти тужиоца.

Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да је нормирајући као оспореном одредбом члана  66. став 2. Породичног закона, законодавац поступао у оквиру својих уставних овлашћења, због чега није дошло до повреде одредби на које се указује иницијативом и то члана 5. став 1. алинеја 1, члана 36. став 2. и члана 48. став 1. Устава. Суд је цијенио да је брачни супружник увршћен у круг законских насљедника управо на основу укупног садржаја односа брачних супружника, који су, између осталог, и правне природе, што је разлог да се наџивјели брачни супружник сматра законским насљедником. Но, поднесена тужба за развод брака указује на чињеницу да су прије смрти оставиоца били знатно поремећени односи брачних супружника или да је заједница живота већ била престала, па да је могуће  да је престао основ из којега је произлазило право брачног супружника на насљеђивање. Престанак основа из којега је произлазило право брачног супружника на насљеђивање, по оспореној законској одредби,  наступа и по правоснажности пресуде о поништењу брака. Из тог разлога је, имајући у виду правни интерес насљедника, законодавац прописао право насљедника да могу наставити већ започети поступак развода или поништења брака ради утврђивања да је постојао основ за развод брака, односно поништење брака, истицан до часа смрти тужиоца. Наставак бракоразводне парнице по тужби оставиоца не доводи до престанка брака, који је већ престао смрћу оставиоца по сили закона (члан 44. став 1. Породичног закона), него омогућава да се одлучи о основаности поднесене тужбе за развод брака или поништење брака, што утиче на заштиту права из основа насљеђивања. Оспорена законска одредба спречава да наџивјели брачни супружник  постане законски насљедник само по основу чињенице смрти оставиоца, већ прописује да је нужно да се узме у обзир  као релевантно да је оставилац поднио тужбу за развод брака или је прије смрти оставиоца била поднесена тужба ради поништења брака. Цитирано прописивање, према оцјени Суда, представља одраз цјелисходне процјене законодавца у регулисању предметног правног питања, чију оправданост, сагласно члану 115. Устава, Суд није надлежан да цијени.

Суд је, такође, оцијенио да нормирањем из оспорене законске одредбе нису повријеђена права зајамчена чланом 6. став 1. Конвенције. Наиме, Породични закон, уколико није другачије одређено, у поступку у брачним споровима предвиђа примјену одредаба Закона о парничном поступку (члан 78. Породичног закона), чиме је обезбијеђена вишестепеност у наведеним споровима, те је странкама осигуран поступак пред независним и непристрастним судом, у оквиру којег им је омогућено излагање и супротстављање аргумената, чиме су осигурани услови за остваривање права зајемчених чланом 6. став 1. Конвенције. Незадовољство даваоца иницијативе начином нормирања као оспореним чланом, те његов субјективни осјећај за право и правично који, погрешно, поистовјећује са правом на правично суђење у смислу члана 6. став 1. Конвенције ‒ нису од уставноправног значаја.

Такође, Суд је оцијенио да оспорени члан Закона није у супротности са чланом 1. Протокола 1. уз Конвенцију. Овај члан у себи садржи три јасно одређена правила, а то су принцип мирног уживања имовине, забрана произвољног и неоправданог одузимања имовине и право државе да контролише коришћење имовине у складу са општим интересом, путем закона који она сматра неопходним за ову сврху. Оспореном законском одредбом  утврђује се могућност наставка започетог поступка ради утврђивања постојања основа за развод брака односно поништење брака од стране насљедника, у којем поступку се не ради о стицању или одузимању имовине. Престанак брака може имати, између осталог, имовинскоправне посљедице, пошто се у оставинском поступку утврђује оставинска маса, круг насљедника и обим њиховог насљедног права. Међутим,  није могуће довести оспорену одредбу о парници по тужбеном захтјеву  ради утврђења да је постојао правни основ за  тужбу ради развода или поништења брака у контекст са чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију, јер се не ради о  могућности повреде права на имовину, пошто се у овом судском поступку не расправља о имовини, а осим тога, очекивање  евентуалне будуће имовине, у овом случају по основу насљеђивања, није имовина све до правоснажности одлуке суда у оставинском поступку. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да законодавац оспореном одредбом није створио било какву неједнакост, нити омогућио да се једном лицу произвољно и неоправдано одузима имовина у корист другог лица.

Надаље, Суд је оцијенио да, с обзиром на то да оспорена одредба Закона не прописује различит третман једнаких адресата, као и да се њоме не крше гаранције из члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, са којим гаранцијама се у иницијативи повезује гаранција из члана 14. Конвенције, не може бити ријечи ни о повреди права зајемчених чланом 14. Конвенције.

У складу са чланом 115. Устава није у надлежности Суда да цијени усаглашеност закона са Уставом Босне и Херцеговине.

Наводи иницијативе којима се указује на могуће другачије уређење предметне материје, нису од уставноправног значаја.

Како је мериторно одлучено о уставности оспорене одредбе Породичног закона, Суд је оцијенио да је беспредметно разматрати захтјев даваоца иницијативе за обуставу њене примјене.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

             На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.        

Број: У-39/19

26. фебруара 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>